Марсел Пруст

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Марсел Пруст
Marcel Proust 1895.jpg
Марсел Пруст
Пуно име Марсел-Валентин-Луј-Ежен-Жорж Пруст
Датум рођења (1871-07-10)10. јул 1871.
Место рођења Париз
Француска
Датум смрти 22. новембар 1922.(1922-11-22) (51 год.)
Место смрти Париз
Француска
Школа Lycée Condorcet, Париски институт политичких наука
Период импресионизам
Најважнија дела

Потпис

Марсел Пруст (франц. Marcel-Valentin-Louis-Eugène-Georges Proust; Париз, 10. јул 1871Париз, 22. новембар 1922) био је француски интелектуалац, романописац, есејиста и критичар, најпознатији по делу У трагању за изгубљеним временом у 7 томова, које је издавано у периоду од 14 година (последња три постхумно) и које је оставило дубок траг, не само у Француској, већ и у европској књижевности 20. века и извршило велики утицај на многе књижевнике.[1][2] Један је од представника импресионизма.

Биографија[уреди]

Марсел Пруст (седи), Роберт де Флер (лево), Лусијен Доде (десно)

Рођен у богатој лекарској породици, нежан и осетљив, у детињству је боловао од астме, што је обележило читав његов потоњи живот. Прустов отац, Ахил Адријан Пруст, био је угледан патолог и епидемиолог, заслужан за проучавање и покушаје излечења узрока и ширења колере, која се у то време ширила кроз Европу и Азију; био је аутор бројних чланака и књига о медицини и хигијени. Прустова мајка, Жан Клеманс Вил, била је кћи из богате и културне јеврејске породице из Елзаса.[3] Била је веома начитана; њена писма показују развијен смисао за хумор[4] и довољно познавање енглеског језика да пружи помоћ сину у превођењу дела Џона Раскина.[4] Пруст је одгојен у очевој католичкој вери.[5] Крштен је 5. августа 1871. и касније се потврдио као католик, али никада није формално практиковао своју веру.[6][7] Када је имао 9 година, доживео је први тежи напад астме и отад су га сматрали болешљивим дететом. Године 1882. постао је ученик школе Lycée Condorcet у Паризу. Због болести је прекинуо школовање. Упркос лошем здрављу, Пруст је одслужио једну годину у француској војсци у Орлеану. Ово искуство му је послужило за трећи део циклуса романа „У трагању за изгубљеним временом“, „Војвоткиња де Германтес“.

У младости је похађао салоне гђе Штраус, удовице Жоржа Бизеа и мајке Прустовог пријатеља из детињства, Жака Бизеа, те салоне Мадлен Лемер и Мадам Арман де Кајаве (Леонтин Липман), мајке његовог пријатеља Гастона Армана де Кајавеа, у чију се вереницу био заљубио (Жан Поке). Преко Мадам Арман де Кајаве је упознао Анатола Франса, њеног љубавника.

Пруст је био врло близак са мајком. Како би умирио оца, који је инсистирао да изграђује каријеру, Пруст је успео да добије место волонтера у библиотеци Мазарин у лето 1896. Значајним напорима добио је боловање, што се протегнуло на неколико година, те се сматрало да је напустио радно место. Никада није радио, те се није селио из родитељског стана све до њихове смрти.

Последње године и смрт[уреди]

Прустов гроб

Његов живот и породично окружење знатно се изменило између 1900. и 1905. У фебруару 1903. његов брат Роберт се оженио и напустио дом. Исте године у новембру му је преминуо отац.[8] Напослетку, у септембру 1905. године изгубио је мајку, што га је највише погодило. Мајка му је оставила значајно наследство. Кроз овај период здравље му је било нарочито нарушено. Последње три године свог живота провео је у својој спаваћој соби, спавајући дању и радећи на роману ноћу.[9] Преминуо је од упале и апсцеса плућа 1922, а покопан је на гробљу Пер Лашез у Паризу.

Сексуална оријентација[уреди]

Марсел Пруст је био хомосексуалац. Његова сексуалност и везе са другим мушкарцима често су биле описиване у биографијама о Прусту.[10] Иако његова кућепазитељка Селест Албаре у својим мемоарима негира овај аспекат Прустовог живота,[11] њено порицање је у супротности са изјавама многих Прустових пријатеља и савременика, укључујући и писца Андре Жида.[12]

Пруст никада отворено није признао своју хомосексуалност, иако су његова породица и блиски пријатељи знали или сумњали да јесте. Године 1897. Пруст је чак имао двобој са француским песником и романописцем Жаном Лорјеном, који је јавно довео у питање Прустову везу са Лусијеном Додеом. Обојица су преживели двобој.[13] Иако је Пруст јавно негирао, његова романса са композитором Рејналдом Ханом је добро документована.[14]

Стваралаштво[уреди]

Као изображен и префињен младић кретао се у модерним грађанским, уметничких и аристократским круговима, писао и преводио, посебно дела енглескога естетичара Џона Раскина, који је пресудно утицао на његово касније стваралаштво. Из тог периода потичу чланци из младости скупљени под насловом „Ужици и дани“ (1896) и аутобиографски роман „Жан Сантеј“ (постхумно 1952).

Рани радови[уреди]

Пруст се бавио писањеми и објављивњем од раног доба. Поред књижевних часописа са којима је био асоциран, и у којима је објављивао док је био у школи (La Revue verte и La Revue lilas), од 1890 до 1891 он је објављивао регуларну друштвену рубрику у часопису Le Mensuel.[4] Године 1892. он је учествовао у оснивању књижевног прегледа званог Le Banquet (такође француског наслова Платонове Гозбе), и током следећих неколико година Пруст је регуларно објављивао мање комаде у том часопису и у престижном La Revue Blanche.

Године 1896. је објављен Les Plaisirs et les Jours, компендијум мноштва тих раних комада. Књига је обухватала предговор Анатола Франса, цртеже госпође Лемер у чијем салону је Пруст био чест гост, и која је била инспирација за Прустову госпођу Вердурин. Она је позвала њега и Рејналда Хана у њен шато де Ревејон (модел за Ла Распелије госпође Вердурин) током лета 1894. године, и током три недеље 1895. Ова књига је била тако раскошно произведена да коштала дупло више од нормалне цене књиге њене величине.

Те године је Пруст почео да ради на роману, који су коначно објавили 1952. године под насловом Jean Santeuil његови постхумни едитори. Многе од тема касније развијених у У трагању за изгубљеним временом налазе своју прву артикулацију у овом незавршеном раду, укључујући енигму меморије и неопходност рефлекције; неколико секција У трагању за изгубљеним временом се могу наћи у првој верзији књиге Jean Santeuil. Портрет родитеља у Jean Santeuil је врло оштар, што је у изразитој супротности са обожавањем са којим су родитељи приказани у Прустовом ремек-делу. Након лошег пријема рада Les Plaisirs et les Jours, и унутарашњих проблема са разрешавањем радње, Пруст је постепено напуштао Jean Santeuil 1897. године и престао с радом у потпуности до 1899. године.

Почевши од 1895. године Пруст је провео неколико година читајући Карлајла, Емерсона, и Џона Раскина. Путем тог читања он је рафинирао своје теорије уметности и улоге уметника у друштву. Исто тако, у Повраћеном времену Прустов универзални протагониста се присећа да је превео Раскинов Сезам и Љиљани. Уметникова одговорност је да се суочи са појавом природе, изведе закључак о њеној суштини и пренесе или објасни ту суштину у уметничком делу. Раскиново схватање уметничке продукције било је централно за ову концепцију, и Раскинов рад је био толико важан за Пруста да је тврдио да зна „напамет” неколико Раскинових књига, укључујући, Седам светиљки архитектуре, Библију Амиена, и Praeterita.[4]

Пруст је желео да преведе два Раскинова рада на француски, али му је тај подухват отежавало његово недовољно познавање енглеског. Да би компензовао за то он је претворио ове преводе у групну аферу: иницијални превод је радила његова мајка, нацрте је прво ревидирао Пруст, а затим Мари Норлинџер, енглески рођак његовог пријатеља и понекад љубавник[15] Рејналдо Хан, затим је коначно превод полирао Пруст. На питања његовог уредника о његовом методу, Пруст је одговорио, „Ја не тврдим да знам енглески; ја тврдим да знам Раскина”.[4][16] The Bible of Amiens, са Прустовим проширеним уводом, је била објављена на француском 1904. године. Превод и увод су били добро примљени; Анри Бергсон је назвао Прустов увод „једним важним доприносом психологији Раскина”, а имао је сличне похвале за превод.[4] У време објављивања, Пруст је већ преводио Раскиново дело Sesame and Lilies, што је завршио јуна 1905, непосредно пре смрти његове мајке, а књига је објављена 1906. године. Књижевни историчари и критичари су константовали да су поред Раскина Прустови главни књижевни утицаји били Сен-Симон, Монтењ, Стендал, Флобер, Џорџ Елиот, Фјодор Достојевски, и Лав Толстој.

Година 1908. је била важна за Прустов развој као писца. Током првог дела те године он је објављивао у разним часописима пастише других писаца. Ове вежбе у имитацији су можда омогућиле Прусту да ојача свој сопствени стил. Додатно, у пролеће и лето те године Пруст је почео да ради на неколико различитих фрамената писања које ће касније сјединити под радним називом Contre Sainte-Beuve. Пруст је описао своје напоре у писму пријатељу: „Ја имам у току: студију о племству, паришки роман, есеј о Сент-Беву and Флоберу, есеј о жени, есеј о педерастији (што није лако објавити), студију на надгробним споменицима, студију о роману”.[4] Из ових различитих фрагмената Пруст је почео да обликује роман на којем је континуирано радио током тог периода.

У трагању за изгубљеним временом[уреди]

У трагању за изгубљеним временом, том I, Пут ка Свану (1919)

Своје главно животно дело писао је десетак година, у трци са болешћу и смрћу. У готово потпуној осами и одустајању од свих других делатности настало је једно од најобимнијих и највреднијих дела светске књижевности, велики роман „У трагању за изгубљеним временом“ (1913-27). Роман се састоји из седам књига: „У Свановом крају“, „У сени девојака цветова“, „Око Германтових“, „Содома и Гомора“, „Заточеница“ , „Нестала Албертина“ и „Васкрсло време“ („Пронађено време“).[17] Средишњи део прве књиге који носи назив „Једна Сванова љубав“ често се издаје као самостални роман. Роман од око 3.200 страница (зависно од издања) обухвата период друге половине 19, почетак 20. века и Први светски рат, као и теме које су потресале француско друштво тога доба (нпр. Драјфусова афера). Радња се одвија у ладањској породичној кући у градићу Комбреју (у стварности Илијер), у Паризу, на нормандијској обали, у Венецији. Роман има облик есејизованих мемоара: то је заправо фикционализована и минуциозним рашчланама повезана квазиаутобиографија у којој су сви елементи узети из реалности, али стилизовани у смислу Прустове филозофије и естетике, у симболистичком и импресионистичком духу времена. То велико синтетичко дело могуће је читати на више начина: нпр. као балзаковску студију друштвених односа у доба пропадања аристократије и успона богате грађанске класе, смештену већим делом у доба Драјфусове афере. Попут Балзака, Пруст тежи свеобухватности и синтези, предочава цели низ ликова из најразличитијих друштвених средина и њихове судбине. Но дело је, знаковито за оно доба, мешавина романа и есеја: аутор прати своје приповедање психолошким коментарима, културноисторијским реминисценцијама, естетским дигресијама и сентенциозним опсервацијама. Целовитост привидно хаотичног и хетерогеног текста проистиче из композиције изграђене на мрежи испреплетених лајтмотива, као у Вагнеровим операма, те мита о Времену као доминантној невидљивој сили у чијем се пољу обликују и растачу бића и односи.

Теме и поетика[уреди]

Проустове су велике теме корозија бића у протицању времена, љубомора и љубав (хетеросексуална и хомосексуална), телесност и детерминације психе телом, несталност међуљудских односа и неспознатљивост стварности, проблематичност идентитета и себства, снобизам и политичка култура и дипломатија уочи Првог светског рата. Сматра се да је време главни јунак тог романа, но оно Прусту није занимљиво као филозофска апстракција (нпр. као у Св. Августина) него као медиј и узрок свих метаморфоза; оно доводи до мена идентитета, људске комуникације, те и до губитка самог смисла живота. Под утицајем француског филозофа Анрија Бергсона, писац налази излаз из наизгледне јаловости и пролазности живота у открићу чињеница да подсвест складишти све импресије, па је наизглед изгубљено време похрањено и доступно у несвесном сегменту бића. Оно није заувек мртво, него се може призвати на ниво свести и израза нехотичним, чулним сећањем тела, које памти, не само збивања, него и минуле пориве и емоције. Двоструко гледиште приповедања састоји се од емоција неискусног главног лика и интелигенције зрелог приповедача који се неприметно смењују иза првог лица сетног и често грубо хуморног монолога и саркастичних коментара. Али, разлика међу њима није само у искуству него и у чињеници да је приповедач свестан свог послања и смисла живота који открива у писању: његов животни неуспех не доводи никада у питање вредност живота. Порука песника и модерног егзистенцијалног метафизичара Пруста афирмише живот - иако не изреком: живот не постоји зато да би једног дана био сликом или књигом; он је сам по себи највећа уметност, својеврсно ремек-дело. Као иу већем делу романа, присутна је двострука оптика: свест приповедача, никад фиксна, еволуира у времену као ентитет; истовремено, аутор често експлицитно пориче било какав континуитет себесвести и идентитета осим укорењености у телу (што је навело многе да прогласе пишчеву духовну сродност с оријенталном, хинду-будистичком метафизиком која пориче западну традицију јединства личности); јасна је порука дела да је сврха Трагања заправо приповедачево духовно спасење и у неку руку озбиљење естетицизма Валтера Патера и симболизма конца 19. века; но, с друге стране, Пруство дело успоставља чаролију живота независно о пишчевој апологији уметничке вокације - његовој приватној опсесији која за савременог читаоца делује анахроно и маргинално, док је његова усредсређеност на анализу изазвала и доста критичких коментара који се могу свести на две тачке: Пруст "убија живот" хиперанализирањем, а спиритуална димензија постојања остаје му добрим делом скривена због тоталне уроњености у временом ограничена искуства.

Наследник Монтења, француских моралиста, мемоаристике војводе де Сан Симона, Стендала и Достојевског, Пруст је остварио једно од највећих дела у историји књижевности, дело које се галеријом ликова (преко 2.000, од ​​тога више од 30 великих), мудрошћу, хумором и хуманошћу може сврстати у врхунце писане речи уопште.

Референце[уреди]

  1. ^ Harold Bloom, Genius. стр. 191–224.
  2. ^ „Marcel Proust”. New York Times. Приступљено 13. 10. 2016. 
  3. ^ Allan Massie – Madame Proust: A Biography By Evelyne Bloch-Dano, translated by Alice Kaplan Archived 12. 2. 2009. at the Wayback Machine. – Literary Review.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 4,6 Tadié, J-Y. (Euan Cameron, trans.) Marcel Proust: A life. New York: Penguin Putnam, 2000.
  5. ^ NYSL TRAVELS: Paris: Proust's Time Regained Archived 27. 1. 2012. at the Wayback Machine.
  6. ^ White, Edmund (2009). Marcel Proust: A Life. Penguin. ISBN 9780143114987. 
  7. ^ Proust, Marcel . The Oxford dictionary of quotations. Oxford University Press. 1999. ISBN 978-0-19-860173-9. стр. 594. "...the highest praise of God consists in the denial of him by the atheist who finds creation so perfect that it can dispense with a creator."
  8. ^ Carter, William C. (2000). Marcel Proust: a life. New Haven: Yale University Press. 
  9. ^ Marcel Proust: Revolt against the Tyranny of Time. Harry Slochower .The Sewanee Review, 1943.
  10. ^ Painter (1959), White (1998), Tadié (2000), Carter (2002 and 2006)
  11. ^ Albaret (2003)
  12. ^ Harris (2002)
  13. ^ Hall, Sean Charles (12 February 2012). "Dueling Dandies: How Men Of Style Displayed a Blasé Demeanor In the Face of Death"Dandyism.
  14. ^ Whitaker, Rick (1 June 2000). "Proust's dearest pleasures: The best of a slew of recent biographies points to the author's conscious self-closeting"Salon.
  15. ^ Carter, William C. (2006). Proust in Love. YaleUniversity Press. стр. 31—35. ISBN 978-0-300-10812-5. 
  16. ^ Karlin, Daniel (2005) Proust's English; pp. 36.
  17. ^ „У трагању за изгубљеним временом”. Архивирано из оригинала на датум 16. 07. 2015. Приступљено 16. 07. 2015. 

Литература[уреди]

  • White, Edmund (2009). Marcel Proust: A Life. Penguin. ISBN 9780143114987. 
  • White, Edmund (2009). Marcel Proust: A Life. Penguin. ISBN 9780143114987. 
  • White, Edmund (2009). Marcel Proust: A Life. Penguin. ISBN 9780143114987. 
  • Aciman, André (2004), The Proust Project. New York: Farrar, Straus and Giroux
  • Adorno, Theodor (1967), Prisms. Cambridge, Mass.: MIT Press
  • Adorno, Theodor, "Short Commentaries on Proust," Notes to Literature, trans. S. Weber-Nicholsen (New York: Columbia University Press, 1991).
  • Albaret, Céleste (Barbara Bray, trans.) (2003), Monsieur Proust. New York: The New York Review of Books
  • Beckett, Samuel, Proust, London: Calder
  • Benjamin, Walter, "The Image of Proust," Illuminations, trans. Harry Zohn (New York: Schocken Books, 1969); pp. 201–215.
  • Bernard, Anne-Marie (2002), The World of Proust, as seen by Paul Nadar. Cambridge, Mass.: MIT Press
  • Bersani, Leo, Marcel Proust: The Fictions of Life and of Art (2013), Oxford: Oxford U. Press
  • Bowie, Malcolm, Proust Among the Stars, London: Harper Collins
  • Capetanakis, Demetrios, "A Lecture on Proust", in Demetrios Capetanakis A Greek Poet in England (1947)
  • Carter, William C. (2002), Marcel Proust: a life. New Haven: Yale University Press
  • Carter, William C. (2006), Proust in Love. New Haven: Yale University Press
  • Chardin, Philippe (2006), Proust ou le bonheur du petit personnage qui compare. Paris: Honoré Champion
  • Chardin, Philippe et alii (2010), Originalités proustiennes. Paris: Kimé
  • Compagnon, Antoine, Proust Between Two Centuries, Columbia U. Press
  • Davenport-Hines, Richard (2006). A Night at the Majestic. London: Faber and Faber. ISBN 9780571220090. 
  • De Botton, Alain (1998), How Proust Can Change Your Life. New York: Vintage Books
  • Deleuze, Gilles (2004), Proust and Signs: the complete text. Minneapolis: University of Minnesota Press
  • De Man, Paul . Allegories of Reading: Figural Language in Rousseau, Nietzsche, Rilke, and Proust. 1979. ISBN 978-0-300-02845-4.
  • Descombes, Vincent, Proust: Philosophy of the Novel. Stanford, CA: Stanford U. Press
  • Forssgren, Ernest A. (William C. Carter, ed.) (2006), The Memoirs of Ernest A. Forssgren: Proust’s Swedish Valet. New Haven: Yale University Press
  • Genette, Gérard, Narrative Discourse: An Essay in Method. Ithaca, NY: Cornell U. Press
  • Gracq, Julien, "Proust Considered as An End Point," in Reading Writing (New York: Turtle Point Press,), 113–130.
  • Green, F. C. The Mind of Proust (1949)
  • Harris, Frederick J. (2002), Friend and Foe: Marcel Proust and André Gide. Lanham: University Press of America
  • Hillerin, Laure La comtesse Greffulhe, L'ombre des Guermantes, Paris, Flammarion, 2014. Part V, La Chambre Noire des Guermantes. About Marcel Proust and comtesse Greffulhe's relationship, and the key role she played in the genesis of La Recherche.
  • Karlin, Daniel (2005). Proust's English. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0199256884. 
  • Kristeva, Julia, Time and Sense. Proust and the Experience of Literature. New York: Columbia U. Press, 1996
  • Ladenson, Elisabeth (1991), Proust’s Lesbianism. Ithaca, NY: Cornell U. Press
  • Landy, Joshua, Philosophy as Fiction: Self, Deception, and Knowledge in Proust. Oxford: Oxford U. Press
  • O'Brien, Justin. "Albertine the Ambiguous: Notes on Proust's Transposition of Sexes", PMLA 64: 933–52, 1949
  • Painter, George D. (1959), Marcel Proust: a biography; Vols. 1 & 2. London: Chatto & Windus
  • Poulet, Georges, Proustian Space. Baltimore: Johns Hopkins U. Press
  • Prendergast, Christopher Mirages and Mad Beliefs: Proust the Skeptic. 2013. ISBN 9780691155203.
  • Sedgwick, Eve Kosofsky (1992), "Epistemology of the Closet". Berkeley: University of California Press
  • Shattuck, Roger (1963), Proust's Binoculars: a study of memory, time, and recognition in "À la recherche du temps perdu". New York: Random House
  • Spitzer, Leo, "Proust's Style," [1928] in Essays in Stylistics (Princeton, Princeton U. P., 1948).
  • Shattuck, Roger (2000), Proust's Way: a field guide to "In Search of Lost Time". New York: W. W. Norton
  • Tadié, Jean-Yves (2000), Marcel Proust: A Life. New York: Viking
  • White, Edmund (1998), Marcel Proust. New York: Viking Books

Спољашње везе[уреди]