Пређи на садржај

Маја Дерен

С Википедије, слободне енциклопедије
Маја Дерен
Слика из експерименталног кратког филма "Мреже поподнева" Маје Дерен из 1943. која приказује Дерен како гледа кроз прозор.
Датум рођења(1917-04-29)29. април 1917.
Место рођењаКијев, Русија, данас Украјина,
Датум смрти13. октобар 1961.(1961-10-13) (44 год.)
Место смртиМенхетн, Њујорк,, САД,
СупружникAlexandr Hackenschmied, Teiji Ito

Маја Дерен (енгл. Maya Deren, рођена као Елеонора Деренковска (украјински: Елеоно́ра Деренко́вська); 29. април 1917 – 13. октобар 1961) је била америчка ликовна уметница и филмски режисер, позната као један од пионира експерименталног филма и водећа личност америчке филмске авангарде 1940-их и 1950-их.

Биографија

[уреди | уреди извор]

У Сједињене Америчке Државе, Маја Дерен се доселила са оцем Соломоном Деренковским, који је био психијатар и мајком Маријом Фидлер, уметницом, 1922. године. Они су побегли од погрома који су организовали Бели над Јеврејима.[1]

У младости се бавила књижевношћу.[2] Студирала је новинарство и политичке науке на Универзитету Сиракјуз у Њујорку. Основне студије је завршила на Универзитету у Њујорку (NYU) у јуну 1936, а затим је магистрирала енглеску књижевност на Смит колеџу 1939.[1] где се заинтересовала за уметност.[3]

Док је радила као лични асистент и представник за штампу кореографкиње модерног плеса Кетрин Данам (Katherine Dunham), упознала је свог будућег мужа, филмског редитеља[3] Александра Хамида (Alexander Hammid), који ју је упознао са европским авангардним филмом. Са њим је снимила свој први филм: Мреже поподнева (Meshes of the Afternoon, 1943), који је од тада један од најутицајнијих филмова америчког покрета експерименталног филма.[3] Док су били у вези, на његов предлог је променила име у Маја, што значи илузија.[1]

Филмови

[уреди | уреди извор]

У периоду од 1943. до 1946. године је режирала шест експерименталних филмова, којима се визуализира подсвест и анализирају карактер времена, простора и покрета.[4] За њих је сама написала сценарија, режирала их и монтирала, а у некима је и играла.[2] Њено дело одише њеним богатим плесним искуством, али и интересовањима за Хаити и његову културу. Опус Маје Дерен, који се састоји од црно-белих филмова, је у великој мери био обележен настојањем да се кроз инвентивну монтажу и визуелне трикове на филмском екрану реконструише књижевна техника тока свести. Филмови су следећи:

  • Мреже поподнева (Meshes of the Afternoon, 1943);
  • На копну (At Land,1944);
  • Студија из кореографије за камеру (A Study in Choreography for Camera, 1945);
  • Ритуал у преображеном времену (Ritual in Transfigured Time, 1946);
  • Размишљање о насиљу (Meditation on Violence, 1948) и
  • Само око ноћи (The Very Eye of Night, 1958).

За њом је остало неколико незавршених филмова, међу којима и (Witch's Cradle, 1944).

Теорија филма

[уреди | уреди извор]

Маја Дерен је објавила неколико теоријских радова чији значај се почео сагледавати знатно касније. Неки је сматрају претечом структуралистичких схватања у теорији филма.[5] Она је одбацивала психоаналитичко тумачење својих филмова, упућујући на једно антроплошко схватање ритуала који преображава животну материју у имагинативну форму.[2]

У теоријским радовима под именом: Анаграм идеја о уметности, форми и филму (An Anagramof Ideas on Art, Form and Film, 1946) и Филм: стваралачко коришћење стварности (Cinematography: the Creatoive Use of Reality, 1960) полази од фотографије, средства идентификације помоћу којег се открива стварност у свим могућим видовима, па и стварност већ прерађена у неки уметнички облик, и монтаже, оруђа вредновања којим се конструише динамичка целина филма. Само секвенцијална структура, преображај времена и простора који од филма чини временску уметност, обезбеђује аутохтону интегрисану целину – форму, у којој су делови тако динамички повезани да производе нешто ново, што се не може предвидети на основу познавања делова и да постају ритуал, опште обавезна анонимна и хомогена колективна традиција са магијским циљевима – имагинативно, чисто митолошко искуство. [2]

Друге активности

[уреди | уреди извор]

Маја Дерен је 1947. године постала први филмски стваралац који је добио Гугенхајмову награду за креативни рад у филмовима. Писала је филмску теорију, дистрибуирала своје филмове, путовала по САД и отишла на Кубу и Канаду да би промовисала своје филмове користећи демонстративну методу предавања за подучавање теорије филма, Вуду религије са Хаитија[1] (афричку религију која је на Хаити стигла између 16. и 19. века) и међуодносе магије, науке и религије.

Маја Дерен је заједно са Ејмосом Вогелом (Amos Vogel) основала: The CreativeFilm Foundation и The Independent Film Makers' Association (1953), како би била награђивана достигнућа независних филмских стваралаца.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г „Maya Deren”. IMDb. Приступљено 2022-11-12. 
  2. ^ а б в г Stojanović, Dušan (1991). Leksikon filmskih teoretičara. Beograd: Naučna knjiga. ISBN 86-23-72003-2. OCLC 46789941. 
  3. ^ а б в „Maya Deren’s Legacy | MoMA”. The Museum of Modern Art (на језику: енглески). Приступљено 2022-11-12. 
  4. ^ „Deren, Maya | Hrvatska enciklopedija”. www.enciklopedija.hr. Приступљено 2022-11-12. 
  5. ^ Стојановић, Душан, ур. (1978). Теорија филма. Београд: Нолит. стр. 552—553. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Маја_Дерен&oldid=28443387”