Пређи на садржај

Никола Гажевић

С Википедије, слободне енциклопедије
никола гажевић
Никола Гажевић
Лични подаци
Датум рођења(1918-12-18)18. децембар 1918.
Место рођењаСотонићи, код Вирпазара, Краљевство СХС
Датум смрти15. јул 2012.(2012-07-15) (93 год.)
ОбразовањеВиша војна академија ЈНА
Професијавојно лице
Деловање
Члан КПЈ од1937.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411978.
Чингенерал-пуковник

Одликовања
Орден ратне заставе
Орден заслуга за народ са златним венцем Орден братства и јединства са златним венцем Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
Никола Гажевић, у средини, са Вељком Мићуновићем и Бошком Ђуричковићем, слева на десно, марта 1944. године

Никола Гажевић (Сотонићи, код Вирпазара, 18. децембар 191815. јул 2012) био је учесник Народноослободилачке борбе и генерал-пуковник ЈНА.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 18. децембра 1918. године у Сотонићима, код Вирпазара, у породици Сава Гажевића. Након основне школе, похађао је и завршио гимназију на Цетињу, матуриравши 1939. године. Пре Другог светског рата, студирао је право на Београдском универзитету. Током студија био је активан у редовима комунистичке омладине и студентског револуционарног покрета. Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постао је 1937. године, као ученик Цетињске гимназије.[1]

Народноослободилачком покрету (НОП) се прикључио 1941. године. Учесник је Тринаестојулског устанка. У току једне од борби је заробљен и интерниран у логор у Албанији, а из логора излази фебруара 1942. Током рата био је политички комесар чете Ловћенског НОП одреда, а по формирању Четврте пролетерске црногорске ударне бригаде, био је борац, па заменик политкомесара чете, заменик политкомесара и политкомесар њеног Првог батаљона.[1]

У априлу 1943. године завршио је партијски курс при Централном комитету КПЈ и Врховном штабу НОВ и ПОЈ. Био је секретар Среског комитета КПЈ за Бар и Окружног комитета КПЈ за Боку которску, члан Политичког одељења (Политодела) Треће ударне дивизије НОВЈ, те руководилац Политодела Приморске оперативне групе. Почетком 1945. године постао је предавач и заменик управника у Вишој партијској школи „Ђуро Ђаковић“ и руководилац партијско-политичког курса при Штабу Прве армије ЈА.[1]

Послератни период

[уреди | уреди извор]

После рата, међу осталим, био је начелник Кадровске управе, политички комесар армије и корпуса, помоћник команданта војне области и начелник управе у Генералштабу ЈНА. Био је главни уредник Војне енциклопедије. Био је члан Организације СКЈ за ЈНА. Пензионисан је 1978. године у чину генерал-пуковника ЈНА.[1]

Завршио је Вишу војну академију ЈНА и Курс оператике ЈНА.[1]

Умро је 15. јула 2012. године.[1]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден ратне заставе, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден за храброст и др.[1]

Референце

[уреди | уреди извор]

Литература

[уреди | уреди извор]