Вељко Мићуновић

С Википедије, слободне енциклопедије
вељко мићуновић
Veljko Micunovic.jpg
Вељко Мићуновић
Датум рођења(1916-01-16)16. јануар 1916.
Место рођењаВелестово, код Цетиња
Краљевина Црна Гора
Датум смрти2. август 1982.(1982-08-02) (66 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија
СФР Југославија
СупругаБудислава Мићуновић
Професијадипломата
Члан КПЈ од1934.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
19411945.
Чингенерал-потпуковник у резерви
Амбасадор ФНРЈ у СССР
Период19561958.
ПретходникДобривоје Видић
НаследникЛазар Мојсов
Амбасадор СФРЈ у САД
Период19621967.
ПретходникМарко Никезић
НаследникБогдан Црнобрња
Амбасадор СФРЈ у СССР
Период19691971.
ПретходникДобривоје Видић
НаследникМилорад Пешић
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден народног ослобођења
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Вељко Мићуновић (Велестово, код Цетиња, 16. јануар 1916Београд, 2. август 1982) био је учесник Народноослободилачке борбе, дипломата, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Црне Горе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Вељко је рођен 16. јануара 1916. године у селу Велестову, код Цетиња, као треће од четворо деце у породици Јована Мићуновића и Марице Мићуновић, рођене Вукотић. Његово детињство и школовање пратила је материјална оскудица, јер је рано остао без родитеља. Гимназију је завршио на Цетињу, где се 1932. године укључио у омладински револуционарни покрет. Године 1934. је постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и секретар партијске ћелије Цетињске гимназије.

Као студент Правног факултета Универзитета у Београду, 1935. године био је учесник студентских демонстрација и члан Одбора уједињене студентске омладине, који је руководио револуционарним студентским покретом на Београдском универзитету. У периоду од 1940. до 1941. године по налогу КПЈ је био упућен на политички рад у Поморавље, где је радио на обнављању и учвршћивању партијских организација у Јагодини, Ћуприји, Параћину, Сењским рудницима, Алексинцу и другим местима.

Народноослободилачка борба[уреди | уреди извор]

У данима Тринаестојулског устанка, 1941. године Вељко је у био Црној Гори, где је радио на организовању народног отпора италијанском окупатору. Вршио је дужност политичког комесара Ловћенског партизанског одреда, од његовог оснивања до повлачења за Босну, када је, одлуком Централног комитета КПЈ, враћен у Црну Гору на илегални политички рад. И под изузетно тешким условима, када је окупатор завео страховит терор, Вељко је успешно обједињавао деловање илегалних група и партијских организација на повереном терену. Априла 1942. године изабран је за члана Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору и Боку.

Једна од значајнијих успелих акција илегалаца јесте учествовање из позадине с партизанским јединицама које су се враћале из Босне у познатој бици на Јаворку 1. и 2. маја 1943. године, када је непријатељ претрпео велике губитке. Убрзо је Вељко постао руководилац Политичког одељења (Политодјела) Друге пролетерске ударне бригаде, с којом је учествовао у бици на Сутјесци јуна 1943. године, након чега, до краја те године, ратује у источној Босни, Санџаку, Србији и Црној Гори. Почетком 1944. године постављен је за начелника Одељења за заштиту народа (ОЗН) за Црну Гору.

Послератни период[уреди | уреди извор]

После ослобођења Југославије, Вељко је обављао многе одговорне државне и партијске функције. Био је:

Два пута је био члан државне делегације на заседањима Организације уједињених нација (ОУН) — 1949. и 1951. године, а фебруара 1952. године прешао је у дипломатску службу, где је обављао функције:

Након смрти Јосифа Стаљина, марта 1953. године, испред југословенског руководства је отишао код отправника послова Совјетског Савеза у Београду да изрази саучешће. Као југословенски амбасадор у Совјетском Савезу, у два маха и то у време када су односи између ове две земље били врло неповољни, Вељко Мићуновић је као човек са изузетном дипломатском вештином, успео да у таквим околностима енергично заступати интересе своје земље, а ипак стекне личне симпатије и пријатељство тадашњих лидера Совјетског СавезаНиките Хрушчова и Леонида Брежњева.

Године 1971. је изабран за члана првог Председништва СФРЈ, у чијем је саставу био до маја 1974. године. Био је посланик Уставотворне скупштине ДФ Југославије 1945. године, а потом је биран за посланика Савезне скупштине СФРЈ у четири њена сазива. За члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије биран је на три партијска конгреса — Шестом, Седмом и Осмом, а на Деветом конгресу је изабран за члана Сталног дела Конференције СКЈ. Био је члан Савета федерације и имао је чин резервног генерал-потпуковника ЈНА.

Последњих година живота, Вељко Мићуновић је, упркос тешкој болести — парализи, која му је одузела десну руку након тешког можданог удара претрпљеног 1974. године, припремио и објавио две књиге: „Московске године 1956/58.“ и „Московске године 1969/71.“, које су биле врло запажене и преведене на више страних језика. Његов брат Вукашин такође је био учесник Народноослободилачког рата, а касније активни друштвено-политички радник.

Био је у браку са Будиславом—Мишком Мићуновић, рођеном Дапчевић (1926—2000), са којом је имао сина и ћерку.

Умро је 2. августа 1982. године у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и великог броја страних и југословенских одликовања, међу којима су — Орден народног ослобођења, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем и Орден за храброст. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Фото-галерија[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]