Пређи на садржај

Монументални бициклистички класици

С Википедије, слободне енциклопедије
Монументални бициклистички класици
[[Милано—Санремо 2025. Ронде ван Фландерен 2025. Париз—Рубе 2025. Лијеж—Бастоњ—Лијеж 2025. Ђиро ди Ломбардија 2025.]]
Детаљи о трци
Датум одржавањамарт (милано—санремо), април (ронде ван фландерен, париз—рубе и лијеж—бастоњ—лијеж), октобар (ђиро ди ломбардија)
Регион одржавањаИталија, Француска и Белгија
Назив тркеМонументални класици
Дисциплинадрумски
ТакмичењеUCI ворлд тур
ОрганизаторRCS (Милано—Санремо и Ђиро ди Ломбардија); Фландријски класици (Ронде ван Фландерен); ASO (Париз—Рубе и Лијеж—Бастоњ—Лијеж)
Историја
Прво одржавање14. април 1907.; прије 118 година (1907-04-14) Милано—Санремо;
25. мај 1913.; прије 112 година (1913-05-25) Ронде ван Фландерен;
19. април 1896.; прије 129 година (1896-04-19) Париз—Рубе;
29. мај 1892.; прије 133 године (1892-05-29) Лијеж—Бастоњ—Лијеж;
12. новембар 1905.; прије 120 година (1905-11-12) Ђиро ди Ломбардија
Број одржавања116 (до 2025) Милано—Санремо;
109 (до 2025) Ронде ван Фландерен;
123 (до 2025)) Париз—Рубе
111 (до 2025) Лијеж—Бастоњ—Лијеж;
119 (до 2025) Ђиро ди Ломбардија
Први побједници
Највише побједа
  •  Еди Меркс (БЕЛ)

    19 пута

Тренутни побједници

Монументални бициклистички класици је назив за пет бициклистичких класика који се сматрају најстаријим, најтежим и најпрестижнијим једнодневним тркама у друмском бициклизму, Милано—Санремо, Ронде ван Фландерен, Париз—Рубе, Лијеж—Бастоњ—Лијеж и Ђиро ди Ломбардија.[1][2][3] Сваки од њих има дугу историју и традицију, као и специфичне индивидуалне карактеристике. Монументални класици доносе 800 бодова у UCI свјетском рангирању,[4] по чему се налазе иза гранд тур трка, а испред свих осталих етапних и једнодневних трка.[4] На почетку, када је основан UCI ворлд тур као систем рангирања 2009. године, монументални класици доносили су највише бодова од једнодневних трка.[5]

Милано—Санремо је први монументални класик у сезони и са рутом од скоро 300 километара најдужи је од свих пет, а понекад траје преко седам сати.[6] први пут је одржан 1907. и одржаван је без прекида осим 1916. за вријеме Првог свјетског рата, као и 1944. и 1945. за вријеме Другог свјетског рата. Одржава се треће суботе у марту, старт је обично у Павији, изван Милана, а циљ у Санрему, назива се спринтерским класиком јер се током историје често завршавао групним спринтом, али се у финишу возе успони Чипреса и Пођо ди Санремо, на којима често нападају возачи и остварују соло побједу или у спринту мање групе.[7]

Ронде ван Фландерен је други монументални класик у сезони и најмлађи од свих, први пут је одржан 1913. а једини је класик који је без прекида одржаван од 1919. свих година трајања Другог свјетског рата. Возе се бројни кратки стрми успони у Фламанским арденима, од којих су већина калдрмисани, а неки имају секције нагиба преко 20%. Одржава се прве недеље у априлу, од 2012. циљ је у Оуденардеу,[8] док је старт од 2017. био у Антверпену, а од 2022. се годишње ротира старт између Брижа и Антверпена.[9]

Париз—Рубе је трећи монументални класик у сезони, први пут је одржан 1896. а није одржаван током Првог и Другог свјетског рата, код и 2020. због пандемије ковида 19. Познат је по секцијама калдрме, једно од највећих обиљежја је шума Аренберг и сектор калдрме Труте д’Аренберг, а на крају трке возачи често буду прекривени прашином и блатом.[10] Често се назива „пакао сјевера“ и сматра се најпрестижнијим од свих пет, као и највећом трком у друмском бициклизму након Тур де Франса.[7] Одржава се недељу дана послије Ронде ван Фландерена, старт је у Компјењу, а циљ на велодрому у Рубеу.

Лијеж—Бастоњ—Лијеж је најстарији од свих класика, први пут је организован 1892. године, али није одржаван од 1895. до 1908. а затим током Првог и Другог свјетског рата. Возе се кратки стрми успони у Арденима као на Ронде ван Фландерену, али нису калдрмисани и углавном се за побједу боре брдаши, укључујући и возаче који се боре за освајање гранд тур трка.[11] Одржава се у априлу, као последњи од арденских класика.

Ђиро ди Ломбардија је једино од пет монументалних класика који се вози током јесени и назива се јесењи класик.[12] Први пут је одржан као Милано—Милано 1905. док је 1907. име промијењено у Ђиро ди Ломбардија.[13] Одржава се крајем септембра или почетком октобра, а због бројних успона који се возе највећи фаворити су углавном брдаши.[7]

Рекордер по броју побједа је Еди Меркс, који је укупно 19 пута освојио пет монументалних класика, од чега седам пута Милано—Санремо.[14] Рогер де Фламинк је освојио 11 пута монументалне класике, Тадеј Погачар десет, док су Костанте Ђирарденго, Фаусто Копи и Шон Кели освојили по девет, а Рик ван Лој и Метју ван дер Пул осам. Погачар је једини који је неки монументални класик освојио пет пута заредом, постигавши то на Ђиро ди Ломбардији.

Меркс и Погачар су једини који су освојили по три монументална класика у сезони, од чега је Меркс то остварио четири пута, а Погачар је једини који је свих пет монументалних класика завршио на подијуму у истој сезони, остваривши то 2025.

Опис и историја

[уреди | уреди извор]
Сирил ван Хауварт, први возач који је освојио два монументална класика у истој сезони.

Термин монументални је први употријебио француски новинар Албер Бејкер Д'изи 1949. у свом чланку „Париз—Рубе: Монумент бициклизма“.[15] Изараз је употријебио Жак Годе 1950. када је за побједу Фауста Копија на Париз—Рубеу написао: „Монумент међународног бициклизма, Париз-Рубе, сломио је возаче својом легендом, али и својим ђаволским тешкоћама.“[16] До 1980. било је осам престижних једнодневних трка који су се називали Класици, али су у периоду од 1960. до 1980. Флеш Валон, Париз—Брисел и Париз—Тур скраћени, прекидани и ометани на други начин, док су организатори бројних других једнодневних трка почели да своје трке описују под именом „Класик“.[17] Од 1980-их почео је да се користи нови назив Монументални класици за пет који су се сматрали најпрестижнијим, док се за све остале једнодневне трке користио назив Класици.[17] Израз је касније почела да користи Свјетска бициклистичка унија, као и бројни медији.[18][19]

Сирил ван Хауварт је први возач који је освојио два монументална класика у истој сезони, Милано—Санремо и Париз—Рубе 1908.[20] Милано—Санремо 1910. је освојио Ежен Кристоф, послије више од 12 сати по леду и снијегу, преко сат времена испред другопласираног Ђованија Кочија након што је Луиђи Гана, који је завршио 37 минута иза дисквалификован јер је ишао аутомобилом, а само четворица возача су завршила трку.[21] Након што је прешао преко успона Пасо дел Турчино упао је у дубоки снијег и имао је стомачних проблема напрежући се како би окретао педале, а затим је изгубио снагу и ударио је у стијену поред пута. Достигао га је Ван Хауварт који му је помогао да устане а затим их је достигао Ернест Пол и заједно су ходали у тишини јер нису имали снаге да проговоре.[22] Кад су наставили да возе Кристоф је стекао предност на спусту а затим га је зауставио човјек који га је одвео у гостионицу, гдје су га умотали у ћебе и радио је вјежбе како би повратио осјећај у тијелу.[22] Послије њега су ушли Ван Хауварт и Пол који су били промрзли и ставили су руке у ватру.[22] Кристоф је примијетио кроз прозор четворицу возача који су прошли путем и одлучио је да настави да вози, али гостионичар није хтио да га пусти, док су му Ван Хауварт и Пол рекли да је луд. Убиједио је гостионичара да га пусти наводећи да ће потражити медицинску помоћ а онда ићи возом до Санрема.[22] До краја спуста је достигао двојицу возача, а затим и преосталу двојицу на 120 km до циља, одакле је возио сам и бојао се да се не изгуби због превеликог снијега, али је један човјек на бициклу возио са њим 20 километара како би му помогао да остане на правом путу.[22] Прешао је линију циља послије 12 сати и 24 минута, али није био сигуран да је побиједио јер је мислио да је скренуо ван Санрема. Неки новинари су написали да је то била најтежа бициклистичка трка у историји, а Кристоф је послије трке изјавио да су му се укочили, утрнуле и укочиле ноге, да се непрестано тресао па је почео да хода и трчи да бих повратио циркулацију.[22] Послије трке Кристоф је провео мјесец дана у болници, требало му је шест мјесеци да поврати здравље какво је имао и двије године да буде поново конкурентан на тркама.[22]

Рик ван Лој, први возач који је освојио свих пет монументалних класика у каријери.

Париз—Рубе 1919. први након Првог свјетског рата вожен је по опустошеним улицама и селима, улице су биле пуне рупа од граната, није било ниједног дрвета и возачи су изјавили да је то био пакао, након чега је трка и добила надимак „пакао сјевера“.[23] Анри Пелисје, побједник Париз—Рубеа 1919. изјавио је да то није била трка него ходочашће, а током трке морао је да се попење на воз и пређе на другу страну јер му је паркирана локомотива блокирала пут.[24][25] Године 1921. Анри Пелисје је освојио Париз—Рубе по други пут, а његов брат Франсис Пелисје је завршио на другом мјесту, што је био једини пут у историји да су браћа завршила неко монументални класик на прва два мјеста.[26] Константе Ђирарденго је постао први возач који је освојио Милано—Санремо и Ђиро ди Ломбардију исте године , остваривши то 1921.[27] а Хајри Сутер је освојио Ронде ван Фландерен и Париз—Рубе 1923. након чега су то остварили Ромајн Гајселс 1932. и Гастон Ребри 1934.[28] Ђирарденго је освојио Милано—Санремо укупно шест пута, чиме је постао рекордер по броју побједа на једном од монументалних класика.[29] Ђино Бартали је освојио Милано—Санремо и Ђиро ди Ломбардију два пута заредом, 1939. и 1940. након чега је та два класика освојио Фаусто Копи 1946, 1948. и 1949. а затим и Луизон Бобе 1951.[30][31] На Париз—Рубеу 1947. су проглашена два побједника, Андре Маје је прешао први преко линије циља, али кад је стигао у Рубе, није могао да нађе улаз на Велодром и ушао је у новинарску салу, одакле је дошао до циља. Серс Копи је одспринтао групу која је дошла иза, а након неколико мјесеци расправе UCI је додијелио побједу обојици.[32] Фред де Бројне је 1956 постао први возач који је освојио Милано—Санремо и Лијеж—Бастоњ—Лијеж исте године, а 1957. је освојио Ронде ван Фландерен и Париз—Рубе.[33] На Лијеж—Бастоњ—Лијежу 1957. су проглашена два побједника, Гермајн Дерајке је прешао први преко линије циља, али је ишао преко затвореног пружног прелаза, што у Белгији није било дозвољено, због чега је побједа додијељена и њему и другопласираном Франсу Схаубену.[34]

Рик ван Лој је 1959. постао први возач који је освојио Ронде ван Фландерен и Ђиро ди Ломбардију исте године, а затим је 1961. постао први возач који је освојио Париз—Рубе и Лијеж—Бастоњ—Лијеж исте године, након чега је освојио Ронде ван Фландерен и Париз—Рубе 1962. и постао је први возач у историји који је током каријере освојио свих пет монументалних класика.[35] Феличе Ђимонди је 1966. постао први возач који је освојио Париз—Рубе и Ђиро ди Ломбардију исте године,[36] а Еди Меркс је 1969. освојио Милано—Санремо, Ронде ван Фландерен и Лијеж—Бастоњ—Лијеж, чиме је постао први возач у историји који је у једној сезони освојио три монументална класика, као и први који је у истој сезони освојио Ронде ван Фландерен и Лијеж—Бастоњ—Лијеж, а исте године је завршио Париз—Рубе на другом мјесту, чиме је постао први возач који је четири монументална класика у истој сезони завршио на подијуму.[37] Меркс је освојио Милано—Санремо, Лијеж—Бастоњ—Лијеж и Ђиро ди Ломбардију два пута заредом, 1971. и 1972. чиме је такође постао први возач који је освојио Лијеж—Бастоњ—Лијеж и Ђиро ди Ломбардију исте године, а затим је 1973. освојио Париз—Рубе и Лијеж—Бастоњ—Лијеж, што је прије њега остварио само Ван Лој.[38] Рогер де Фламинк је 1974. освојио Париз—Рубе, а затим је током јесени освојио Ђиро ди Ломбардију, гдје је према анегдоти напао на почетку трке због чега је Мерксов тим радио на челу групе како би га достигли али се Де Фламинк сакрио у жбуњу, пустио групу да прође јер није имао намјеру да нападне тако рано, а затим дошао до Меркса и питао га кога јуре.[39] Он је у спринту побиједио испред Меркса, чиме је освојио два монументална класика у једној сезони,[40] а затим је 1975. освојио Париз—Рубе, побиједивши у спринту Меркса, чиме се изједначио са њим по броју побједа на трци са три.[41] Меркс је 1975. по други пут освојио Милано—Санремо, Ронде ван Фландерен и Лијеж—Бастоњ—Лијеж, чиме је четврти пут у каријери освојио три монументална класика у сезони, а изједначио је рекорд Ђирарденга са шест побједа на Милано—Санрему и поставио рекорд са пет побједа на Лијеж—Бастоњ—Лијежу.[42] Он је 1976. освојио Милано—Санремо по седми пут, чиме је срушио рекорд Ђирарденга, а такође то му је била 19 побједа на монументалним класицима.[43] Де Фламинк је 1977. освојио Ронде ван Фландерен по први пут и Париз—Рубе по четврти пут, чиме је поставио рекорд на трци, а 1978. и 1979. је освојио Милано—Санремо, чиме је освојио монументалне класике 11 пута.[44]

Јохан Мусеув, освојио је по три пута Ронде ван Фландерен и Париз—Рубе.

Франческо Мозер је 1978. освојио Париз—Рубе и Ђиро ди Ломбардију, поставши трећи возач који је то остварио.[45] Мозер је такође предложио организаторима Париз—Рубеа да додјељују трофеј побједнику на којем ће бити исписана имена осталих побједника и он је први који је примио тај трофеј.[46] Лијеж—Бастоњ—Лијеж 1980. вожен је по снијегу и хладном времену, Бернар Ино је напао на 100 km до циља, што је пратило неколико возача, након чега је напао на успону на 80 km до циља и брзо је стекао неколико минута предности.[47] Побиједио је девет и по минута испред Хенија Којпера, а по преласку преко линије циља није могао да подигне руке како би прославио побједу, изјавивши да није имао снаге и да би пао да је склонио руке са управљача.[48] Трку је завршио 21 возач, Ино је задобио промрзлине на два прста десне руке, за шта су му требале три недеље да их врати у нормалан положај,[49] а промрзлине су му проузроковале трајна оштећења.[50] Холандски часопис Leidsch Dagblad написао је: „Било је горко и љутито у 66. Лијеж—Бастоњ-Лијежу. Масакр и истовремено еп људске истрајности.“[48] Жилбер Дикло Ласал је завршио на 11 мјесту, а касније је изјавио да се због велике исцрпљености не сјећа да је прешао преко линије циља.[47] Којпер је 1981. освојио Ронде ван Фландерен и Ђиро ди Ломбардију, чиме је постао први возач послије Ван Лоја 1959. који је освојио та два класика.[51] Шон Кели је 1984. освојио Париз—Рубе и Лијеж—Бастоњ—Лијеж, док је завршио на другом мјесту Милано—Санремо и Ронде ван Фландерен, чиме је постао други возач у историји који је завршио четири монументална класика у једној сезони, послије Меркса.[38] Кели је 1986. освојио Милано—Санремо и Париз—Рубе, чиме је постао други возач у историји који је освојио та два класика у истој сезони, први послије Ван Хауварта 1908.[52] Морено Арђентин је 1987. освојио Лијеж—Бастоњ—Лијеж и Ђиро ди Ломбардију, поставши други возач који је освојио та два класика у истој сезони, послије Меркса.[53] Кели је 1991. освојио Ђиро ди Ломбардију по трећи пут, а 1992. Милано—Санремо по други пут, чиме је монументалне класике освојио девет пута.[54]

Јохан Мусеув је у периоду од 1993. до 2002. освојио монументалне класике шест пута, по три пута Ронде ван Фландерен и Париз—Рубе, а због великог броја добрих класик возача у том периоду, медији су га назвали највећим класик возачем своје генерације.[55] Ерик Цабел је у периоду од 1997. до 2001. освојио Милано—Санремл четири пута, а на трци 2004. је у спринту почео да слави рано и Оскар Фреире га је престигао на линији циља и побиједио.[56] Петер ван Петегем је 2003. освојио Ронде ван Фландерен и Париз—Рубе, чиме је постао осми возач који је освојио та два класика у истој сезони и први послије Де Фламинка.[57] Микеле Бартоли је у периоду од 1996. до 2003. освојио монументалне класике пет пута, једном Ронде ван Фландерен и по два пута Лијеж—Бастоњ—Лијеж и Ђиро ди Ломбардију,[58] док је Паоло Бетини у периоду од 2000. до 2006. освојио по два пута Лијеж—Бастоњ—Лијеж и Ђиро ди Ломбардију и једном Милано—Санремо.[59]

Тадеј Погачар, први возач који је свих пет монументалних класика у једној сезони завршио на подијуму.

Том Бонен је 2005. освојио Ронде ван Фландерен и Париз—Рубе, што је остварио поново 2012. а током каријере је освојио монументалне класике седам пута, четири пута Париз—Рзбе чиме је изједначио рекорд Де Фламинка и три пута Ронде ван Фландерен чиме је изједначио рекорд који је држало пет возача.[60] Фабијан Канчелара је 2010. и 2013. освојио Ронде ван Фландерен и Париз—Рубе у истој сезони, а у периоду од 2006. до 2014. освојио је монументалне класике седам пута, три пута Париз—Рубе, три пута Ронде ван Фландерен чиме је постао један од рекордера и једном Милано—Санремо.[61] Алехандро Валверде је у периоду од 2006. до 2017. освојио четири пута Лијеж—Бастоњ—Лијеж,[62] а Филип Жилбер је у периоду од 2009. до 2019. освојио монументалне класике пет пута, два пута Ђиро ди Ломбардију и по једном Лијеж—Бастоњ—Лијеж, Ронде ван Фландерен и Париз—Рубе.[63] Џон Дегенколб је 2015. освојио Милано—Санремо и Париз—Рубе, чиме је постао трећи возач који је освојио та два класика у истој сезони, први послије Келија.[64] Винченцо Нибали је освојио два пута Ђиро ди Ломбардију и једном Милано—Санремо,[65] Александер Кристоф је освојио по једном Милано—Санремо и Ронде ван Фландерен,[66] док су Ники Терпстра и Петер Саган освојили по једном Ронде ван Фландерен и Париз—Рубе.[67][68]

Тадеј Погачар је 2021. освојио Лијеж—Бастоњ—Лијеж и Ђиро ди Ломбардију, чиме је постао први возач који је то остварио послије Арђентина,[69] а затим је 2023. освојио Ронде ван Фландерен и Ђиро ди Ломбардију, чиме је постао трећи возач који је освојио та два класика послије Ван Лоја и Којпера.[70] Ремко Евенепул је освојио Лијеж—Бастоњ—Лијеж два пута заредом, 2022. и 2023. на своја два прва наступа на трци.[71] Метју ван дер Пул је освојио Милано—Санремо и Париз—Рубе 2023. а затим Ронде ван Фландерен и Париз—Рубе 2024.[72] док је Погачар 2024. освојио Лијеж—Бастоњ—Лијеж и Ђиро ди Ломбардију, чиме је постао први возач послије Копија који је Ђиро ди Ломбардију освојио четири пута заредом.[73] Ван дер Пул је 2025. освојио Милано—Санремо и [[Париз—Рубе по други пут, а то му је такође била трећа побједа заредом на Париз—Рубеу, чиме је постао трећи возач који је то остварио, први након Мозера који је освојио три пута у периоду од 1978. до 1980.[74] Погачар је 2025. освојио Ронде ван Фландерен, Лијеж—Бастоњ—Лијеж и Ђиро ди Ломбардију, чиме је постао други возач који је у истој сезони освојио три монументална класика, послије Меркса.[75] Такође, завршио је Милано—Снремо на трећем и Париз—Рубе на другом мјесту, чиме је постао први возач у историји који је завршио свих пет монументалних класика у истој сезони на подијуму.[76] То му је био пети пут заредом да је освојио Ђиро ди Ломбардију, чиме је постао први возач који је један монументални класик освојио пет пута заредом и изједначио је рекорд Копија по броју побједа на трци, а то му је била десета побједа на монументалним класицима, чиме је дошао на треће мјесто, иза Меркса са 19 и Де Фламинка са 11.[77] У периоду од 2023. до 2025. Погачар и Ван дер Пул су освојили 13 од 15 монументалних класика, једино је Евенепул освојио Лијеж—Бастоњ—Лијеж 2023. након што је Погачар пао и Јаспер Филипсен Милано—Санремо 2024.[78]

Будући монументални класици

[уреди | уреди извор]

Медији и возачи су често расправљали о томе да ли други класици заслужују и испуњавају критеријуме да би било монументални, од којих се као најчешћи кандидат помињала италијанска трка Страде Бјанке, која је основана 2007.[79][80] а сајт Cycling News је 2025. објавио да више нема сумње да је Страде Бјанке шести монументални класик.[81] Други медији су објавили да Страде Бјанке нема дужину или дуговјечност да би био назван монументалним,[82] док је Филип Жилбер изјавио да су Класика де Сан Себастијан и Амстел голд рејс били историјски битнији класици.[83]

Списак побједника

[уреди | уреди извор]
Година Милано—Санремо[84] Ронде ван Фландерен[85] Париз—Рубе[86] Лијеж—Бастоњ—Лијеж[87] Ђиро ди Ломбардија[88]
1892. Није одржавано Није одржавано Није одржавано  Леон Хуа (БЕЛ) (1/3) Није одржавано
1893.  Леон Хуа (БЕЛ) (2/3)
1894.  Леон Хуа (БЕЛ) (3/3)
1895. Није одржавано
1896.  Јозеф Фишер (ЊЕМ)
1897.  Морис Гарен (ИТА) (1/2)
1898.  Морис Гарен (ИТА) (2/2)
1899.  Алберт Шампион (ФРА)
1900.  Емил Бур (ФРА)
1901  Лисјен Лена (ФРА) (1/2)
1902.  Лисјен Лена (ФРА) (2/2)
1903.  Иполит Окутирје (ФРА) (1/2)
1904.  Иполит Окутирје (ФРА) (2/2)
1905.  Луј Труселије (ФРА)  Ђовани Ђерби (ИТА)
1906.  Анри Корне (ФРА)  Чезаре Брамбила (ИТА)
1907.  Лисјен Пети Бретон (ФРА)  Жорж Пасерје (ФРА)  Гистав Гаригу (ФРА) (1/2)
1908.  Сирил ван Хауварт (БЕЛ) (1/2)  Сирил ван Хауварт (БЕЛ) (2/2)  Андре Труселије (ФРА)  Франсоа Фабе (ЛУК) (1/2)
1909.  Луиђи Гана (ИТА)  Октав Лапиз (ФРА) (1/3)  Виктор Фастре (БЕЛ)  Ђовани Куниоло (ИТА)
1910.  Ежен Кристоф (ФРА)  Октав Лапиз (ФРА) (2/3) Није одржавано  Ђовани Микелото (ИТА)
1911.  Гистав Гаригу (ФРА) (2/2)  Октав Лапиз (ФРА) (3/3)  Жозеф ван Дале (БЕЛ)  Анри Пелисје (ФРА) (1/6)
1912.  Анри Пелисје (ФРА) (2/6)  Шарл Крипелан (ФРА) (1/2)  Омер Версхор (БЕЛ)  Карло Оријани (ИТА)
1913.  Одил Дефраје (БЕЛ)  Пол Деман (БЕЛ) (1/2)  Франсоа Фабе (ЛУК) (2/2)  Морис Мориц (БЕЛ)  Анри Пелисје (ФРА) (3/6)
1914.  Уго Агостини (ИТА)  Марсел Бојсе (БЕЛ)  Шарл Крипелан (ФРА) (2/2) Није одржавано  Лауро Бордин (ИТА)
1915.  Ецио Корлаита (ИТА) Није одржавано Није одржавано  Гаетано Белони (ИТА) (1/5)
1916. Није одржавано  Леополдо Торичели (ИТА)
1917.  Гаетано Белони (ИТА) (2/5)  Филип Тис (БЕЛ)
1918.  Костанте Ђирарденго (ИТА) (1/9)  Гаетано Белони (ИТА) (3/5)
1919.  Анђело Гремо (ИТА)  Хенри ван Лерберге (БЕЛ)  Анри Пелисје (ФРА) (4/6)  Леон Девос (БЕЛ) (1/2)  Костанте Ђирарденго (ИТА) (2/9)
1920.  Гаетано Белони (ИТА) (4/5)  Жил ван Евел (БЕЛ) (1/2)  Пол Деман (БЕЛ) (2/2)  Леон Сјер (БЕЛ)  Анри Пелисје (ФРА) (5/6)
1921.  Костанте Ђирарденго (ИТА) (3/9)  Рене Фермандел (БЕЛ) (1/3)  Анри Пелисје (ФРА) (6/6)  Луј Мотја (БЕЛ) (1/2)  Костанте Ђирарденго (ИТА) (4/9)
1922.  Ђовани Брунеро (ИТА) (1/3)  Леон Девос (БЕЛ) (2/2)  Алберт Дејонге (БЕЛ)  Луј Мотја (БЕЛ) (2/2)  Костанте Ђирарденго (ИТА) (5/9)
1923.  Костанте Ђирарденго (ИТА) (6/9)  Хајри Сутер (ШВА) (1/2)  Хајри Сутер (ШВА) (2/2)  Рене Фермандел (БЕЛ) (2/3)  Ђовани Брунеро (ИТА) (2/3)
1924.  Пјетро Линари (ИТА)  Герард Дебатс (БЕЛ) (1/2)  Жил ван Евел (БЕЛ) (2/2)  Рене Фермандел (БЕЛ) (3/3)  Ђовани Брунеро (ИТА) (3/3)
1925.  Костанте Ђирарденго (ИТА) (7/9)  Јулин Делбек (БЕЛ) (1/2)  Феликс Селије (БЕЛ)  Жорж Ронс (БЕЛ) (1/2)  Алфредо Бинда (ИТА) (1/6)
1926.  Костанте Ђирарденго (ИТА) (8/9)  Денис Версхерен (БЕЛ)  Јулин Делбек (БЕЛ) (2/2)  Диједон Смет (БЕЛ)  Алфредо Бинда (ИТА) (2/6)
1927.  Пјетро Кези (ИТА)  Герард Дебатс (БЕЛ) (2/2)  Жорж Ронс (БЕЛ) (2/2)  Морис Рас (БЕЛ)  Алфредо Бинда (ИТА) (3/6)
1928.  Костанте Ђирарденго (ИТА) (9/9)  Јан Мартенс (БЕЛ)  Андре Ледик (ФРА)  Ернест Мотар (БЕЛ)  Гаетано Белони (ИТА) (5/5)
1929.  Алфредо Бинда (ИТА) (4/6)  Јосеф Дервас (БЕЛ)  Шарл Меније (БЕЛ)  Алфонс Схеперс (БЕЛ) (1/4)  Пјетро Фосати (ИТА)
1930.  Микеле Мара (ИТА) (1/2)  Франс Бондел (БЕЛ)  Јулин Верваке (БЕЛ)  Херман Бузе (ЊЕМ)  Микеле Мара (ИТА) (2/2)
1931.  Алфредо Бинда (ИТА) (5/6)  Ромајн Гајселс (БЕЛ) (1/3)  Гастон Ребри (БЕЛ) (1/4)  Алфонс Схеперс (БЕЛ) (2/4)  Алфредо Бинда (ИТА) (6/6)
1932.  Алфредо Бове (ИТА)  Ромајн Гајселс (БЕЛ) (2/3)  Ромајн Гајселс (БЕЛ) (3/3)  Марсел Ују (БЕЛ)  Антонио Негрини (ИТА)
1933.  Леарко Гвера (ИТА) (1/2)  Алфонс Схеперс (БЕЛ) (3/4)  Силвер Мас (БЕЛ)  Франсоа Гардје (БЕЛ)  Доменико Пијемонтези (ИТА)
1934.  Јеф Демојсер (БЕЛ)  Гастон Ребри (БЕЛ) (2/4)  Гастон Ребри (БЕЛ) (3/4)  Тео Харкенрат (БЕЛ)  Леарко Гвера (ИТА) (2/2)
1935.  Ђузепе Олмо (ИТА) (1/2)  Луис Дерло (БЕЛ)  Гастон Ребри (БЕЛ) (4/4)  Алфонс Схеперс (БЕЛ) (4/4)  Енрико Моло (ИТА)
1936.  Анђело Варето (ИТА)  Луис Хардикест (БЕЛ)  Жорж Спеше (ФРА)  Алберт Бекарт (БЕЛ)  Ђино Бартали (ИТА) (1/7)
1937.  Чезаре дел Кончија (ИТА)  Михел д'Хоге (БЕЛ)  Жил Роси (ИТА)  Елои Меленбер (БЕЛ)  Алдо Бини (ИТА) (1/2)
1938.  Ђузепе Олмо (ИТА) (2/2)  Едгард де Каливе (БЕЛ)  Лусин Сторм (БЕЛ)  Алфонс Делор (БЕЛ)  Чино Чинели (ИТА) (1/2)
1939.  Ђино Бартали (ИТА) (2/7)  Карел Карс (БЕЛ)  Емил Масон млађи (БЕЛ)  Алберт Ритсерфелт (БЕЛ)  Ђино Бартали (ИТА) (3/7)
1940.  Ђино Бартали (ИТА) (4/7)  Ахил Бојсе (БЕЛ) (1/3) Није одржавано Није одржавано  Ђино Бартали (ИТА) (5/7)
1941.  Пјерино Фавали (ИТА)  Ахил Бојсе (БЕЛ) (2/3)  Марио Ричи (ИТА) (1/2)
1942.  Адолфо Леони (ИТА)  Брик Схоте (БЕЛ) (1/2)  Алдо Бини (ИТА) (2/2)
1943.  Чино Чинели (ИТА) (2/2)  Ахил Бојсе (БЕЛ) (3/3)  Маркел Кинт (БЕЛ)  Рихард Депортер (БЕЛ) (1/2) Није одржавано
1944. Није одржавано  Рик ван Стенберген (БЕЛ) (1/5)  Маурис Десимплар (БЕЛ) Није одржавано
1945.  Силван Грисол (БЕЛ)  Пол Маје (ФРА)  Јан Енгелс (БЕЛ)  Марио Ричи (ИТА) (2/2)
1946.  Фаусто Копи (ИТА) (1/9)  Рик ван Стенберген (БЕЛ) (2/5)  Жорж Клас (БЕЛ) (1/2)  Проспер Депредом (БЕЛ) (1/2)  Фаусто Копи (ИТА) (2/9)
1947.  Ђино Бартали (ИТА) (6/7)  Емил Фајгнарт (БЕЛ)  Жорж Клас (БЕЛ) (2/2)  Рихард Депортер (БЕЛ) (2/2)  Фаусто Копи (ИТА) (3/9)
1948.  Фаусто Копи (ИТА) (4/9)  Брик Схоте (БЕЛ) (2/2)  Рик ван Стенберген (БЕЛ) (3/5)  Морис Молен (БЕЛ)  Фаусто Копи (ИТА) (5/9)
1949.  Фаусто Копи (ИТА) (6/9)  Фјоренцо Мањи (ИТА) (1/3)  Серс Копи (ИТА)
 Андре Маје (ФРА)[н 1] 		 Камил Данкијом (ФРА)  Фаусто Копи (ИТА) (7/9)
1950.  Ђино Бартали (ИТА) (7/7)  Фјоренцо Мањи (ИТА) (2/3)  Фаусто Копи (ИТА) (8/9)  Проспер Депредом (БЕЛ) (2/2)  Ренцо Солдани (ИТА)
1951.  Луизон Бобе (ФРА) (1/4)  Фјоренцо Мањи (ИТА) (3/3)  Антонио Бевилакуа (ИТА)  Фердинанд Киблер (ШВА) (1/2)  Луизон Бобе (ФРА) (2/4)
1952.  Лорето Петручи (ИТА) (1/2)  Рогер Декок (БЕЛ)  Рик ван Стенберген (БЕЛ) (4/5)  Фердинанд Киблер (ШВА) (2/2)  Ђузепе Минарди (ИТА)
1953.  Лорето Петручи (ИТА) (2/2)  Вим ван Ест (ХОЛ)  Гермајн Дерајке (БЕЛ) (1/4)  Алос де Хертог (БЕЛ)  Бруно Ланди (ИТА)
1954.  Рик ван Стенберген (БЕЛ) (5/5)  Ремон Импанис (БЕЛ) (1/2)  Ремон Импанис (БЕЛ) (2/2)  Марсел Ернз (ЛУК)  Фаусто Копи (ИТА) (9/9)
1955.  Гермајн Дерајке (БЕЛ) (2/4)  Луизон Бобе (ФРА) (3/4)  Жан Форестје (ФРА) (1/2)  Стан Окерс (БЕЛ)  Клето Мауле (ИТА)
1956.  Фред де Бројне (БЕЛ) (1/6)  Жан Форестје (ФРА) (2/2)  Луизон Бобе (ФРА) (4/4)  Фред де Бројне (БЕЛ) (2/6)  Андре Даригад (ФРА)
1957.  Мигел Поблет (ШПА) (1/2)  Фред де Бројне (БЕЛ) (3/6)  Фред де Бројне (БЕЛ) (4/6)  Гермајн Дерајке (БЕЛ) (3/4)
 Франс Схаубен (БЕЛ)[н 2] 		 Дијего Ронкини (ИТА)
1958.  Рик ван Лој (БЕЛ) (1/8)  Гермајн Дерајке (БЕЛ) (4/4)  Леон Вандале (БЕЛ)  Фред де Бројне (БЕЛ) (5/6)  Нино Дефилипис (ИТА)
1959.  Мигел Поблет (ШПА) (2/2)  Рик ван Лој (БЕЛ) (2/8)  Ноел Форе (БЕЛ) (1/2)  Фред де Бројне (БЕЛ) (6/6)  Рик ван Лој (БЕЛ) (3/8)
1960.  Рене Прива (ФРА)  Артур де Каботер (БЕЛ)  Пино Серами (БЕЛ)  Албертус Гелдерманс (ХОЛ)  Емил Дамс (БЕЛ) (1/3)
1961.  Ремон Пулидор (ФРА)  Том Симпсон (УК) (1/3)  Рик ван Лој (БЕЛ) (4/8)  Рик ван Лој (БЕЛ) (5/8)  Вито Таконе (ИТА)
1962.  Емил Дамс (БЕЛ) (2/3)  Рик ван Лој (БЕЛ) (6/8)  Рик ван Лој (БЕЛ) (7/8)  Јеф Планкарт (БЕЛ)  Јо де Ро (ХОЛ) (1/3)
1963.  Жозеф Грусар (ФРА)  Ноел Форе (БЕЛ) (2/2)  Емил Дамс (БЕЛ) (3/3)  Франс Мелкенбек (БЕЛ)  Јо де Ро (ХОЛ) (2/3)
1964.  Том Симпсон (УК) (2/3)  Руди Алтиг (ЊЕМ) (1/2)  Петер Пост (ХОЛ)  Вили Боклант (БЕЛ)  Ђани Мота (ИТА)
1965.  Ари ден Хартог (ХОЛ)  Јо де Ро (ХОЛ) (3/3)  Рик ван Лој (БЕЛ) (8/8)  Кармине Прециози (ИТА)  Том Симпсон (УК) (3/3)
1966.  Еди Меркс (БЕЛ) (1/19)  Едвард Селс (БЕЛ)  Феличе Ђимонди (ИТА) (1/4)  Жак Анкетил (ФРА)  Феличе Ђимонди (ИТА) (2/4)
1967.  Еди Меркс (БЕЛ) (2/19)  Дино Цандегу (ИТА)  Јан Јансен (ХОЛ)  Валтер Годефрот (БЕЛ) (1/4)  Франко Битоси (ИТА) (1/2)
1968.  Руди Алтиг (ЊЕМ) (2/2)  Валтер Годефрот (БЕЛ) (2/4)  Еди Меркс (БЕЛ) (3/19)  Валер ван Свевелт (БЕЛ)  Херман ван Спрингел (БЕЛ)
1969.  Еди Меркс (БЕЛ) (4/19)  Еди Меркс (БЕЛ) (5/19)  Валтер Годефрот (БЕЛ) (3/4)  Еди Меркс (БЕЛ) (6/19)  Жан Пјер Монсер (БЕЛ)
1970.  Микеле Данчели (ИТА)  Ерик Леман (БЕЛ) (1/3)  Еди Меркс (БЕЛ) (7/19)  Рогер де Фламинк (БЕЛ) (1/11)  Франко Битоси (ИТА) (2/2)
1971.  Еди Меркс (БЕЛ) (8/19)  Еверт Долман (ХОЛ)  Рогер Росир (БЕЛ)  Еди Меркс (БЕЛ) (9/19)  Еди Меркс (БЕЛ) (10/19)
1972.  Еди Меркс (БЕЛ) (11/19)  Ерик Леман (БЕЛ) (2/3)  Рогер де Фламинк (БЕЛ) (2/11)  Еди Меркс (БЕЛ) (12/19)  Еди Меркс (БЕЛ) (13/19)
1973.  Рогер де Фламинк (БЕЛ) (3/11)  Ерик Леман (БЕЛ) (3/3)  Еди Меркс (БЕЛ) (14/19)  Еди Меркс (БЕЛ) (15/19)  Феличе Ђимонди (ИТА) (3/4)
1974.  Феличе Ђимонди (ИТА) (4/4)  Сес Бал (ХОЛ)  Рогер де Фламинк (БЕЛ) (4/11)  Жорж Пинтан (БЕЛ)  Рогер де Фламинк (БЕЛ) (5/11)
1975.  Еди Меркс (БЕЛ) (16/19)  Еди Меркс (БЕЛ) (17/19)  Рогер де Фламинк (БЕЛ) (6/11)  Еди Меркс (БЕЛ) (18/19)  Франческо Мозер (ИТА) (1/6)
1976.  Еди Меркс (БЕЛ) (19/19)  Валтер Планкарт (БЕЛ)  Марк Демејер (БЕЛ)  Јозеф Бројере (БЕЛ) (1/2)  Рогер де Фламинк (БЕЛ) (7/11)
1977.  Јан Рас (ХОЛ) (1/4)  Рогер де Фламинк (БЕЛ) (8/11)  Рогер де Фламинк (БЕЛ) (9/11)  Бернар Ино (ФРА) (1/5)  Ђанбатиста Баронкели (ИТА) (1/2)
1978.  Рогер де Фламинк (БЕЛ) (10/11)  Валтер Годефрот (БЕЛ) (4/4)  Франческо Мозер (ИТА) (2/6)  Јозеф Бројере (БЕЛ) (2/2)  Франческо Мозер (ИТА) (3/6)
1979.  Рогер де Фламинк (БЕЛ) (11/11)  Јан Рас (ХОЛ) (2/4)  Франческо Мозер (ИТА) (4/6)  Дитрих Турау (ЊЕМ)  Бернар Ино (ФРА) (2/5)
1980.  Пјерино Гаваци (ИТА)  Михел Полентир (БЕЛ)  Франческо Мозер (ИТА) (5/6)  Бернар Ино (ФРА) (3/5)  Алфонс де Волф (БЕЛ) (1/2)
1981.  Алфонс де Волф (БЕЛ) (2/2)  Хени Којпер (ХОЛ) (1/4)  Бернар Ино (ФРА) (4/5)  Јозеф Фухс (ШВА)  Хени Којпер (ХОЛ) (2/4)
1982.  Марк Гомез (ФРА)  Рене Мартенс (БЕЛ)  Јан Рас (ХОЛ) (3/4)  Силвано Контини (ИТА)  Ђузепе Сарони (ИТА) (1/2)
1983.  Ђузепе Сарони (ИТА) (2/2)  Јан Рас (ХОЛ) (4/4)  Хени Којпер (ХОЛ) (3/4)  Стивен Рокс (ХОЛ)  Шон Кели (ИРС) (1/9)
1984.  Франческо Мозер (ИТА) (6/6)  Јохан Ламертс (ХОЛ)  Шон Кели (ИРС) (2/9)  Шон Кели (ИРС) (3/9)  Бернар Ино (ФРА) (5/5)
1985.  Хени Којпер (ХОЛ) (4/4)  Ерик Вандерарден (БЕЛ) (1/2)  Марк Мадио (ФРА) (1/2)  Морено Арђентин (ИТА) (1/6)  Шон Кели (ИРС) (4/9)
1986.  Шон Кели (ИРС) (5/9)  Адри ван дер Пул (ХОЛ) (1/2)  Шон Кели (ИРС) (6/9)  Морено Арђентин (ИТА) (2/6)  Ђанбатиста Баронкели (ИТА) (2/2)
1987.  Ерик Мехлер (ШВА)  Клод Крикјелион (БЕЛ)  Ерик Вандерарден (БЕЛ) (2/2)  Морено Арђентин (ИТА) (3/6)  Морено Арђентин (ИТА) (4/6)
1988.  Лоран Фињон (ФРА) (1/2)  Еди Планкарт (БЕЛ) (1/2)  Дирк Демол (БЕЛ)  Адри ван дер Пул (ХОЛ) (2/2)  Шарли Моте (ФРА)
1989.  Лоран Фињон (ФРА) (2/2)  Едвиг ван Хојдонк (БЕЛ) (1/2)  Жан Мари Вампер (БЕЛ)  Шон Кели (ИРС) (7/9)  Тони Ромингер (ШВА) (1/2)
1990.  Ђани Буњо (ИТА) (1/2)  Морено Арђентин (ИТА) (5/6)  Еди Планкарт (БЕЛ) (2/2)  Ерик ван Ланкер (БЕЛ)  Жил Делион (ФРА)
1991.  Клаудио Кјапучи (ИТА)  Едвиг ван Хојдонк (БЕЛ) (2/2)  Марк Мадио (ФРА) (2/2)  Морено Арђентин (ИТА) (6/6)  Шон Кели (ИРС) (8/9)
1992.  Шон Кели (ИРС) (9/9)  Жак Диран (ФРА)  Жилбер Дикло Ласал (ФРА) (1/2)  Дирк де Волф (БЕЛ)  Тони Ромингер (ШВА) (2/2)
1993.  Маурицио Фондријест (ИТА)  Јохан Мусеув (БЕЛ) (1/6)  Жилбер Дикло Ласал (ФРА) (2/2)  Ролф Серенсен (ДАН) (1/2)  Паскал Ришар (ШВА) (1/2)
1994.  Ђорђо Фурлан (ИТА)  Ђани Буњо (ИТА) (2/2)  Андреј Чмил (МОЛ) (1/3)  Евгениј Берзин (РУС)  Владислав Бобрик (РУС)
1995.  Лоран Жалабер (ФРА) (1/2)  Јохан Мусеув (БЕЛ) (2/6)  Франко Балерини (ИТА) (1/2)  Мауро Ђанети (ШВА)  Ђани Фарезин (ИТА)
1996.  Габријеле Коломбо (ИТА)  Микеле Бартоли (ИТА) (1/5)  Јохан Мусеув (БЕЛ) (3/6)  Паскал Ришар (ШВА) (2/2)  Андреа Тафи (ИТА) (1/3)
1997.  Ерик Цабел (ЊЕМ) (1/4)  Ролф Серенсен (ДАН) (2/2)  Фредерик Гиздон (ФРА)  Микеле Бартоли (ИТА) (2/5)  Лоран Жалабер (ФРА) (2/2)
1998.  Ерик Цабел (ЊЕМ) (2/4)  Јохан Мусеув (БЕЛ) (4/6)  Франко Балерини (ИТА) (2/2)  Микеле Бартоли (ИТА) (3/5)  Оскар Каменцин (ШВА) (1/2)
1999.  Андреј Чмил (БЕЛ) (2/3)  Петер ван Петегем (БЕЛ) (1/3)  Андреа Тафи (ИТА) (2/3)  Франк Ванденбрук (БЕЛ)  Мирко Челестино (ИТА)
2000.  Ерик Цабел (ЊЕМ) (3/4)  Андреј Чмил (БЕЛ) (3/3)  Јохан Мусеув (БЕЛ) (5/6)  Паоло Бетини (ИТА) (1/5)  Рајмондас Румшас (ЛИТ)
2001.  Ерик Цабел (ЊЕМ) (4/4)  Ђанлука Бортолами (ИТА)  Сервајс Кнавен (ХОЛ)  Оскар Каменцин (ШВА) (2/2)  Данило ди Лука (ИТА) (1/2)
2002.  Марио Чиполини (ИТА)  Андреа Тафи (ИТА) (3/3)  Јохан Мусеув (БЕЛ) (6/6)  Паоло Бетини (ИТА) (2/5)  Микеле Бартоли (ИТА) (4/5)
2003.  Паоло Бетини (ИТА) (3/5)  Петер ван Петегем (БЕЛ) (2/3)  Петер ван Петегем (БЕЛ) (3/3)  Тајлер Хамилтон (САД)  Микеле Бартоли (ИТА) (5/5)
2004.  Оскар Фреире (ШПА) (1/3)  Стефен Веземан (ЊЕМ)  Магнус Бекстет (ШВЕ)  Давиде Ребелин (ИТА)  Дамијано Кунего (ИТА) (1/3)
2005.  Алесандро Петаки (ИТА)  Том Бонен (БЕЛ) (1/7)  Том Бонен (БЕЛ) (2/7)  Александар Винокуров (КАЗ) (1/2)  Паоло Бетини (ИТА) (4/5)
2006.  Филипо Поцато (ИТА)  Том Бонен (БЕЛ) (3/7)  Фабијан Канчелара (ШВА) (1/7)  Алехандро Валверде (ШПА) (1/4)  Паоло Бетини (ИТА) (5/5)
2007.  Оскар Фреире (ШПА) (2/3)  Алесандро Балан (ИТА)  Стјуарт О Грејди (АУС)  Данило ди Лука (ИТА) (2/2)  Дамијано Кунего (ИТА) (2/3)
2008.  Фабијан Канчелара (ШВА) (2/7)  Штајн Деволдер (БЕЛ) (1/2)  Том Бонен (БЕЛ) (4/7)  Алехандро Валверде (ШПА) (2/4)  Дамијано Кунего (ИТА) (3/3)
2009.  Марк Кевендиш (УК)  Штајн Деволдер (БЕЛ) (2/2)  Том Бонен (БЕЛ) (5/7)  Анди Шлек (ЛУК)  Филип Жилбер (БЕЛ) (1/5)
2010.  Оскар Фреире (ШПА) (3/3)  Фабијан Канчелара (ШВА) (3/7)  Фабијан Канчелара (ШВА) (4/7)  Александар Винокуров (КАЗ) (2/2)  Филип Жилбер (БЕЛ) (2/5)
2011.  Метју Гос (АУС)  Ник Нојенс (БЕЛ)  Јохан Вансумерен (БЕЛ)  Филип Жилбер (БЕЛ) (3/5)  Оливер Цауг (ШВА)
2012.  Сајмон Геранс (АУС) (1/2)  Том Бонен (БЕЛ) (6/7)  Том Бонен (БЕЛ) (7/7)  Максим Иглињски (КАЗ)  Хоаким Родригез (ШПА) (1/2)
2013.  Гералд Циолек (ЊЕМ)  Фабијан Канчелара (ШВА) (5/7)  Фабијан Канчелара (ШВА) (6/7)  Данијел Мартин (ИРС) (1/2)  Хоаким Родригез (ШПА) (2/2)
2014.  Александер Кристоф (НОР) (1/2)  Фабијан Канчелара (ШВА) (7/7)  Ники Терпстра (ХОЛ) (1/2)  Сајмон Геранс (АУС) (2/2)  Данијел Мартин (ИРС) (2/2)
2015.  Џон Дегенколб (ЊЕМ) (1/2)  Александер Кристоф (НОР) (2/2)  Џон Дегенколб (ЊЕМ) (2/2)  Алехандро Валверде (ШПА) (3/4)  Винченцо Нибали (ИТА) (1/3)
2016.  Арно Демар (ФРА)  Петер Саган (СВК) (1/2)  Метју Хејман (АУС)  Ваут Пулс (ХОЛ)  Естебан Чавез (КОЛ)
2017.  Михал Квјатковски (ПОЉ)  Филип Жилбер (БЕЛ) (4/5)  Грег ван Авермат (БЕЛ)  Алехандро Валверде (ШПА) (4/4)  Винченцо Нибали (ИТА) (2/3)
2018.  Винченцо Нибали (ИТА) (3/3)  Ники Терпстра (ХОЛ) (2/2)  Петер Саган (СВК) (2/2)  Боб Јунгелс (ЛУК)  Тибо Пино (ФРА)
2019.  Жилијен Алафилип (ФРА)  Алберто Бетиол (ИТА)  Филип Жилбер (БЕЛ) (5/5)  Јакоб Фуглсанг (ДАН) (1/2)  Бауке Молема (ХОЛ)
2020.  Ваут ван Арт (БЕЛ)  Метју ван дер Пул (ХОЛ) (1/8) Није одржано  Примож Роглич (СЛО)  Јакоб Фуглсанг (ДАН) (2/2)
2021.  Јаспер Стојвен (БЕЛ)  Каспер Асгрен (ДАН)  Сони Колбрели (ИТА)  Тадеј Погачар (СЛО) (1/10)  Тадеј Погачар (СЛО) (2/10)
2022.  Матеј Мохорич (СЛО)  Метју ван дер Пул (ХОЛ) (2/8)  Дилан ван Барле (ХОЛ)  Ремко Евенепул (БЕЛ) (1/2)  Тадеј Погачар (СЛО) (3/10)
2023.  Метју ван дер Пул (ХОЛ) (3/8)  Тадеј Погачар (СЛО) (4/10)  Метју ван дер Пул (ХОЛ) (4/8)  Ремко Евенепул (БЕЛ) (2/2)  Тадеј Погачар (СЛО) (5/10)
2024.  Јаспер Филипсен (БЕЛ)  Метју ван дер Пул (ХОЛ) (5/8)  Метју ван дер Пул (ХОЛ) (6/8)  Тадеј Погачар (СЛО) (6/10)  Тадеј Погачар (СЛО) (7/10)
2025.  Метју ван дер Пул (ХОЛ) (7/8)  Тадеј Погачар (СЛО) (8/10)  Метју ван дер Пул (ХОЛ) (8/8)  Тадеј Погачар (СЛО) (9/10)  Тадеј Погачар (СЛО) (10/10)
Година Милано—Санремо Ронде ван Фландерен Париз—Рубе Лијеж—Бастоњ—Лијеж Ђиро ди Ломбардија

Статистика

[уреди | уреди извор]

Највише побједа

[уреди | уреди извор]
Еди Меркс, освојио је укупно 19 пута монументалне класике.

Само су три возача освојила свих пет монументалних класика током каријере: Рик ван Лој, Еди Меркс и Рогер де Фламинк, а Меркс је једини који је свих пет класика освојио више од једног пута.[91]

Шест возача је освојило по четири различита монументална класика. Шон Кели је био најближи освајању свих пет, Ронде ван Фландерен је завршио на трећем мјесту три пута (1984, 1986 и 1987).[92] Холанђанин Хени Којпер је освојио сваки монумент осим Лијеж—Бастоњ—Лијежа, који је завршио на другом мјесту 1980. Француз Луизон Бобе је такође освојио сваки осим Лијеж—Бастоњ—Лијежа, док је Белгијанац Фред де Бројне освојио све осим Ђиро ди Ломбардије, коју је завршио на другом мјесту 1955. Гермајн Дерајке је такође освојио све осим Ломбардије. Филип Жилбер је побједом на Париз—Рубеу 2019. постао шести возач који је освојио четири монументална класика, све осим Милано—Санрема, који је двапут завршио на трећем мјесту.[93]

Еди Меркс је рекордер по броју освојених монументалних класика са 19, Рогер де Фламинк је освојио 11 класика, Тадеј Погачар десет, док су Костанте Ђирарденго, Фаусто Копи и Шон Кели освојили по девет, а Рик ван Лој и Метју ван дер Пул осам.

Од држава, Белгијанци су побиједили 217 пута, а Италијани 156. Белгијанци су најуспјешнији на Ронде ван Фландерену, Париз—Рубеу и Лијеж—Бастоњ—Лијежу, док су Италијани најуспјешнији на домаћим класицима — Милано—Санрему и Ђиро ди Ломбардији. Французи су трећа најуспјешнија нација, са 62 побједе.

Еди Меркс је рекордер на Милано—Санрему са седам[94] и Лијеж—Бастоњ—Лијежу са пет побједа.[95] Рогер де Фламинк и Том Бонен су рекордери на Париз—Рубеу, са по четири побједе,[96] док су Ронде ван Фландерен шесторица возача освојила по три пута: Ахил Бојсе, Фјоренцо Мањи, Ерик Леман, Јохан Мусеув, Том Бонен, Фабијан Канчелара и Метју ван дер Пул.[97] Фаусто Копи и Тадеј Погачар су рекордери на Ђиро ди Ломбардији са пет побједа.[98]

П. Возач Држава Прва
побједа 		Последња
побједа 		М–С[99] РвФ[97] П–Р[100] Л–Б–Л[101] ЂдЛ[102] Укупно
1. Еди Меркс  Белгија 1966 1976 7 2 3 5 2 19
2. Рогер де Фламинк  Белгија 1970 1979 3 1 4 1 2 11
3. Тадеј Погачар  Словенија 2021 2025 2 3 5 10
4. Костанте Ђирарденго  Италија 1918 1928 6 3 9
Фаусто Копи  Италија 1946 1954 3 1 5
Шон Кели  Ирска 1983 1992 2 2 2 3
6. Рик ван Лој  Белгија 1958 1965 1 2 3 1 1 8
Метју ван дер Пул  Холандија 2020 2025 2 3 3
7. Ђино Бартали  Италија 1939 1950 4 3 7
Том Бонен  Белгија 2005 2012 3 4
Фабијан Канчелара  Швајцарска 2006 2014 1 3 3
10. Анри Пелисје  Француска 1911 1921 1 2 3 6
Алфредо Бинда  Италија 1925 1931 2 4
Фред де Бројне  Белгија 1956 1959 1 1 1 3
Франческо Мозер  Италија 1975 1984 1 3 2
Морено Арђентин  Италија 1985 1991 1 4 1
Јохан Мусеув  Белгија 1993 2002 3 3
16. Гаетано Белони  Италија 1915 1928 2 3 5
Рик ван Стенберген  Белгија 1944 1954 1 2 2
Бернар Ино  Француска 1977 1984 1 2 2
Микеле Бартоли  Италија 1996 2003 1 2 2
Паоло Бетини  Италија 2000 2006 1 2 2
Филип Жилбер  Белгија 2009 2019 1 1 1 2
22. Гастон Ребри  Белгија 1931 1935 1 3 4
Алфонс Схеперс  Белгија 1929 1935 1 3
Луизон Бобе  Француска 1951 1956 1 1 1 1
Гермајн Дерајке  Белгија 1953 1958 1 1 1 1
Феличе Ђимонди  Италија 1966 1974 1 1 2
Валтер Годефрот  Белгија 1967 1978 2 1 1
Хени Којпер  Холандија 1981 1985 1 1 1 1
Јан Рас  Холандија 1977 1983 1 2 1
Ерик Цабел  Њемачка 1997 2001 4
Алехандро Валверде  Шпанија 2006 2017 4
32. Леон Хуа  Белгија 1892 1894 3 3
Октав Лапиз  Француска 1909 1911 3
Рене Фермандел  Белгија 1921 1924 1 2
Ђовани Брунеро  Италија 1922 1924 1 2
Ромајн Гајселс  Белгија 1931 1932 2 1
Ахил Бојсе  Белгија 1940 1943 3
Фјоренцо Мањи  Италија 1949 1951 3
Јо де Ро  Холандија 1962 1965 1 2
Емил Дамс  Белгија 1960 1963 1 1 1
Том Симпсон  УК 1961 1965 1 1 1
Ерик Леман  Белгија 1970 1973 3
Андреј Чмил  Молдавија/ Белгија 1994 2000 1 1 1
Андреа Тафи  Италија 1996 2002 1 1 1
Петер ван Петегем  Белгија 1999 2003 2 1
Оскар Фреире  Шпанија 2004 2010 3
Дамијано Кунего  Италија 2004 2008 3
Винченцо Нибали  Италија 2015 2018 1 2

Возачи означени плавом бојом су и даље активни. Број побједа означен златном бојом означава да возач или возачи држе рекорд у броју побједа на тој трци.

Побједе по државама

[уреди | уреди извор]
Позиција Држава Милано—Санремо Ронде ван Фландерен Париз—Рубе Лијеж—Бастоњ—Лијеж Ђиро ди Ломбардија Укупно
1.  Белгија 23 69 57 61 12 222
2.  Италија 51 11 14 12 69 157
3.  Француска 14 3 28 5 12 62
4.  Холандија 5 13 10 4 4 36
5.  Швајцарска 2 4 4 6 5 21
6.  Њемачка 7 2 2 2 0 13
7.  Словенија 1 2 0 3 5 12
7.  Ирска 2 0 2 3 4 11
 Шпанија 5 0 0 4 2
9.  Аустралија 2 0 2 1 0 5
 Луксембург 0 0 1 3 1
 Данска 0 2 0 2 1
12.  УК 2 1 0 0 1 4
13.  Казахстан 0 0 0 3 0 3
14.  Норвешка 1 1 0 0 0 2
 Словачка 0 1 1 0 0
 Русија 0 0 0 1 1
18.  Колумбија 0 0 0 0 1 1
 Литванија 0 0 0 0 1
 Молдавија 0 0 1 0 0
 Пољска 1 0 0 0 0
 Шведска 0 0 1 0 0
 САД 0 0 0 1 0

Највише побједа по тркама

[уреди | уреди извор]
Класик Број побједа Возачи
Италија Милано—Санремо 7  Еди Меркс (БЕЛ)
Белгија Ронде ван Фландерен 3  Ахил Бојсе (БЕЛ)
 Ерик Леман (БЕЛ)
 Фјоренцо Мањи (ИТА)
 Јохан Мусеув (БЕЛ)
 Том Бонен (БЕЛ)
 Фабијан Канчелара (ШВА)
 Метју ван дер Пул (ХОЛ)
Француска Париз—Рубе 4  Рогер де Фламинк (БЕЛ)
 Том Бонен (БЕЛ)
Белгија Лијеж—Бастоњ—Лијеж 5  Еди Меркс (БЕЛ)
Италија Ђиро ди Ломбардија 5  Фаусто Копи (ИТА)
 Тадеј Погачар (СЛО)

Побједници три монументална класика у истој сезони

[уреди | уреди извор]

Еди Меркс и Тадеј Погачар су једини возачи који су освојили три монументална класика у истој сезони, а Меркс је то остварио четири пута:

Побједници два монументална класика у истој сезони

[уреди | уреди извор]

Два монументална класика у истој сезони укупно је освајало 25 возача, укључујући и Едија Меркса, који је четири пута освајао по три монумента у сезони. Најчешћи дабл је освајање калдрмисаних класика — Ронде ван Фландерена и Париз—Рубеа у истој сезони, што је остварено 12 пута. Италијански дабл — Милано—Санремо и Ђиро ди Ломбардија остварен је десет пута. Еди Меркс је једини освојио комбинивано Милано—Санремо/Ронде ван Фландерен, док су Меркс и Тадеј Погачар једини освојили комбиниванои Ронде ван Фландерен/Лијеж—Бастоњ—Лијеж, од чега Маркс када је освајао по три монументална класика, 1969. и 1975. а Погачар кад је освојио три класика 2025.

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Андре Маје је освојио Париз—Рубе 1949. али кад је стигао у Рубе, није могао да нађе улаз на Велодром и ушао је у новинарску салу, одакле је дошао до циља. Серс Копи је одспринтао групу која је дошла иза. Након неколико мјесеци расправе, UCI је додијелио побједу обојици.[89]
  2. ^ Гермајн Дерајке је побиједио, али је ишао преко затвореног нивоа, због чега је додијељена побједа и другопласираном Франсу Схаубену. Дерајке није дисквалификован јер је побиједио три минута испред Схаубена, а судије су процијениле да није могао стећи толику предност само због преласка преко затвореног нивоа.[90]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Cycling Hall of Fame: Introduction, 2010, Архивирано из оригинала 26. 07. 2010. г., Приступљено 4. 3. 2020 
  2. ^ Cycling Monuments, 2010, Приступљено 5. 3. 2020 
  3. ^ Tyler, Richard (4. 4. 2010). „Cancellara dreams of all winning all five of cycling monuments”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 5. 3. 2020. 
  4. ^ а б „UCI Points and Rankings Tables”. inrng.com. 18. 1. 2023. Приступљено 31. 3. 2024. 
  5. ^ „UCI Rankings points scale”. uci.ch. Архивирано из оригинала 26. 6. 2009. г. Приступљено 5. 3. 2020. 
  6. ^ „Milano-Sanremo”. uci.ci. UCI. Приступљено 5. 3. 2020. 
  7. ^ а б в Wynn, Nigel (21. 3. 2019). „The Monuments: Cycling’s five biggest one-day races”. cyclingweekly.com. Приступљено 5. 3. 2020. 
  8. ^ Atkins, Ben. „Belgium reacts to the new Ronde van Vlaanderen finish”. velonation.com. velonation. Приступљено 5. 3. 2020. 
  9. ^ Decaluwé, Brecht (5. 4. 2021). „Tour of Flanders start to rotate between Antwerp and Bruges through 2027”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 10. 2025. 
  10. ^ de Neef, Matt (12. 4. 2019). „Paris-Roubaix: Moments in History”. cyclingtips.com. Приступљено 5. 3. 2020. 
  11. ^ „Spring Classics: How to win cycling's hardest one-day races”. bbc.co.uk. Приступљено 5. 3. 2020. 
  12. ^ „About the film”. illombardia.com. Приступљено 5. 3. 2020. 
  13. ^ „Giro di Lombardia”. museociclismo.it (на језику: италијански). Приступљено 5. 3. 2020. 
  14. ^ Abraham, Richard (17. 6. 2016). „Eddy Merckx: the man behind the legend”. cyclingweekly.com. Приступљено 5. 3. 2020. 
  15. ^ Baker d'Isy, Albert (17 April 1949). "Paris-Roubaix : « monument » du cyclisme". Ce soir. Paris. p. 1. Retrieved 13 October 2025 – via Gallica (Bibliothèque nationale de France). https://gallica.bnf.fr/ark:/12148/bpt6k41229432/f1.
  16. ^ Colombani, Xavier (17. 3. 2016). „Pourquoi les appelle-t-on des Monuments ?”. L'Équipe (на језику: француски). Приступљено 15. 10. 2025. 
  17. ^ а б McAllister, Rory (12. 2. 2024). „Cycling Monuments: The 5 Monuments of Cycling”. biketips.com. Приступљено 15. 10. 2025. 
  18. ^ Lindsey, Joe (1. 3. 2024). „What makes a Monument?”. Escape Collective. Приступљено 15. 10. 2025. 
  19. ^ Robinson, Joe (8. 3. 2021). „The day Strade Bianche finally became a Monument”. Cyclist. Приступљено 15. 10. 2025. „the concept of a Monument was only brought to fruition in the mid-1990s by then UCI President Hein Verbruggen and certain race organisers as a marketing tool to better promote certain races.” 
  20. ^ „UCI WorldTour: MVDP, a winner like very few in history”. uci.org. Union Cycliste Internationale. 11. 4. 2023. Приступљено 15. 10. 2025. 
  21. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1910 Milano - San Remo”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 10. 10. 2025. 
  22. ^ а б в г д ђ е „Milan-San Remo - Re-Cycle: When Eugène Christophe braved blizzards to win 'toughest bike race ever'”. tntsports.co.uk. 17. 3. 2021. Приступљено 15. 10. 2025. 
  23. ^ Christensen, Connor (6. 4. 2018). „Ghosts of the Peloton: Roubaix winner Charles Crupelandt, ‘Bull of the North’”. velo.outsideonline.com. Приступљено 15. 10. 2025. 
  24. ^ Hamilton, Alastair (11. 4. 2025). „Paris-Roubaix: Some Cobbled History”. telegraph.co.uk. Приступљено 15. 10. 2025. 
  25. ^ Cary, Tom (14. 4. 2015). „Paris-Roubaix 'traingate’ the oldest story in cycling”. telegraph.co.uk. Приступљено 15. 10. 2025. 
  26. ^ „Cycling feature - Re-Cycle: When the Pélissier brothers ruled Paris Roubaix”. tntsports.co.uk. 8. 4. 2020. Приступљено 15. 10. 2025. 
  27. ^ „Girardengo, 261 Km (Milan to Milan) 1921”. cyclingrevealed.com. Приступљено 15. 10. 2025. 
  28. ^ Davidson, Robyn (11. 4. 2025). „The 11 riders who completed the Flanders-Roubaix double”. cyclist.co.uk. Приступљено 15. 10. 2025. 
  29. ^ Nash, Dave. „The first real superstar of Italian cycling: Costante Girardengo, six-time Milan-San Remo winner”. rouleur.cc. Приступљено 15. 10. 2025. 
  30. ^ „Accadde Il 24 Luglio”. viveremilano.info. 24. 7. 2023. Приступљено 15. 10. 2025. 
  31. ^ „Louison Bobet’s Giro di Lombardia Victory (1951)”. pelotontales.com. 10. 8. 2021. Приступљено 15. 10. 2025. 
  32. ^ „The ultimate Roubaix controversy”. 19. 4. 2006. Приступљено 15. 10. 2025. 
  33. ^ „Remembering Fred De Bruyne”. cyclingnews.com. 11. 5. 2007. Приступљено 15. 10. 2025. 
  34. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1957 Liège-Bastogne-Liège”. bikeraceinfo.com. McGann Publishing. Приступљено 15. 10. 2025. 
  35. ^ van der Linden, Mark (18. 12. 2024). „Rik Van Looy, "The Emperor of Herentals", dies at 90”. procyclingstats.com. Приступљено 15. 10. 2025. 
  36. ^ „Felice Gimondi: Italian cycling legend dies at the age of 76”. bbc.com. 16. 8. 2019. Приступљено 15. 10. 2025. 
  37. ^ „UCI WorldTour: a spring for the history books”. uci.org. 29. 4. 2025. Приступљено 15. 10. 2025. 
  38. ^ а б Weislo, Laura (8. 5. 2020). „Masters of the Monuments: Merckx, De Vlaeminck still dominate the stats”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 10. 2025. 
  39. ^ „Giro di Lombardia: “The Race of the Falling Leaves””. capovelo.com. 9. 10. 2024. Приступљено 15. 10. 2025. 
  40. ^ „Greatest Spring Classics Riders – Roger de Vlaeminck”. procyclinguk.com. 1. 6. 2020. Приступљено 15. 10. 2025. 
  41. ^ „It takes two to tangle: Eddy Merckx vs Roger De Vlaeminck (III/VI)”. paris-roubaix.fr. 3. 4. 2023. Приступљено 15. 10. 2025. 
  42. ^ Fotheringham 2013, стр. 254—255.
  43. ^ Nicholas, Riley (19. 1. 2024). „Eddy Merckx: The Greatest Cyclist Of All Time”. biketips.com. Приступљено 15. 10. 2025. 
  44. ^ Belbin, Giles (24. 8. 2020). „Monument man: Roger De Vlaeminck profile”. cyclist.co.uk. Приступљено 15. 10. 2025. 
  45. ^ Fotheringham, William (11. 4. 2021). „The third campionissimo: Francesco Moser and Paris-Roubaix”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 10. 2025. 
  46. ^ Farrand, Stephen (20. 3. 2015). „Francesco Moser inducted into the Giro d’Italia Hall of Fame”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 10. 2025. 
  47. ^ а б „1980 Liège-Bastogne-Liège: Hinault’s “greatest classic victory””. uci.org. Union Cycliste Internationale. 24. 4. 2020. Приступљено 15. 10. 2025. 
  48. ^ а б Belbin, Giles (23. 4. 2025). „Pro race history: Bernard Hinault wins a frozen Liège-Bastogne-Liège in 1980”. cyclist.co.uk. Приступљено 15. 10. 2025. 
  49. ^ „Bernard Hinault at 1980 Liege-Bastogne-Liege”. Procycling. United Kingdom: Immediate Media Company. мај 2000. 
  50. ^ Warwick, Matt (20. 4. 2022). „Liege-Bastogne-Liege: Cycling's oldest spring classic celebrates 130 years of torture”. BBC News. Приступљено 15. 10. 2025. 
  51. ^ Kaes, Elien (11. 10. 2021). „Hennie Kuiper - A born cyclist”. retro-cycling.com. Приступљено 15. 10. 2025. 
  52. ^ Dansie, Sam (30. 6. 2020). „Classics King: Sean Kelly's phenomenal 1986 season”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 10. 2025. 
  53. ^ „Report: Moreno Argentin handed one-year prison term for fraud”. cyclingnews.com. 31. 10. 2016. Приступљено 15. 10. 2025. 
  54. ^ „Cyclist Magazine Podcast Episode 21 – The King, Sean Kelly”. cyclist.co.uk. 5. 2. 2021. Приступљено 15. 10. 2025. 
  55. ^ Been, José (1. 6. 2021). „A chat with Johan Museeuw, the greatest Classics rider of his generation”. velo.outsideonline.com. Приступљено 15. 10. 2025. 
  56. ^ „Quando Zabel ha festeggiato troppo presto a Milano-Sanremo”. velomotion.it (на језику: италијански). 14. 5. 2020. Приступљено 15. 10. 2025. 
  57. ^ „Van Petegem wins Hell of the North to complete rare double”. abc.net.au. 13. 4. 2003. Приступљено 15. 10. 2025. 
  58. ^ cite web|url=https://www.cyclingnews.com/features/bartoli-holds-court-on-the-classics-2/ |title=Bartoli holds court on the Classics|work=cyclingnews.com|date=18. 3. 2009|accessdate=15. 10. 2025|first=|last=}}
  59. ^ „Monuments men: Why the classics sweep is so hard”. velo.outsideonline.com. Приступљено 15. 10. 2025. 
  60. ^ Brown, Gregor (10. 4. 2017). „'One of a kind': How Tom Boonen became a legend of cycling”. cyclingweekly.com. Приступљено 15. 10. 2025. 
  61. ^ „Fabian Cancellara: A Classics Legend”. rouleur.cc. Приступљено 15. 10. 2025. 
  62. ^ Warwick, Matt (21. 4. 2022). „Liege-Bastogne-Liege: Cycling's oldest spring classic celebrates 130 years of torture”. bbc.com. Приступљено 15. 10. 2025. 
  63. ^ „Philippe Gilbert writes history at Paris-Roubaix”. soudal-quickstepteam.com. 14. 4. 2019. Приступљено 15. 10. 2025. 
  64. ^ „From Sanremo to Roubaix, Degenkolb makes history”. velo.outsideonline.com. Приступљено 15. 10. 2025. 
  65. ^ Sturney, Rob (17. 3. 2018). „Incredible win for Nibali at Milan-San Remo”. velo.outsideonline.com. Приступљено 15. 10. 2025. 
  66. ^ Cotton, Jim (13. 10. 2025). „280+ Wins and Out: 3 Monument and Grand Tour Super-Sprinters Just Called It Quits”. velo.outsideonline.com. Приступљено 15. 10. 2025. 
  67. ^ „Niki Terpstra in intensive care following training crash”. velo.outsideonline.com. 16. 6. 2020. Приступљено 15. 10. 2025. 
  68. ^ O'Shea, Sadhbh (8. 4. 2018). „Peter Sagan: I wouldn't trade a world title for this Paris-Roubaix win”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 10. 2025. 
  69. ^ O'Shea, Sadhbh (25. 11. 2021). „Tadej Pogacar wins the 2021 Vélo d'Or award”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 10. 2025. 
  70. ^ Moultrie, James (7. 10. 2023). „Tadej Pogacar wins Il Lombardia for a third time in a row”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 10. 2025. 
  71. ^ Marshall-Bell, Chris (23. 4. 2023). „Remco Evenepoel cruises to second successive Liège-Bastogne-Liège win”. cyclingweekly.com. Приступљено 15. 10. 2025. 
  72. ^ Major, Fin (12. 8. 2025). „Analysis: Van der Poel vs Sagan vs Boonen: Which classics King has the best palmares?”. cyclinguptodate.com. Приступљено 15. 10. 2025. 
  73. ^ Ryan, David (13. 10. 2024). „Pogačar Wins Giro di Lombardia One-Day Classic in Italy”. radiosi.rtvslo.si. Приступљено 15. 10. 2025. 
  74. ^ „Van der Poel fends off Pogacar and bottle thrown at face to win Paris-Roubaix”. theguardian.com. 13. 4. 2025. Приступљено 15. 10. 2025. 
  75. ^ „Tadej Pogačar makes history with his fifth successive Il Lombardia victory”. uaeteamemirates.com. 11. 10. 2025. Приступљено 15. 10. 2025. 
  76. ^ „Tadej Pogacar caps stunning season with fifth straight Il Lombardia triumph”. theguardian.com. 11. 10. 2025. Приступљено 15. 10. 2025. 
  77. ^ Frattini, Kirsten (11. 10. 2025). „Il Lombardia: Unparalleled Tadej Pogačar solos to record-breaking fifth consecutive victory and 10th Monument title”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 10. 2025. 
  78. ^ Cotton, Jim (9. 10. 2025). „Pogačar and Van der Poel Have Won 16 of the Last 18 Monuments and Worlds. Who Can Stop Them”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 10. 2025. 
  79. ^ Cossins, Peter (5. 3. 2018). „Should Strade Bianche be cycling's sixth Monument?”. cyclingweekly.com. Приступљено 15. 10. 2025. 
  80. ^ Neef, Matt De (12. 3. 2019). „Photo gallery: Strade Bianche, road cycling's sixth Monument?”. Velo. Приступљено 15. 10. 2025. 
  81. ^ Farrand, Stephen (9. 3. 2025). „Strade Bianche was spectacular yet again, but here is how we think it can be even better”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 10. 2025. „In just 19 years, Strade Bianche has become one of most loved races in the sport, with the women's race as important as the men's race. There is no longer any debate that Strade Bianche is cycling's sixth Monument.” 
  82. ^ Tremblay, Philippe (7. 3. 2019). „Is Strade Bianche deserving of the moniker of cycling's sixth Monument?”. Canadian Cycling Magazine. Приступљено 15. 10. 2025. 
  83. ^ Wood, Kieran (1. 2. 2024). „"It would be a big error" to make Strade Bianche a monument says Philippe Gilbert”. cyclinguptodate.com. Приступљено 15. 10. 2025. 
  84. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „Milano - San Remo Bicycle Race”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 5. 3. 2020. 
  85. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „Tour of Flanders - Ronde van Vlaanderen - Tour des Flandres: Complete results for every edition”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 5. 3. 2020. 
  86. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „Complete results for every edition of Paris-Roubaix”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 5. 3. 2020. 
  87. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „Liège-Bastogne-Liège”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 5. 3. 2020. 
  88. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „Tour of Lombardy -Il Lombardia (Giro di Lombardia)”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 5. 3. 2020. 
  89. ^ „The ultimate Roubaix controversy”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 19. 4. 2006. Приступљено 5. 3. 2020. 
  90. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1957 Liège-Bastogne-Liège”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 5. 3. 2020. 
  91. ^ „Gilbert wins Paris-Roubaix, his fourth Monument, to join cycling legend”. uci.org. 14. 4. 2019. Приступљено 5. 3. 2020. 
  92. ^ Hood, Andrew (3. 4. 2018). „Monuments men: Why the classics sweep is so hard”. velonews.com. Приступљено 5. 3. 2020. 
  93. ^ „Paris-Roubaix: Philippe Gilbert wins fourth 'monument' title of career”. bbc.com. BBC. Приступљено 5. 3. 2020. 
  94. ^ Brown, Gregor (13. 3. 2017). „‘Milan-San Remo is not a lottery if someone can win it seven times’”. cyclingweekly.com. Приступљено 5. 3. 2020. 
  95. ^ Ballinger, Alex (28. 4. 2019). „Five talking points from Liège-Bastogne-Liège 2019”. cyclingweekly.com. Приступљено 5. 3. 2020. 
  96. ^ „Tom Boonen wins Paris-Roubaix for record equalling fourth time”. bbc.co.uk. 8. 4. 2012. Приступљено 5. 3. 2020. 
  97. ^ а б „Ronde van Vlaanderen - Tour des Flandres: Most wins”. procyclingstats.com. Приступљено 15. 10. 2025. 
  98. ^ „Il Lombardia: Most wins”. procyclingstats.com. Приступљено 15. 10. 2025. 
  99. ^ „Milano-Sanremo: Most wins”. procyclingstats.com. Приступљено 5. 3. 2020. 
  100. ^ „Paris-Roubaix: Most wins”. procyclingstats.com. Приступљено 5. 3. 2020. 
  101. ^ „Liège-Bastogne-Liège: Most wins”. procyclingstats.com. Приступљено 5. 3. 2020. 
  102. ^ „Il Lombardia: Most wins”. procyclingstats.com. Приступљено 5. 3. 2020. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Монументални_бициклистички_класици&oldid=30526875”