Мајкл Метјуз

С Википедије, слободне енциклопедије
Мајкл Метјуз
Метјуз 2022.
Лични подаци
Пуно имеМајкл Џејмс Метјуз
Датум рођења(1990-09-26)26. септембар 1990. (33 год.)
Мјесто рођењаКанбера, Аустралијска пријестоничка територија, Аустралија
ДржављанствоАустралија
Висина1,80 m[1]
Маса72 kg[1]
Тимске информације
Тренутни тим
Џејко—алула
Дисциплинадрумски
Улогавозач
Тип возачаспринтер, панчер
Професионална каријера
2010Џејко—скинс
2011—2012Рабобанк
2013—2016Орика—гринеџ[2]
2017—2020Санвеб[3][4]
2021—Бајкексчејнџ
Успјеси
Тур де Франс
Класификација по поенима1 (2017)
Класици
Гран при сајклисте де Квебек2 (2018, 2019)
Гран при сајклисте де Монтреал1 (2018)
Друге трке
Класик де Алмерија 1 (2012)
Бретање класик 1 (2020)
Остало
UCI Океанија тур1 (2009/10)
Награде и медаље
Друмски бициклизам
Представљајући Аустралија Аустралију
Свјетско првенство
Златна медаља — прво место Џилонг 2010. Трка до 23 године
Сребрна медаља — друго место Ричмонд 2015. Друмска трка
Бронзана медаља — треће место Берген 2017. Друмска трка
Бронзана медаља — треће место Вулонгонг 2022. Друмска трка
Бронзана медаља — треће место Вулонгонг 2022. Мјешовити екипни хронометар
Представљајући Орику—скот
Свјетско првенство
Бронзана медаља — треће место Доха 2016. Екипни хронометар
Представљајући Санвеб
Свјетско првенство
Златна медаља — прво место Берген 2017. Екипни хронометар
Сребрна медаља — друго место Инзбрук 2018. Екипни хронометар
Ажурирано: 9. јун 2023.

Мајкл Џејмс Метјуз (енгл. Michael James Matthews; 26. септембар 1990) аустралијски је професионални бициклиста који тренутно вози за UCI ворлд тур тим — Џејко—алула.[5] Двапут је освојио Гран при сајклисте де Квебек, док је по једном освојио Класик де Алмерија, Гран при сајклисте де Монтреал, класификацију по поенима на Тур де Франсу, Бретање класик, и UCI Океанија тур такмичење. На Тур де Франсу је остварио четири етапне побједе, док је на Ђиро д’Италији и Вуелта а Еспањи остварио по три. На Свјетском друмском првенству освојио је једну сребрну и двије бронзане медаље у друмској трци, док је освојио једну бронзану медаљу у екипном хронометру за тим Орика—скот, једну златну и једну сребрну за тим Санвеб, као и једну бронзану у мјешовитом екипном хронометру, након укидања екипног хронометра за тимове.

Познат је као добар спринтер који може да иде добро по брдима и да побјеђује на кратким, стрмим успонима.

Каријера[уреди | уреди извор]

Почетак каријере[уреди | уреди извор]

Имао је школарину Аустралијског института за спорт,[6] а каријеру је почео 2010. године у тиму Џејко—скинс, са којим је освојио друмску трку на Свјетском првенству за возаче до 23 године,[7] док је Ронде ван Фландерен за возаче до 23 године завршио на другом мјесту, иза Марка Кумпа.[8] Године 2011. прешао је у Рабобанк, гдје су били Оскар Фреире и Тео Бос]].[9] На првој трци у сезони, Тур даун андеру, остварио је побједу на трећој етапи, завршио је на четвртом мјесту у генералном пласману и на другим мјесту у класификацији по поенима, испред Марка Кевендиша и Андреа Грајпела.[8] На првој трци у Европи, Вуелта а Мурсији, остварио је побједу на првој етапи и носио је лидерску мајицу на једној етапи.[10]

Године 2012. освојио је класик де Алмерија трку у фебруару, испред Борута Божича, што је била прва побједа за Рабобанк у сезони.[11] У августу је остварио етапну побједу на Тур оф Јута трци[12] и освојио је спринт класификацију.[13]

2013—2016[уреди | уреди извор]

На крају 2012. потписао је двогодишњи уговор са аустралијским тимом Орика—гринеџ.[2][14] Прву побједу у сезони остварио је у августу, на Тур оф Јута трци, гдје је остварио двије етапне побједе и освојио је спринт класификацију.[15] Исте године возио је своју прву гранд тур трку — Вуелта а Еспању, гдје је остварио двије етапне побједе, на петој[16] и последњој, етапи 21, побиједивши у спринту Тајлера Фарара.[17]

Метјуз у розе мајици на Ђиро д’Италији 2014.

Године 2014. завршио је Брабантсе пајл на другом мјесту, иза Филипа Жилбера,[18] након чега је по први пут возио Ђиро д’Италију. На првој етапи, тим Орика—гринеџ је побиједио на екипном хронометру и Свејн Тафт је узео прву лидерску мајицу.[19] На другој етапи, завршио је на осмом мјесту у спринту и преузео је розе мајицу за лидера, као и бијелу мајицу за најбољег младог возача.[20] На шестој етапи побиједио је у спринту на успону испред Тима Веленса и Кадела Еванса, чиме је остварио прву побједу на Ђиру и преузео је вођство и у класификацији по поенима.[21] На осмој етапи је изгубио доста времена и изгубио је све три мајице, након чега је на деветој етапи учествовао у паду и прије почетка етапе 11 напустио је трку.[22] У јуну је возио Тур оф Словенију, гдје је побиједио на хронометру на првој етапи,[23] завршио је други на другој етапи, иза Сонија Колбрелија[24] и освојио је класификацију по поенима.[25] Требало је да вози Тур де Франс али је због пада на тренингу неколико дана прије почетка трке морао да одустане и возио је Вуелта а Еспању.[26] На трећој етапи побиједио је на успону испред Данијела Мартина и Хоакима Родригеза и узео је црвену мајицу за лидера трке од Алехандра Валвердеа.[27] Четврту етапу је завршио на трећем мјесту и преузео је вођство и у класификацији по поенима,[28] али је на петој етапи Џон Дегенколб побједом преузео мајицу, док је на шестој етапи изгубио доста времена и Валверде је побједом поново преузео лидерску мајицу.[29]

Метјуз на Тур де Франсу 2015.

Године 2015. остварио је етапну побједу и освојио је класификацију по поенима на Париз—Ници,[30] након чега је завршио Милано—Санремо на трећем мјесту, иза Дегенколба и Александера Кристофа.[31] На Вуелта ал Паис Баско трци остварио је побједу на првој етапи у спринту групе од око 50 возача и носио је лидерску мајицу на двије етапе.[32] Средином априла, завршио је Брабантсе пајл на другом мјесту, одспринтавши Жилбера у групи која је дошла иза Бена Херманса.[33] Четири дана касније, завршио је Амстел голд рејс на трећем мјесту у спринту мале групе која је дошла на циљ, иза Михала Квјатковског и Валвердеа.[34] У мају је возио Ђиро д’Италију, гдје је на првој етапи тим Орика—гринеџ побиједио на екипном хронометру и Сајмон Геранс је узео прву лидерску мајицу.[35] Другу етапу је завршио на седмом мјесту и преузео је розе мајицу за лидера трке.[36] На трећој етапи је побиједио испред Фабија Фелинеа и Жилбера, чиме је остварио своју другу побједу на Ђиру и каријери,[37] а Ђиро је напустио прије почетка етапе 14, како би се спремио за Тур де Франс.[38] На Тур де Свис трци у јуну, остварио је побједу на четвртој етапи, возећи иза Петера Сагана и одспринтао га је у последњим метрима.[39] У јулу, по први пут је возио Тур де Франс,[40] гдје је добио награду за најагресивнијег возача на петој етапи, јер је наставио трку упркос томе што је у паду на трећој етапи поломио два ребра.[41] У септембру, завршио је Гран при сајклисте де Квебек на другом мјесту, иза Ригоберта Урана који је остварио соло побједу,[42] након чега је друмску трку на Свјетском првенству завршио на другом мјесту, иза Петера Сагана.[43]

Године 2016. побиједио је на прологу на отварању Париз—Нице секунду испред Тома Димулена,[44] а затим је побиједио на другој етапи у спринту; првобитно је завршио на другом мјесту, иза Насера Буанија, али је Буани помјерен на последње мјесто у групи због гурања Метјуза у спринту.[45] Захваљујући добрим резултатима на осталим етапама, освојио је класификацију по поенима.[46] У априлу је завршио Брабантсе пајл[47] и Амстел голд рејс на петом мјесту,[48] а затим је освојио Вуелта а ла Риоха трку. Возио је Тур де Франс по други пут, гдје је остварио побједу из бијега од седам возача на десетој етапи, одспринтавши Сагана, чиме је остварио побједу на све три гранд тур трке.[49] У финишу сезоне завршио је друмску трку на Свјетском првенству на четвртом мјесту у спринту, иза Сагана, Кевендиша и Тома Бонена.[50]

У августу 2016. објављено је да ће прећи у тим Санвеб за сезону 2017.[51]

2017—2020[уреди | уреди извор]

Метјуз у зеленој мајици на Тур де Франсу 2017.

Године 2017. прву побједу за тим Санвеб остварио је на првој етапи Вуелта ал Паис Баско трке, гдје је носио лидерску мајицу на двије етапе,[52] а крајем априла, завршио је Лијеж—Бастоњ—Лијеж на четвртом мјесту, иза Валвердеа, Данијела Мартина и Квјатковског.[53] На Тур де Свис трци, остварио је побједу на трећој етапи и преузео је лидерску мајицу, коју је носио на једној етапи.[54] На Тур де Франс је дошао са намјером да се бори за класификацију по поенима. На четвртој етапи, петоструки узастопни освајач класификације — Петер Саган, гурнуо је Марка Кевендиша у спринту на циљу, због чега је дисквалификован, а Кевендиш је морао да напусти Тур.[55][56] На етапи 14, побиједио је испред Грега ван Авермата и Едвалда Босон Хагена у спринту на успону, што му је била друга етапна побједа на Тур де Франсу.[57] На етапи 16, тим Санвеб је возио јако по успонима и Марсел Кител, који је био лидер класификације по поенима је отпао, а Метјуз је у спринту побиједио испред Босон Хагена и Дегенколба, приближивши се Кителу у класификацији.[58][59] На етапи 17 Кител је пао и напустио је трку, захваљујући чему је Метјуз преузео зелену мајицу, за лидера класификације по поенима.[60] Мајицу је сачувао до краја трке, а на последњој етапи на Јелисејским пољима завршио је на 11 мјесту и освојио је класификацију испред Андреа Грајпела.[61] У финишу сезоне освојио је златну медаљу у екипном хринометру на Свјетском првенству, гдје су за тим Санвеб возили још Том Димулен, Ленард Кемна, Вилко Келдерман, Серен Краг Андерсен и Сем Омен.[62] Недељу дана касније, освојио је бронзану медаљу у друмској трци, завршивши иза Сагана и Кристофа.[63]

Године 2018. завршио је Милано—Санремо на седмом мјесту,[64] након чега је у априлу Флеш Валон завршио на петом мјесту[65] и остварио је побједу на прологу на Тур де Романди трци.[66] У мају, завршио је Ешборн—Франкфурт на другом мјесту, иза Кристофа,[67] након чега је возио Тур де Свис, гдје је шест од девет етапа завршио у првих 10 и у класификацији по поенима завршио је на другом мјесту, са истим бројем бодова као и Саган, али је Саган освојио класификацију јер је остварио једну етапну побједу.[68] У јулу је возио Тур де Франс, гдје је прву етапу у спринту завршио на седмом мјесту,[69] али је због температуре и болести напустио трку прије почетка пете етапе.[70] Средином августа, остварио је једну етапну побједу и завршио је Бинкбанк тур на другом мјесту у генералном пласману, пет секунди иза Матеја Мохорича.[71] У септембру, освојио је Гран при сајклисте де Квебек испред Ван Авермата и Јаспера Стојвена,[72] а два касније освојио је Гран при сајклисте де Монтреал испред Колбрелија и Ван Авермата,[73] поставши други возач у историји који је освојио оба лаурентијска класика у истој сезони, након Сајмона Геранса 2014.[74] На крају сезоне возио је Свјетско првенство, гдје је са тимом Санвеб освојио сребрну медаљу у екипном хронометру, завршивши 18 секунди иза тима Квик—степ флорс.[75]

Метјуз на Тур де Франсу 2019.

Године 2019. остварио је двије етапне побједе и освојио је класификацију по поенима на Вуелта а Каталуњи,[76][77] након чега је по први пут возио Ронде ван Фландерен, девет година након што је завршио на другом мјесту трку за возаче до 23 године[78] и завршио је на шестом мјесту, док је побиједио Алберто Бетиол.[79] Десет дана касније завршио је Брабантсе пајл на четвртом мјесту у спринту четворочлане групе која је дошла на циљ, завршивши иза Метјуа ван дер Пула, Жилијена Алафилипа и Тима Веленса.[80] У јулу је возио Тур де Франс, гдје је осам од првих десет етапа завршио у првих десет, али до краја трке није успио да оствари етапну побједу и завршио је на петом мјесту у класификацији по поенима.[81] У финишу сезоне освојио је Гран при сајклисте де Квебек другу годину заредом.[82]

Године 2020. возио је Париз—Ницу у марту, након чега је прекинута читава сезона у бициклизму због пандемије ковида 19, а трке су или одложене или отказане.[83][84][85] Након што се сезона наставила у августу, завршио је Милано—Санремо на трећем мјесту, иза Ваута ван Арта и Алафилипа,[86] а затим је освојио Бретање класик испред Луке Мезгеца и Флоријана Сенешала.[87] Није изабран у састав тима за Тур де Франс,[88] због чега је возио Ђиро д’Италију, први пут послије 2015. године.[89] Шесту етапу је завршио на другом мјесту иза Арноа Демара,[90] док је седму завршио на трећем мјесту, иза Демара и Сагана.[91] У један сат ујутру прије почетка десете етапе, доктор му је ушао у собу и обавијестио га је да је позитиван на корона вирус због чега мора да напусти трку.[92] Дан касније, тест који је урадио био је негативан,[93] као и наредни неколико дана касније, али је одлучио да заврши сезону.[94]

2021—[уреди | уреди извор]

У августу 2020. потписао је двогодишњи уговор са тимом Мичелтон—скот, који је касније промијенио назив у Бајкесчејнџ,[95] након што је Санвеб пристао да га ослободи од уговора.[96]

Сезону 2021. почео је на Париз—Ници, гдје је другу етапу завршио на трећем мјесту, иза Сеса Бола и Мадса Педерсена.[97] Крајем марта завршио је Милано—Санремо на шестом мјесту,[98] а Амстел голд рејс на четвртом, одспринтавши групу која је на циљ дошла три секунде иза Ван Арта, Тома Пидкока и Максимилијана Шахмана.[99] У јулу је возио Тур де Франс, гдје је прву етапу завршио на другом мјесту, иза Алафилипа.[100] Није успио да оствари побједу, а у класификацији по поенима завршио је на другом мјесту, скоро 50 поена иза Марка Кевендиша, који је освојио класификацију по други пут, десет година након што је освојио први пут.[101]

Метјуз на Ђиро д’Италији 2023.

Године 2022. завршио је Милано—Санремо на четвртом мјесту 19. марта,[102] а два дана касније остварио је побједу на првој етапи Вуелта а Каталуње у спринту испред Сонија Колбрелија, што му је била прва побједа од повратка у тим.[103] Након што су прошли кроз циљ, Колбрели је доживио срчани удар.[104] У јуну је освојио класификацију по поенима на Тур де Свис трци, гдје је једну етапу завршио на другом мјесту, а једну на трећем.[105] На Тур де Франсу, шесту етапу је завршио на другом мјесту, изгубивши у спринту од Погачара,[106] након чега је осму етапу завршио такође на другом мјесту, изгубивши у спринту од Ван Арта.[107] На етапи 14 отишао је у бијег заједно са великом групом возача, која је стекла предност од преко 14 минута. На последњем успону, Алберто Бетиол је напао, Метјуз га је затим достигао и отишао од њега, остваривши соло побједу,[108] прву на Туру након 2017. године.[109] У септембру завршио је Гран при сајклисте де Квебек на другом мјесту, одспринтавши групу која је дошла на циљ четири секунде иза Беное Коснефроа.[110] У финишу сезоне, са Аустралијом је освојио бронзану медаљу у мјешовитом екипном хронометру на Свјетском првенству,[111] након чега је освојио бронзану медаљу и у друмској вожњи, завршивши иза Ремка Евенепула и Кристофа Лапорта.[112]

Године 2023. завршио је првенство Аустралије на трећем мјесту, иза Лука Плапа и Сајмона Кларка,[113] након чега је Кадел Еванс грејт океан роад рејс завршио на четвртом мјесту, гдје је Маријус Мајрхофер остварио прву побједу у каријери.[114] У мају је возио Ђиро д’Италију, гдје је остварио побједу на трећој етапи у спринту, испред Мадса Педерсена,[115] што му је била прва побједа на Ђиру након 2015. године.[116]

Приватни живот[уреди | уреди извор]

У августу 2015. године вјенчао се са Словакињом Катарином Хајзер.[117]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Michael Matthews”. eurosport.com. Приступљено 9. 6. 2023. 
  2. ^ а б Benson, Daniel (15. 8. 2012). „Michael Matthews signs for Orica-GreenEdge”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 9. 6. 2023. 
  3. ^ „Team Sunweb confirm 2019 men's and women's rosters”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 23. 11. 2018. Приступљено 9. 6. 2023. 
  4. ^ „Team Sunweb”. UCI.org. Union Cycliste Internationale. Архивирано из оригинала 3. 1. 2020. г. Приступљено 9. 6. 2023. 
  5. ^ „GreenEDGE Cycling”. UCI.org. Union Cycliste Internationale. Архивирано из оригинала 1. 1. 2021. г. Приступљено 9. 6. 2023. 
  6. ^ „AIS Athletes at 2010 Commonwealth Games”. ausport.gov.au. Архивирано из оригинала 28. 3. 2012. г. Приступљено 9. 6. 2023. 
  7. ^ Jones, Rob (1. 10. 2010). „Australia's Matthews grabs home turf title”. cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 02. 10. 2010. г. Приступљено 9. 6. 2023. 
  8. ^ а б van Eyck, Xylon (9. 7. 2011). „Michael Matthews speaks about strong debut season and signing for Rabobank”. velonation.com. Приступљено 9. 6. 2023. 
  9. ^ „Matthews signs for Rabobank”. cyclingnews.com. 10. 9. 2010. Приступљено 9. 6. 2023. 
  10. ^ „Matthews wins in Murcia”. eurosport.com. 4. 3. 2011. Приступљено 9. 6. 2023. 
  11. ^ „Matthews triumphs in Almeria”. cyclingnews.com. 26. 2. 2012. Приступљено 9. 6. 2023. 
  12. ^ „Matthews earns victory in Salt Lake City”. cyclingnews.com. 10. 8. 2012. Приступљено 9. 6. 2023. 
  13. ^ „Who is Michael Matthews?”. velovoices.com. 11. 5. 2014. Приступљено 9. 6. 2023. 
  14. ^ „Matthews moves to Orica for 2013-14”. velo.outsideonline.com. Приступљено 9. 6. 2023. 
  15. ^ „Matthews wins sprint jersey at Tour of Utah”. cyclingnews.com. 12. 8. 2013. Приступљено 9. 6. 2023. 
  16. ^ „Sober / Lago de Sanabria”. Vuelta a España. Unipublic. Архивирано из оригинала 29. 8. 2013. г. Приступљено 9. 6. 2023. 
  17. ^ „Leganés / Madrid”. Vuelta a España. Unipublic. Архивирано из оригинала 15. 9. 2013. г. Приступљено 9. 6. 2023. 
  18. ^ „2014 Brabantse Pijl Results”. cyclingnews.com. Приступљено 9. 6. 2023. 
  19. ^ „Stage 01: Belfast – Belfast (TTT)”. La Gazzetta dello Sport. RCS MediaGroup. Приступљено 9. 6. 2023. 
  20. ^ Fotheringham, William (10. 5. 2014). „Marcel Kittel wins second stage of Giro d’Italia in Northern Ireland”. theguardian.com. Приступљено 9. 6. 2023. 
  21. ^ „Stage 06: Sassano – Montecassino”. La Gazzetta dello Sport. RCS MediaGroup. Приступљено 9. 6. 2023. 
  22. ^ Guinness, Rupert (21. 5. 2014). „Michael Matthews out of Giro d'Italia, into Tour de France frame”. The Sydney Morning Herald. Приступљено 9. 6. 2023. 
  23. ^ „Matthews wins Tour of Slovenia prologue”. cyclingnews.com. Future plc. 19. 6. 2014. Приступљено 9. 6. 2023. 
  24. ^ „Tour of Slovenia: Colbrelli wins stage 2 sprint”. cyclingnews.com. Future plc. 20. 6. 2014. Приступљено 9. 6. 2023. 
  25. ^ „Machado wins Tour de Slovénie”. cyclingnews.com. Future plc. 22. 6. 2014. Приступљено 9. 6. 2023. 
  26. ^ Polkinghorne, David (18. 8. 2014). „Orica-GreenEDGE picks Canberra cyclist Michael Matthews for Vuelta a Espana”. The Sydney Morning Herald. Приступљено 9. 6. 2023. 
  27. ^ „Cádiz / Arcos de la Frontera”. Vuelta a España. Unipublic. Приступљено 9. 6. 2023. 
  28. ^ „Mairena del Alcor / Córdoba”. Vuelta a España. Unipublic. Приступљено 9. 6. 2023. 
  29. ^ „Benalmádena / La Zubia”. Vuelta a España. Unipublic. Приступљено 9. 6. 2023. 
  30. ^ „Richie Porte takes Paris–Nice overall victory”. cyclingnews.com. 15. 3. 2015. Приступљено 9. 6. 2023. 
  31. ^ „Results: 2015 Milano-Sanremo”. VeloNews. Competitor Group, Inc. 22. 3. 2015. Архивирано из оригинала 29. 04. 2015. г. Приступљено 9. 6. 2023. 
  32. ^ „Matthews wins Pais Vasco opener”. cyclingnews.com. Future plc. 6. 4. 2015. Приступљено 9. 6. 2023. 
  33. ^ „Hermans holds off pack for Brabantse Pijl win”. cyclingnews.com. Future plc. 15. 4. 2015. Приступљено 9. 6. 2023. 
  34. ^ „Kwiatkowski sprints to first victory in rainbow jersey in Amstel Gold Race”. VeloNews. Competitor Group, Inc. 19. 4. 2015. Приступљено 9. 6. 2023. 
  35. ^ Benson, Daniel (9. 5. 2015). „Giro d'Italia: Orica-GreenEdge win team time trial”. cyclingnews.com. mmediate Media Company. Приступљено 9. 6. 2023. 
  36. ^ Cossins, Peter (10. 5. 2015). „Giro d'Italia: Viviani wins sprint in Genoa”. cyclingnews.com. mmediate Media Company. Приступљено 9. 6. 2023. 
  37. ^ Benson, Daniel (11. 5. 2015). „Giro d'Italia: Matthews wins stage 3 in Sestri Levante”. cyclingnews.com. mmediate Media Company. Приступљено 9. 6. 2023. 
  38. ^ „Giro d'Italia – Treviso – Valdobbiadene”. Yahoo! Eurosport. 23. 5. 2015. Архивирано из оригинала 29. 5. 2015. г. Приступљено 9. 6. 2023. 
  39. ^ Clarke, Stuart (16. 6. 2015). „Michael Matthews wins stage four of the Tour de Suisse as crash delays Thomas”. Cycling Weekly. IPC Media Sports & Leisure network. Приступљено 9. 6. 2023. 
  40. ^ „2015 Tour de France start list”. Velo News. Архивирано из оригинала 29. 06. 2015. г. Приступљено 9. 6. 2023. 
  41. ^ Fotheringham, Alasdair (8. 7. 2015). „André Greipel adds to German glee”Неопходна новчана претплата. The Independent. independent.co.uk. Приступљено 9. 6. 2023. 
  42. ^ Frattini, Kirsten (11. 9. 2015). „Uran wins Grand Prix Quebec”. cyclingnews.com. mmediate Media Company. Приступљено 9. 6. 2023. 
  43. ^ „Final Results / Résultat final: Men Elite Road Race / Course en ligne Hommes Elite” (PDF). Sport Result. Tissot Timing. 27. 9. 2015. Приступљено 9. 6. 2023. 
  44. ^ Clarke, Stuart (6. 3. 2016). „Michael Matthews takes surprise win in Paris–Nice prologue; Geraint Thomas seventh”. Cycling Weekly. Приступљено 9. 6. 2023. 
  45. ^ „Paris–Nice: Matthews awarded stage win after Bouhanni bash”. cyclingnews.com. 8. 3. 2016. Архивирано из оригинала 15. 4. 2016. г. Приступљено 9. 6. 2023. 
  46. ^ „Thomas wins Paris–Nice despite Contador attack”. cyclingnews.com. 13. 3. 2016. Архивирано из оригинала 17. 3. 2016. г. Приступљено 9. 6. 2023. 
  47. ^ Weislo, Laura (13. 4. 2016). „Vakoc wins De Brabantse Pijl - La Fleche Brabanconne”. cyclingnews.com. Приступљено 9. 6. 2023. 
  48. ^ „Gasparotto wins Amstel Gold Race in two-up sprint”. Cyclingnews.com. 17. 4. 2016. Архивирано из оригинала 20. 4. 2016. г. Приступљено 9. 6. 2023. 
  49. ^ „Tour de France 2016: Michael Matthews pips Peter Sagan to clinch 'dream' stage win”. Talksport. Wireless Group. 12. 7. 2016. Приступљено 9. 6. 2023. 
  50. ^ Wynn, Nigel (16. 10. 2016). „Peter Sagan wins World Championships road race for second consecutive year”. Cycling Weekly. Time Inc. UK. Приступљено 9. 6. 2023. 
  51. ^ „Michael Matthews move to Giant-Alpecin confirmed”. Cycling Central. Special Broadcasting Service. 5. 8. 2016. Приступљено 9. 6. 2023. 
  52. ^ „Pais Vasco, stage 1: Matthews sprints to first win of season”. VeloNews. 3. 4. 2017. Приступљено 9. 6. 2023. 
  53. ^ „Liege-Bastogne-Liege: Alejandro Valverde wins after tributes for Scarponi”. BBC Sport. 23. 4. 2017. Приступљено 9. 6. 2023. 
  54. ^ Robertshaw, Henry (12. 6. 2017). „Michael Matthews edges out Peter Sagan to win Tour de Suisse stage three; takes overall lead”. Cycling Weekly. Time Inc. UK. Приступљено 9. 6. 2023. 
  55. ^ Fotheringham, William (4. 7. 2017). „Mark Cavendish out of Tour and Peter Sagan disqualified after horror crash”. The Guardian. Приступљено 9. 6. 2023. 
  56. ^ Robertshaw, Henry (4. 7. 2017). „Peter Sagan disqualified from Tour de France”. Cycling Weekly. Time Inc. UK. Приступљено 9. 6. 2023. 
  57. ^ Westemeyer, Susan (15. 7. 2017). „Tour de France: Matthews wins in Rodez as Froome moves into yellow”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 9. 6. 2023. 
  58. ^ Benson, Daniel (18. 7. 2017). „Tour de France: Matthews wins stage 16”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 9. 6. 2023. 
  59. ^ „Tour de France 2017: Chris Froome retains lead as Michael Matthews takes second win”. BBC Sport. BBC. 19. 7. 2017. Приступљено 9. 6. 2023. 
  60. ^ O'Shea, Sadhbh (19. 7. 2017). „Tour de France: Roglic soars to victory in Serre Chevalier”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 9. 6. 2023. 
  61. ^ „Tour de France: Groenewegen wins on the Champs Élyseés”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 23. 7. 2017. Приступљено 9. 6. 2023. 
  62. ^ „World Championships: Team Sunweb win men's team time trial”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 17. 9. 2017. Приступљено 9. 6. 2023. 
  63. ^ „Peter Sagan: Slovak wins record third successive world title in Norway”. BBC Sport. BBC. 24. 9. 2017. Приступљено 9. 6. 2023. 
  64. ^ „Vincenzo Nibali wins Milan-San Remo”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 17. 3. 2018. Приступљено 9. 6. 2023. 
  65. ^ Windsor, Richard (18. 4. 2018). „Julian Alaphilippe ends Valverde dominance with powerful victory at La Flèche Wallonne 2018”. Cycling Weekly. Time Inc. UK. Приступљено 9. 6. 2023. 
  66. ^ „Tour de Romandie 2018: Prologue Results”. cyclingnews.com. Приступљено 9. 6. 2023. 
  67. ^ Arthurs-Brennan, Michelle (4. 7. 2017). „Alexander Kristoff takes a fourth win at Eschborn-Frankfurt in powerful sprint finish”. cyclingweekly.com. Time Inc. UK. Приступљено 9. 6. 2023. 
  68. ^ „Tour de Suisse 2018 Stage 9 (ITT) Results”. procyclingstats.com. Приступљено 9. 6. 2023. 
  69. ^ Arthurs-Brennan, Michelle (7. 7. 2018). „Chris Froome and Nairo Quintana lose time through crash and mechanical as Gaviria wins Tour de France stage one”. cyclingweekly.com. Time Inc. UK. Приступљено 9. 6. 2023. 
  70. ^ „Illness forces Michael Matthews out of Tour de France”. theguardian.com. 11. 7. 2018. Приступљено 9. 6. 2023. 
  71. ^ „Mohoric wins 2018 BinckBank Tour”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 19. 8. 2018. Приступљено 9. 6. 2023. 
  72. ^ Frattini, Kirsten (7. 9. 2018). „Matthews wins GP de Québec”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 9. 6. 2023. 
  73. ^ Benson, Daniel (9. 9. 2018). „Matthews wins Grand Prix Cycliste de Montreal”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 9. 6. 2023. 
  74. ^ Lee, Aaron S. (10. 9. 2018). „Matthews back to his best after winning WorldTour weekend”. Cycling Central. Special Broadcasting Service. Приступљено 9. 6. 2023. 
  75. ^ Adams, Tom (23. 9. 2018). „UCI World Championships - Quick - Step Floors dominate to claim men's TTT title in Innsbruck”. Eurosport. Discovery, Inc. Приступљено 9. 6. 2023. 
  76. ^ Ballinger, Alex (26. 3. 2019). „Michael Matthews sails to victory on stage two of Volta a Catalunya 2019”. Cycling Weekly. TI Media. Приступљено 9. 6. 2023. 
  77. ^ Puddicombe, Stephen (30. 3. 2019). „Michael Matthews edges out Phil Bauhaus to win stage six of Volta a Catalunya 2019”. Cycling Weekly. TI Media. Приступљено 9. 6. 2023. 
  78. ^ O'Shea, Sadhbh (7. 4. 2019). „Debut Tour of Flanders a day to remember for Matthews”. cyclingnews.com. Приступљено 9. 6. 2023. 
  79. ^ „Tour of Flanders: Alberto Bettiol takes shock first professional win”. BBC Sport. Приступљено 9. 6. 2023. 
  80. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2019 De Brabantse Pijl (HC), Belgium”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 9. 6. 2023. 
  81. ^ Farrand, Stephen; Frattini, Kirsten (28. 7. 2019). „Egan Bernal wins 2019 Tour de France”. cyclingnews.com. Приступљено 9. 6. 2023. 
  82. ^ Long, Jonny (14. 9. 2019). „Michael Matthews beats Peter Sagan to claim GP de Québec 2019”. Cycling Weekly. TI Media. Приступљено 9. 6. 2023. 
  83. ^ „The UCI takes strong measures faced with the development of the coronavirus”. Union Cycliste Internationale. 15. 3. 2020. Приступљено 9. 6. 2023. 
  84. ^ „The UCI and its partners unite to face the consequences of the coronavirus for road cycling”. Union Cycliste Internationale. 18. 3. 2020. Приступљено 9. 6. 2023. 
  85. ^ „The UCI prolongs the suspension of cycling events until 1 June 2020 and continues consultations for the reorganisation of the UCI International Road Calendar”. Union Cycliste Internationale. 1. 4. 2020. Приступљено 9. 6. 2023. 
  86. ^ Ostanek, Daniel (8. 8. 2020). „Wout van Aert wins thrilling Milan-San Remo”. cyclingnews.com. Приступљено 9. 6. 2023. 
  87. ^ Benson, Daniel (25. 8. 2020). „Matthews wins Bretagne Classic - Ouest-France”. cyclingnews.com. Приступљено 9. 6. 2023. 
  88. ^ Smith, Sophie (5. 7. 2020). „Sunweb coach responds to Michael Matthews' Tour de France non-selection”. cyclingnews.com. Приступљено 9. 6. 2023. 
  89. ^ Smith, Sophie (2. 10. 2020). „Michael Matthews primed for last hurrah with Sunweb”. smh.com.au. Приступљено 9. 6. 2023. 
  90. ^ Ostanek, Daniel (8. 10. 2020). „Giro d'Italia: Arnaud Démare wins stage 6”. cyclingnews.com. Приступљено 9. 6. 2023. 
  91. ^ Farrand, Stephen (9. 10. 2020). „Giro d'Italia: Arnaud Démare takes stage 7”. cyclingnews.com. Приступљено 9. 6. 2023. 
  92. ^ Gul, Jonathon (22. 10. 2020). „Australian cyclist Michael Matthews was halfway through the Giro d'Italia when he tested positive for COVID-19”. abc.net. Приступљено 9. 6. 2023. 
  93. ^ Long, Jonny (14. 10. 2020). „Michael Matthews retests negative for coronavirus after leaving Giro d'Italia”. cyclingweekly.com. Приступљено 9. 6. 2023. 
  94. ^ Smith, Sophie (16. 10. 2020). „Matthews twice tests negative for COVID-19 after Giro d'Italia exit”. cyclingnews.com. Приступљено 9. 6. 2023. 
  95. ^ „Mitchelton-Scott announce Michael Matthews' return”. cyclingnews.com. Future plc. 30. 8. 2020. Приступљено 9. 6. 2023. 
  96. ^ Ryan, Barry (30. 8. 2020). „Sunweb agree to release Michael Matthews from contract at the end of this season”. cyclingnews.com. Приступљено 9. 6. 2023. 
  97. ^ Ostanek, Daniel (8. 3. 2021). „Paris-Nice: Cees Bol wins stage 2”. CyclingNews. Приступљено 9. 6. 2023. 
  98. ^ „Stuyven surges on run-in to win Milan-San Remo”. cyclingnews.com. Future plc. 20. 3. 2021. Приступљено 9. 6. 2023. 
  99. ^ Benson, Daniel (19. 4. 2021). „Wout van Aert wins Amstel Gold Race in photo finish”. cyclingnews.com. Приступљено 9. 6. 2023. 
  100. ^ Ballinger, Alex (26. 6. 2021). „Julian Alaphilippe soars to heroic Tour de France 2021 stage one win”. CyclingWeekly. Приступљено 9. 6. 2023. 
  101. ^ Cary, Tom; MacLeary, John (18. 7. 2021). „Mark Cavendish pipped by Wout van Aert as Briton denied fairytale finale while Tadej Pogacar seals Tour title”. telegraph.co.uk. Приступљено 9. 6. 2023. 
  102. ^ Ostanek, Daniel (19. 3. 2022). „Matej Mohoric wins in late attack at Milan-San Remo”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 9. 6. 2023. 
  103. ^ Fletcher, Patrick (21. 3. 2022). „Volta a Catalunya: Michael Matthews secures first win for BikeExchange on stage 1”. Cycling News. Приступљено 9. 6. 2023. 
  104. ^ Fotheringham, Alisdair (27. 4. 2022). „Colbrelli cleared to get back on bike as heart condition improves: Italian will resume leisure rides, says Bahrain Victorious”. cyclingnews.com. Приступљено 9. 6. 2023. 
  105. ^ Ryan, Barry (19. 6. 2022). „Tour de Suisse: Geraint Thomas wins overall title”. cyclingnews.com. Приступљено 9. 6. 2023. 
  106. ^ Dabbs, Ryan (7. 7. 2022). „Tadej Pogačar moves into Tour de France lead with commanding stage six victory”. CyclingWeekly. Приступљено 9. 6. 2023. 
  107. ^ Hart, Adam (9. 7. 2022). „Tour de France 2022: Wout van Aert powers to victory on stage eight with perfectly timed sprint”. CyclingWeekly. Приступљено 9. 6. 2023. 
  108. ^ Cash, Dane (16. 7. 2022). „Michael Matthews wins stage 14 of the Tour de France”. CyclingWeekly. Приступљено 9. 6. 2023. 
  109. ^ „Michael Matthews wins Stage 14 of the Tour de France; Jonas Vingegaard remains overall leader”. ESPN. Associated Press. 16. 7. 2022. Приступљено 9. 6. 2023. 
  110. ^ Frattini, Kirsten (10. 9. 2022). „Benoit Cosnefroy claims solo victory at Grand Prix Cycliste de Québec”. cyclingnews.com. Приступљено 9. 6. 2023. 
  111. ^ Cash, Dane (21. 9. 2022). „Switzerland wins Worlds team time trial mixed relay”. cyclingnews.com. Приступљено 9. 6. 2023. 
  112. ^ Fotheringham, Alasdair; Woodpower, Zeb (26. 9. 2022). „Remco Evenepoel wins Wollongong World Championships with stunning solo attack”. cyclingnews.com. Приступљено 9. 6. 2023. 
  113. ^ Giuliani, Simone (8. 1. 2023). „Back to back for Luke Plapp as he sweeps up Australian road race title again”. cyclingnews.com. Приступљено 9. 6. 2023. 
  114. ^ Knöfler, Lukas (29. 1. 2023). „Marius Mayrhofer sprints to victory at Cadel Evans Great Ocean Road Race”. cyclingnews.com. Приступљено 9. 6. 2023. 
  115. ^ Ostanek, Daniel (8. 5. 2023). „Giro d'Italia: Michael Matthews claims stage 3 in uphill sprint”. cyclingnews.com. Приступљено 9. 6. 2023. 
  116. ^ Knöfler, Lukas (8. 5. 2023). „Matthews wins stage three of Giro d'Italia, Evenepoel extends lead”. reuters.com. Приступљено 9. 6. 2023. 
  117. ^ Smith, Sophie (8. 8. 2015). „Bling hopes for Sweet Virginia”. SBS Sport. Special Broadcasting Service. Приступљено 9. 6. 2023. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Мајкл Метјуз на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мајкл_Метјуз&oldid=26213993”