Абу Нувас

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Абу Нувас
Abu Nuwas.jpg
Џубранов цртеж Абу Нуваса
Пуно име Абу Нувас Хасан ибн Хани
Датум рођења 756
Место рођења Ахваз
Сасанидско царство
Датум смрти 814
Занимање песник

Абу Нувас Хасан ибн Хани познат као Абу Нувас[1] (арап. أبو نواس, Abū Novās) (око 756—око 814) је био класични арапски песник. Рођен у граду Ахваз у данашњем Ирану, био је син Арапина и Персијанке,[1] он је постао мајстором свих савремених жанрова арапске поезије. Абу Нувас је исто тако уврштен у фолклористичку традицију, и јавља се неколико пута у књизи Хиљаду и једне ноћи. Сматра се једним од највећих песника арапског језика. Напустио је традиционалну арапску форму касиде и развио нове слободније лирске облике, својом љубавном лириком утицао је како на касније оријенталне песнике (Хафиза и Омара Хајама), тако и на европске песнике (попут Хајнриха Хајнеа). У јануару 2001. египатско Министарство културе је наредило спаљивање око 6.000 примерака његових књига хомоеротске тематике.[2][3]

Абу Нувас je широко признат као једним од највећих арапских песника свих времена, углавном због његових винских поема.[4] Његова мајка је била персијска кројачица, вероватно из провинције Ахваз. Његов отац, дамасчанин, преминуо је док је он био дете и његова мајка се преселила са њим у Басру.[5] Тамо је Абу Навас меморисао Куран у школи, проучавао исламски закон и пророчке традиције (хадис). У Басри, и касније у Куфи, Абу Навас је наставио своје образовање у арапској поезији, арапској науци, и племенској gенеалогији са неким од познатих интелектуалаца тог времена. У Куфи, он пао је под утицај развратног песника Валибаха ибн ел-Хубаба, који га је подучавао поезији и са којим је имао сексуалну везу.[6]

Године 786. Абу Нувас се преселио у Багдад у потрази за срећом. Те године, Харун ел Рашид, који је иморталисан у исламској традицији по свом аскетизму и мудрости, и у светској имагинацији по владавини над стилизованим Багдадом Хиљаду и једне ноћи, постао је калиф.[7][8][9] Побожни калиф вероватно је држао Абу Нуваса на дистанци. Песник исто тако није стекао наклоност ел Рашидових везира, Бармакида,[10] чланова клана пореклом од високих свештеника будистичког храма у централноазијском граду Балку.[11] Године 803. Бармакиди су изненадно и необјашњиво поубијани по наређењу ал-Рашида. Не зна се зашто је до тога дошло, али је најпопуларнија претпоставка који су савременици испоручивали била да се радило о незаконитој љубавној вези између везира Јафара ел-Бармакија и калифове сестре Абасах.[12][13] Абу Нувас је написао једну елегију о осрамљеном клану.

Његове поеме су генерално пуне побуњеничког и често шокантног садржаја, што је обликовало песникову библиографску репрезентацију; у радовима у опсегу од префињених арапских литерарних антологија до свахилских народних прича. Абу Нувас се типично портретише као најзначајнија пијаница, блудник, и богохулник који је икад живео. Он је постао најпознатији по својим винским поемама, које отелотворују и прокламирају боемских наклоности елитних грађана Багдада, у то време космополитског центра средњовековног исламског света. Те поеме одражавају многе од интелектуалних и књижевних струја Абу Нувасовог времена.[6]

Историјски догађаји у Нувасово време[уреди]

Године 752. је калиф Ел Мансур[14][15] одлучио да изгради своју престоницу у центру Ирака, на месту где су реке Тигрис и Еуфрат најближе једна другој, на раскршћу трговински рута, које је имало здраву климу и плодну земљу.[16] Ел-Мансур је назвао своју престоницу „Град мира”, мада га је већина људи звала старим именом села које је тамо некад постојало: Багдад. Према једној апокрифној причи, по ел-Мансуровим наредбама, градитељи су узели циглу из Ктесифонове палате, оближње престонице пораженог иранског Сасанидског царства, предсказујући визију космополитске величине која је имала за циљ надмашивање персијског двора. У центру такозваног Округлог града била је палата Абасидског калифа, крунисана Зеленом куполом и Великом џамијом. Багдадске четврти су биле подељене по географском пореклу и занимању, за засебним смештајем за Арапе, Персијце, и за, на пример, носаче воде.[6]

Младост и његов рад[уреди]

Абу Нувасов отац, Хани, кога песник никад није упознао, био је Арапин, припадник Џизанског племена Бану Хакам, и војник у војсци Марвана II. Његова персијска мајка, која се звала Голбан, радила је као ткаља. Биографије нису у сагласности у погледу датума његовог рођења, који је у опсегу од 747 до 762. По неком изворима он је био рођен у Басри[1] други наводе Дамаск, Бусру, и Ахваз. Његово пуно име је било al-Hasan ibn Hani al-Hakami, док је Абу Нувас његов надимак: 'Отац увојка косе' што се односило на два дуга дугачка увојка косе који су падали низ његова рамена.

Исмаил бин Нубакт је рекао о Абу Нувасу: „Никада нисам видео ученијег човека од Абу Нуваса, нити једног са тако богато опремљеном меморијом, који је поседовао тако мало књига. Након његове смрти претражили смо његову кућу и могли смо пронаћи само једну књигу која је садржала арак папира, и која је била збирка ретких израза и граматичких опсервација.”[17]

Егзил и затвор[уреди]

Абу Нувас је био присиљен да привремено потражи уточиште у Египту, након што је написао једну елегоричну поему у којој хвали елитну персијску политичку фамилију Бармакис, моћну фамилију коју је био срушио и масакрирао калиф, Харун ел Рашид. Он се вратио у Багдад 809. године након смрти Харуна ел Рашида. Касније успеће Мухамеда ал-Амина, Харун ал-Рашидовог двадест двогодишњег либертанског сина (и бившег ученика Абу Нуваса) био је моћан ударац среће за Абу Нуваса. Заправо, већина научника сматра да је Абу Нувас написао већину својих поема током владавине ал-Амина (809-813). Његова најпознатија краљевска комисија била је песма („касида”) коју је компоновао као похвалу ал-Амина.

„Према критичарима свог времена, он је био највећи песник у исламу.” писао је Ф.Ф. Арбутнот у Арапским ауторима. Његов савременик Абу Хатим ал Меки често је говорио да је најдубље значење мисли било скривено у подземљу док га Абу Нувас није ископао.

Упркос тога, Абу Нувас је био затворен кад је његово пијано, развратно понашање почело да тестира чак и ал-Аминово стрпљење. Амина је касније срушио с власти његов пуритански брат, Ел-Мамун, који није био толерантан према Абу Нувасу.

Неки каснији извештаји тврде да је страх од затвора присилио Абу Нуваса да се одрекне свог раскалашног животног стила, и да је постао дубоко религиозан, док други сматрају да су његове касније покајничке поеме једноставно написане у нади да ће освојити помиловање калифа. Неки извори наводе да је ел-Мамунов секретар Зонбор преваром навео Абу Нуваса да напише сатиру против Алије, четвртог калифа и зета пророка, док је Нувас био пијан. Зонбор је затим намерно прочитао песму у јавности и осигурао наставак Нувасовог притвора. У зависности од биографског извора, Абу Нувас је било умро у затвору или га је отровао Исмаил бин Абу Сехл или обоје.

Оставштина[уреди]

Абу Нувас се сматра једним од највећих аутора класичне арапске литературе. Он је утицао на многе касније писце, неки од којих су Омар Хајам, и Хафиз — који су персијски песници. Хедонистичка карикатура Абу Нуваса се појавила у неколико прича Хиљаду и једне ноћи. Међу његовим најбољим поемама су оне којима се исмејава стара арабијска носталгија за бедуинским животом, и са ентузијазмом хвали савремени живот у Багдаду као вивидни контраст. Он је један од групе разноврсних људи којима се приписује изум књижевне форме mu‘ammā (дословно заслепљен или заклоњен), загонетке која се решава комбиновањем саставних слова речи или имена које треба пронаћи;[18] он је сигурно је био главни пропонент форме.[19]

Његова слобода израза, посебно по питањима забрањених исламских норми и даље узбуђује анимне цензоре. Његови радови су били у слободној циркулацији до раних година двадесетог века. Године 1932. се појавила прва модерна цензурисана верзија његових радова у Каиру. Јануара 2001, Египтско министарство културе је наредило спаљивање око 6.000 копија књига хомоеротске поезије Абу Нуваса.[20][21] Сва помињања хомосексуалности су изостављена из његовог рекорда у саудијској Глобалној апарској енциклопедији.[22]

Године 1976, кратер на планети Меркуру је био именован у част Абу Нуваса.[23] У знатној мери фикционализован лик Абу Нуваса је протагониста романа Отац увојка (Dedalus Books, 2009) и Калифово огледало (2012) аутора Ендруа Килина, у којима је описан као шпијун који је радио за Џафар ибн Јахја.[24]

Издања и преводи[уреди]

  • Dīwān Abū Nu’ās, khamriyyāt Abū Nu’ās, ed. by ‘Alī Najīb ‘Aṭwi (Beirut) 1986
  • O Tribe That Loves Boys. Hakim Bey (Entimos Press / Abu Nuwas Society, 1993). Са научним библиографским есејом о Абу Нувасу, који је у великој мери преузет из биографског уноса Евалда Вагнера у Енциклопедији Ислама.
  • Carousing with Gazelles, Homoerotic Songs of Old Baghdad. Seventeen poems by Abu Nuwas translated by Jaafar Abu Tarab. (iUniverse, Inc., 2005).
  • Jim Colville. Poems of Wine and Revelry: The Khamriyyat of Abu Nuwas. (Kegan Paul, 2005).
  • The Khamriyyāt of Abū Nuwās: Medieval Bacchic Poetry, trans. by Fuad Matthew Caswell (Kibworth Beauchamp: Matador, 2015). Trans. from ‘Aṭwi 1986.

Лажно-херојски говорник[уреди]

Поема „Многе џандрљиве оштроконџе” је комично јуначка. За арапског слушатеља, протагонистово смело игнорисање његове укоравајуће жене и његова склоност уживању у скупом вину су можда могли да присете на познату оду Тарафах ибн ел-Абда,[25] песника предисламске Арабије. У његовим и другим древним песмама, јунак, племенски ратник, пркоси својој зановетајућој жени тако што троши породичну уштеђевину у винарији. Он храбро демострира своје одсуство везаности за новац и изазива судбину. Абу Нувас је издигао такву побуну више од било ког песника пре њега. У многим од његових најоригиналнијих поема он је адаптирао позу маџина („безбрижника”). Мада став маџина прожима винске песме Абу Нуваса, он исто тако ствара свој сопствени поетски жанр, муџуна који је препознатљив по својој увредљивој сексуалној експлицитности и копролошким линијама. Такве поеме, које често описују младићева сексуална освајања, нису биле пуки сирови хумор. У њиховој вулгарности и хомоеротичности, оне су пародични одраз непорочне жудње за идеализованом женом, која је била карактеристична за тадашњу арапску љубавну поезију.[6]

Град је убрзо постао центар трговине робом и учења, језгро онога што је историчар Адам Мец славно назвао „ренесансом ислама”.[26][27][28] Његове џамије и домови били су домаћини састанака најутицајнијих мислилаца тог доба. Кад су арапски муслимански научници постали заинтересовани за грчке расправе у библиотекама својих хришћанских суседа, рођена је исламска филозофија и теологија. Они који су покушали да повију ислам како би одговарао аристотелској метафизици и природним наукама постали су први муслимански филозофи. Они који су покушавали да повију грчку мисао, на пример по питању вечности света, у складу са исламским веровањима постали су први муслимански теолози. Научници у абасидском Багдаду су играли кључне улоге у обликовању самог ислама, прикупљању и организовању традиције о значењу Курана и састављању ауторитативне биографије пророка Мухамеда. Граматичари, лексикографи и филолози су узели у обзир арапско наслеђе и досегли до нових и систематичких формулација арапског језика и ауторитативне антологије књижевности. По први пут, историчари посматрају успон исламске империје у глобалном светлу прошлих и савремених империја, Истока и Запада.

Мада су арапске армије поразиле Сасаниде, део покорених је наставио да практикује зороастризам, државну религију Персијског царства. Постоји слика тријумфалног и универзалног ислама која нуди новим преображеницима равноправни положај, али та слика није тачна. У своја прва два века ислам је био религија којом је владала арапска елита. Неарапи (углавном Персијанци) који су се конвертовали постали су подређени арапским племенима (мавали). Њихови покушаји да напредују у друштву су стимулисали културни живот. Интелектуалци персијског порекла брзо су постали неки од најречитијих поборника и давалаца облика арапске културе. Арапи су добијали посебне привилегије и тиме надвишавали Неарапе, неки од којих су под окриљем покрета званог шу‘убијах, заговарали супериорност неарапске, посебно персијске, културе. Персијци нису били једина багдадска неарапска култура. Неки хришћани, поборници несторијанског хришћанства, који је већина Ирачана практиковала пре арапских освајања, били су привучени новим муслиманским полисом. Исто тако, лидери древне јеврејске заједнице Ирака, препознавши вредност образовања у Багдаду, су преселили своје главне рабинске академије тамо до краја деветог века.

Дворска култура и Абу Нувасове место у њој[уреди]

Током свог слободног времена, Абасидска породица, њихови дворани, визири, службеници високог ранга у империјалној канцерији и богати трговци у Багдаду уживали су у учтивој забави у богатим четвртима, маникирним баштама и имањима ван града. Групе таквих људи могле би кренути на луксузна крстарења низ Тигрис (Абу Нувас описује три богато изрезбарена туристичка брода које је наручио калиф ел-Амин).

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Garzanti
  2. ^ Ал-Хајат, 13. јануара 2001.
  3. ^ Middle East Report
  4. ^ _____ (1997). The Wine Song in Classical Arabic Poetry: Abu Nuwas and the Literary Tradition. Oxford: Clarendon. 
  5. ^ „Abu Nuwas Facts”. 
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 „The Diwan of Abu Nuwas. World Literature and Its Times: Profiles of Notable Literary Works and the Historic Events That Influenced Them.”. Encyclopedia.com. 12. 11. 2018. 
  7. ^ Clot 1990
  8. ^ William Muir, K.C.S.I., The Caliphate, its rise, decline, and fall [1]
  9. ^ Theophanes, "The Chronicle of Theophanes," transl. Harry Turtledove, University of Pennsylvania Press, Philadelphia, 1982
  10. ^ W., Barthold,; D., Sourdel,. „al-BARĀMIKA”. Encyclopaedia of Islam, Second Edition (на језику: енглески). Brill. doi:10.1163/1573-3912_islam_com_0099. 
  11. ^ van 2011, стр. 162
  12. ^ Chisholm 1911.
  13. ^ Nosotro, Rit (2003), Harun al'Rashid, Архивирано из оригинала на датум 27. 12. 2009, Приступљено 27. 12. 2009 
  14. ^ Stanley Lane-Poole, The Coins of the Eastern Khaleefahs in the British Museum
  15. ^ Axworthy, Michael (2008); A History of Iran; Basic, USA. ISBN 978-0-465-00888-9.. See p. 81.
  16. ^ Charles Wendell (1971). „Baghdad: Imago Mundi, and Other Foundation-Lore”. International Journal of Middle East Studies. 2. 
  17. ^ Arbuthnot 1890, стр. 81.
  18. ^ G. J. H. van Gelder, 'mu‘ammā', in Encyclopedia of Arabic Literature, ed. by Julie Scott Meisami and Paul Starkey, 2 vols (London: Routledge, 1998), II 534.
  19. ^ M. Bencheneb, 'Lughz', in The Encyclopaedia of Islam, new edn, ed. by H. A. R. Gibb and others (Leiden: Brill, 1954-2009), s.v.
  20. ^ Al-Hayat, January 13, 2001
  21. ^ Middle East Report, 219 Summer 2001
  22. ^ Bearman, Peri (2009). „Global Arabic Encyclopedia”. Ур.: Khanbaghi, Aptin. Encyclopedias about Muslim Civilisations. стр. 16—17. 
  23. ^ Abu Nuwas (crater)
  24. ^ „The Father of Locks by Andrew Killeen : Our Books :: Dedalus Books, Publishers of Literary Fiction”. Dedalusbooks.com. Приступљено 20. 06. 2014. 
  25. ^ G. J. H. Van Gelder, 'al-Khirniq (d. perhaps c.600)', in Encyclopedia of Arabic Literature, ed. by Julie Scott Meisami and Paul Starkey, 2 vols (New York: Routledge, 1998), II 442.
  26. ^ Hassan, Ahmad Y (1996). „Factors Behind the Decline of Islamic Science After the Sixteenth Century”. Ур.: Sharifah Shifa Al-Attas. Islam and the Challenge of Modernity, Proceedings of the Inaugural Symposium on Islam and the Challenge of Modernity: Historical and Contemporary Contexts, Kuala Lumpur, August 1–5, 1994. International Institute of Islamic Thought and Civilization (ISTAC). стр. 351—399. Архивирано из оригинала на датум 02. 04. 2015. 
  27. ^ George Saliba (1994), A History of Arabic Astronomy: Planetary Theories During the Golden Age of Islam, pp. 245, 250, 256–7. New York University Press. ISBN 978-0-8147-8023-7.
  28. ^ King, David A. (1983). „The Astronomy of the Mamluks”. Isis. 74 (4): 531—555. doi:10.1086/353360. 

Литература[уреди]

  • Alai Ibn Anjab Ibn Al-Saaai; Shawkat M. Toorawa; Julia Bray; Ibn al-Sai , (15. 05. 2015). Consorts of the Caliphs: Women and the Court of Baghdad. NYU Press. стр. 162. ISBN 978-1-4798-5098-3. 
  • van Bladel, Kevin (2011). „The Bactrian Background of the Barmakids”. Ур.: A. Akasoy, C. Burnett and R. Yoeli-Tlalim. Islam and Tibet: Interactions along the Musk Routes. London: Ashgate. стр. 43—88. 
  • Alai Ibn Anjab Ibn Al-Saaai; Shawkat M. Toorawa; Julia Bray; Ibn al-Sai , (15. 05. 2015). Consorts of the Caliphs: Women and the Court of Baghdad. NYU Press. стр. 162. ISBN 978-1-4798-5098-3. 
  • Clot, André (1990). Harun Al-Rashid and the Age of a Thousand and One Nights. New Amsterdam Books. ISBN 978-0-941533-65-2. 
  • Arbuthnot, F. F. (1890). Arabic Authors: A Manual of Arabian History and Literature. W. Heinemann. стр. 81. 
  • Kennedy, Philip F. (1997). The Wine Song in Classical Arabic Poetry: Abu Nuwas and the Literary Tradition. Open University Press. ISBN 978-0-19-826392-0. 
  • Kennedy, Philip F. (2005). Abu Nuwas: A Genius of Poetry. OneWorld Press. ISBN 978-1-85168-360-4. 
  • Lacy, Norris J. (1989). „The Care and Feeding of Gazelles – Medieval Arabic and Hebrew love poetry”. Ур.: Moshe Lazar. Poetics of Love in the Middle Ages. George Mason University Press. стр. 95—118. ISBN 978-0-913969-25-0. 
  • Frye, Richard Nelson. The Golden Age of Persia. стр. 123. ISBN 978-0-06-492288-3. 
  • Straley, Dona S. (2004). The undergraduate's companion to Arab writers and their web sites. Libraries Unlimited. стр. 30. ISBN 978-1-59158-118-5. 
  • Abu Mihjan al-Thaqafi (1887). Abü Mihgan poetae ardbici carmina. Ed. Ludwig Abel. Batavia: E. J. Brill. 
  • Abu Nuwas, Diwan (1958). Abi Nuwas. 4 vols. Ed. Ewald Wagner and Gregor Schoeler. Weisbaden: Franz Steiner Verlag. 
  • _____. al-Nusus al-muharramah, ур. (1994). Jamal Jum’ah. London: Riyad al-Rayyis. 
  • Goldziher, Ignaz (1966). Muslim Studies. Vol. 1. Trans. S. M. Stern. London: George Allen & Unwin. 
  • Hamori, Andras (1974). On the Art of Medieval Arabic Literature. Princeton: Princeton University Press. 
  • Ibn al-Mu’tazz, Abdallah (1968). Tabaqat al-shuara. Ed. Abd al-Sattar Ahmad Faraj. Cairo: Dar al-Ma’arif. 
  • Kennedy, Philip (1995). Abu Nuwas, Samuel and Levi.” Medieval and Modern Perspectives of Muslim-Jewish Relations. Vol. 2. Ed. Ronald L. Nettler. Luxembourg: Harwood Academic Publishers in cooperation with the Oxford Centre for Postgraduate Hebrew Studies. 
  • Mattock, John (1987). Description and Genre in Abu Nuwas.” Quaderni di Studi Arabi 5-6. стр. 528—40. 
  • Meisami, Julie Scott (1993). Arabic Mujun Poetry: The Literary Dimension.” In Verse and the Fair Sex: Studies in Arabic Poetry and the Representation of Women in Arabic Literature. Utrecht: M.Th. Houtsma Stichting. 
  • Montgomery, James (1993). Abu Nuwas the Alcoholic.” In Philosophy and the Arts in the Islamic World. Ed. U. Vermeulen & D. DeSmet. Leuven: Uitgeverij Peeters. 
  • _____ (1996). For the Love of a Christian Boy: A Song by Abu Nuwas.” Journal of Arabic Literature 27. стр. 115—24. 
  • Rice, D. S. (1958). Deacon or Drink: Some Paintings from Samarra Reexamined.” Arabica 5. стр. 15—33. 
  • Rowson, Everett K. Homosexuality in Traditional Islamic Culture. Forthcoming. New York. Columbia University Press. 
  • W.H. Ingrams (1933). Abu Nuwas in Life and Legend. 
  • Reynold A. Nicholson (1930). A Literary History of the Arabs (2ne изд.). 
  • Philip K. Hitti (1963). The History of the Arabs (8th изд.). 
  • James Kritzeck, ур. (1966). Anthology of Islamic Literature from the Rise of Islam to Modern Times. 
  •  Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништвуChisholm, Hugh, ур. (1911). „Barmecides”. Encyclopædia Britannica. 3 (11. изд.). Cambridge University Press. стр. 407. 

Спољашње везе[уреди]