Анаис Нин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Портрет Анаис Нин, 1970, Елса Дорфман

Анаис Нин (21. фебруар 1903 - 14. јануар 1977) била је есејиста, романописац и писац кратких прича и еротике. Рођена је у Француској. Отац јој је био славни кубански композитор Хоакин Нин, а мајка Роса Кумел, певачица класичног стила. Нин је провела своју младост у Шпанији и Куби, око шеснаест година у Паризу (од 1924. до 1940.) и остатак свог живота у САД-у, где је и постала успешна списатељица.

Од своје једанаесте године, па чак до своје смрти, Нин је ревносно водила дневник. Већина њених дневника била је објављена за време њеног живота. Они су испуњени њеним суште личним схватањима и односима. У њеним дневницима описани су и њен брак са Хјуом Паркером Гајлером и касније са Рупертом Полом, наравно, уз бројне афере, укључујући аферу са психоаналитичарем Отоом Ранком и писцем Хенријем Милером. Ове афере значајно су утицале на Нин и њено писање.

Поред својих дневника, Нин је написала неколико романа, критичких студија, есеја, кратких прича и мноштво еротских приповедака. Већина њеног дела, укључујући колекцију еротике Делта Венере и Мале птице, објављени су постхумно. Умрла је од цервикалног канцера 1977. године, у Лос Анђелесу.

Рани живот[уреди]

Анаис Нин рођена је у Неји, у Француској. Отац Хоакин Нин био је кубански пиjаниста и композитор каталонског порекла, а мајка Роса Кумел била је кубанска певачица класичног стила, француског и данског порекла[1]. Очев деда је одбегао из Француске у току Револуције прво у Свети Доминго, а затим у Њу Орлеанс и коначно на Кубу, где је помагао у изградњи прве железнице у тој земљи[2].

Нин је васпитана као припадник Римокатоличке цркве [3], али ју је напустила са свега шеснаест година. Провела је своје детињство и младост у Европи. Родитељи су јој се развели када је имала две године, те је са мајком и двојицом браће, Торвалдом и Хоакином Нин - Кумелом, живела неко време у Барселони, да би адолесценцију провела у Њујорку, где је похађала средњу школу. Са шеснаест година напустиће традиционално школовање и почеће са радом као модел уметницима (забележено у дневницима из периода од 1931. до 1934.). После толико година проведених у САД-у, Нин је заборавила говорити на шпанском, али је сада течно говорила енглески и француски језик[4].

Трећег марта 1923. године Нин се удала за свог првог мужа Хјуа Паркера Гајлера (1898–1985), банкара и уметника, касније познатијег под именом Ијан Хјуго, које је добио правећи експерименталне филмове четрдесетих година ХХ века. Пар се преселио у Париз, где се Гајлер бавио банкарством, а Нин је почела своје бављење писањем. У својим дневницима бележи да је 1920-тих година вежбала да постане фламенко плесачица са Франциском Миралесом Арнуом. Њено прво објављено дело била је критичка евалуација Дејвида Х. Лоренса под именом Д. Х. Лоренс: Непрофесионална студија , коју је написала за свега шеснаест дана[5].

Нин је постала веома заинтересована за психоанализу и марљиво ће је студирати, прво са Ренеом Алендијем 1932., а касније са Отоом Ранком. Обојица су касније постали њени љубавници, тако је забележила у свом дневнику[6]. За време њене друге посете Ранку, Нин изражава своју жељу за поновним рођењем, као жене и као уметника. Ранк, како она бележи, јој је помогао да се помера између онога што је вербално могла исказати у својим дневницима и онога што је остало неартикулисано. Открила је квалитет и дубину својих осећања у тим невербалним транзицијама онога што је могла артикулисати и онога што није могла. "И док је говорио, помислила сам на тешкоће које имам са писањем, муке писања о осећањима која се тешко исказују. Тешкоће које имам пронаћи језик интуиције, осећаја, инстинкта који су, сами по себи, недодирљиви, суптилни и неизрециви."[7]

У касно лето 1939. године, када је почео рат, Нин је напустила Париз и вратила се у Њујорк са својим мужем.

У Њујорку Нин је наставила да се виђа са Ранком, чак уселивши се у његов стан. Почела се и сама понашати се као психоаналитичар, примала је пацијенте у просторији одмах до Ранкове и са њима упражњавала сексуални чин на психоаналитичком каучу. [8] Одустала је од психоанализе након неколико месеци, изјавивши: "Спознала сам да нисам добра, јер нисам објективна. Моји пацијенти су ме уходили. Желела сам се за њих заложити."[9] У Њујорку упознала је јапанско-америчког модернистичког фотографа Соићија Сунамија, који ће је фотографисати за многе њене књиге.

Литерарна каријера[уреди]

Дневници[уреди]

Најизученија дела Анаис Нин су њени дневници. Објављени дневници, који сажимају у се деценије од 1933. па до самог краја, пружају дубоки захват у њен интиман живот и њене интимне односе. Нин је познавала, често на веома интимном нивоу, многе ауторе, уметнике, психоаналитичаре и друге фигуре. Често је о њима и писала, а посебно је писала о Отоу Ранку.

У трећем наставку својих дневника, Инцест, писала је о свом оцу и графички описала његов чин сексуалног злостављања када је имала само девет година (207–15).

За сада објављено је шеснаест верзија њених дневника, а бар пет остаје у својој сировој форми.

Еротични списи[уреди]

Нин је проглашена, од стране многих критичара, за једну од најбољих списатељица женске еротике. Она је међу првим женама које су писале еротику у тадашњем модернистичком Западу. Нин је црпела инспирацију из дела Марсела Пруста, Андреа Жида, Жана Коктоа, Пола Валерија и Артура Рембоа[10]. По првом сажетку њених дневника из 1931-1934, објављеног 1966. године, Нин се први пут сусрела са еротиком по повратку у Париз са својим мужем, мајком и браћом још у својим касним адолесценским данима. Изнајмили су стан неког Американца, који је отишао на летовање, и Нин је набасала на колекцију француских књига: "Једну по једну, ишчитавала сам их. Биле су ми стране. Нисам никада раније читала еротичну литературу...Потпуно су ме преплавиле. Била сам чедна пре него што сам их прочитала, али пошто сам их прочитала, није било ни чега више што не знам о сексуалним подвизима... Добила сам своју диплому у спознаји еротике."[11]

Суочена са очајничком потребом за новцем, Нин, Хенри Милер и још пар пријатеља почели су 1940-тих писати еротске и порнографске наративе по налогу анонимног сакупљача и добијали су по долар за страну[12]. Нин је сматрала ликове из својих еротских приповетки за карикатуре и оригинално их није желела објављивати, али је током седамдесетих година ХХ века променила мишљење и издала славне томове Делта Венере и Мале птице. 2016. године откривена је колекција кратких еротских прича Аулетрис и објављена је по први пут исте године[13].

Нин је била пријатељица, а у неким случајевима и љубавница, многих књижевника, укључујући Хенрија Милера, Џона Стајнбека, Антонена Артоа, Едмунда Вилсона, Гора Видала, Џејмса Аџија и Лоренса Дарела. Њена страствена љубав са Милером снажно је утицала на њу како сексуално тако и креативно. Први део дневника Анаис,касније објављеног након њене смрти под називом Хенри и Џун: из дневника љубави (1931-1932), о Хенрију и Џун, Хенријевој тадашњој жени, указује на то да је Нин била фасцинирана Џун до те мере да је говорила, парафразирано, "Ја сам постала Џун.". Мада није јасно да ли су се њена осећања према Џун икада остварила и на сексуалном плану. За Анаис и за Хенрија Џун је била фатална жена - неодољива, лукава и еротична. Нин ју је даровала накитом, новцем, одећом, понекад доводећи себе у стање потпуне беспарице.[14]

Романи и остале публикације[уреди]

Нин је, такође, написала пар романа, који су од стране критичара били довођени у уску везу са надреализмом[15]. Њено прво дело фикције, Кућа инцеста (1936), садржи алузије на кратку сексуалну везу коју је Нин остварила са својим оцем 1933. године: док је била у посети Француској, тридесетогодишња Анаис имала је инцестозну везу са својим оцем[16]. 1944. године објавила је збирку кратих прича под називом Под стакленим звоном, коју је рецензирао Едмунд Вилсон[17].

Нин је писала и стручне текстове, у виду критичких евалуација - Д. Х. Лоренс: Непрофесионална студија, као и Роман будућности (1968), у коме говори о свом приступу писању и књижевности[17].

Приватни живот[уреди]

Према њеним дневницима,1931-1934., Нин је са Милером живела боемски у Паризу. Њен муж Гајлер не помиње се уопште у прва два венца њених дневника, иако је у уводу наглашено да је удата. Дневници, уређени од стране њеног другог мужа Руперта Пола, након њене смрти, говоре да је њена веза са Милером била страствена и углавном физичка, и да је она веровала да је абортирала његово дете 1934. године.

1947. године, са 44 године, Анаис упознаје Руперта Пола, некадашњег глумца, у лифту на путу до места где се одржавао жур[17]. Пол је био шеснаест година млађи од ње, али то их није зауставило и почели су се забављати. 17. марта 1955. године, још увек у браку са Гајлером, удала се за Пола у Кварцсајту, Аризони[18]. Гајлер ће за овај брак сазнати тек након њене смрти.

1966. Анаис је поништила брак са Полом, због легалних проблема који су се појавили када су и Гајлер и Пол покушали да је заведу као издржавано лице на својим федералним таксама[19]. Упркос поништењу брака, Нин и Пол наставили су живети заједно све до њене смрти 1977. године. Према Барбари Крафт, Анаис је пред смрт писала Гајлеру молећи га за опроштај, на шта јој је Гајлер писао рекавши да је због ње у животу пронашао смисао[20].

Након Гајлерове смрти 1985. године, аутентичне верзије дневника уредио је и објавио Пол[21].

Смрт[уреди]

Дијагностификован јој је рак цервикса 1974. године[22]. Борила се са раком неколико година, док је метастазирао, извођени су јој многи захвати и примала је хемотерапију. Усмртио ју је 14. јануара 1977. године у Сидерс-Синаи медицинском центру у Лос Анђелесу, Калифорнија[23].

Њено тело је кремирано и њен пепео је посут по заливу Санта Моника у Сирениној ували. Гајлеров пепео, после његове смрти 1985. године, биће расут у истој ували. Пол је преузео улогу главног уредника њених списа и потрудио се да у периоду од 1985. године па до своје смрти 2006. објави што више сирових верзија њених дневника и књига. Оригинали њених дневника налазе се у библиотеци Универзитета у Калифорнији, Лос Анђелес.

Наслеђе[уреди]

Процват феминистичког покрета 1960-тих година ХХ века дао је неки шири контекст и перспективу писања за Нин, што је искористила одржавајући предавања по универзитетима; међутим, Нин је себе одвојила од политичког активизма тог покрета[5]. 1973. године, Нин је добила докторат ad honorem. Пред саму смрт 1976. године, Лос Анђелес тајмс јој је доделио титулу Жена године[24].

Филип Кауфман је режисирао филм Хенри и Џун 1990. године на основу истоименог циклуса дневника. Анаис Нин је у филму играла глумица Мариа де Медеирос.

У фебруару 2008. године песник Стивен Рејнс организовао је Анаис Нин у 105 у Хамер музеју, Вествуд, Лос Анђелес[25]. Рејнс је рекао: "Нин се зближила и формирала дубока пријатељства са многим женама и мушкарцима деценијама млађим од себе. Неки од њих још увек живе у Лос Анђелесу и мислио сам да ће бити изузетно окупити их како би поделили своје искуство са (Нин)."[26] Бебе Барон, пионир електронске музике и дугогодишња пријатељица Анаис, последњи пут се појавила у јавности на овом догађају[27].

Библиографија[уреди]

Дневници и писма[уреди]

Фикција[уреди]

Романи[уреди]

Кратке приче[уреди]

Документарна књижевност[уреди]

Филмографија[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Fenner, Andrew. "The Unique Anais Nin"
  2. ^ Nin, Anaïs (1966). The Diary of Anaïs Nin (1931-1934). 1. Harcourt, Brace & World. ISBN 978-0-547-53870-9. p. 125.
  3. ^ Stuhlmann, Gunther. A Spy In The House Of Love (Foreword). Swallow Press. p. 3.
  4. ^ Nin, Anaïs (1966). The Diary of Anaïs Nin (1931-1934). 1. Harcourt, Brace & World. ISBN 978-0-547-53870-9. p. 183.
  5. 5,0 5,1 Liukkonen, Petri. "Anaïs Nin profile". kirjasto.sci.fi (in Finnish). Finland: Kuusankoski Public Library
  6. ^ Anais Nin, Journal (1931-1934), Paris: Le Livre de Poche, 1966, pp. 138, 171–172, 237, 404, 505, passim.
  7. ^ Nin, Anaïs (1966). The Diary of Anaïs Nin (1931-1934). 1. Harcourt, Brace & World. ISBN 978-0-547-53870-9. p. 276.
  8. ^ Nin, Anaïs (1967). The Dairy of Anaïs Nin (1934–1939). 2. Harcourt, Brace & World. ISBN 978-0-156-26026-8. pp. 17–25.
  9. ^ Fraser, C. Gerald (January 16, 1977). "Anais Nin, Author Whose Diaries Depicted Intellectual Life, Dead". The New York Times. Retrieved September 1, 2017.
  10. ^ Nin, Anaïs (1966). The Diary of Anaïs Nin (1931-1934). 1. Harcourt, Brace & World. ISBN 978-0-547-53870-9. p. 15 - 60.
  11. ^ Nin, Anaïs (1966). The Diary of Anaïs Nin (1931-1934). 1. Harcourt, Brace & World. ISBN 978-0-547-53870-9. p. 96.
  12. ^ Gertzman, Jay A. (2011). Bookleggers and Smuthounds: The Trade in Erotica, 1920-1940 (Reprint ed.). University of Pennsylvania Press. p. 344. ISBN 978-0-812-20585-5.
  13. ^ Raab, Diana (November 3, 2016). "The Sexual Censorship Controversy". Psychology Today. Retrieved October 5, 2017.
  14. ^ Nin, Anaïs (1966). The Diary of Anaïs Nin (1931-1934). 1. Harcourt, Brace & World. ISBN 978-0-547-53870-9. p. 96.
  15. ^ The Editors of Encyclopædia Britannica. "Anaïs Nin". Encyclopædia Britannica. Retrieved October 6, 2017.
  16. ^ Charnock, Ruth (September 30, 2013). "Incest in the 1990s: Reading Anaïs Nin's 'Father Story'" (PDF). Life Writing. 11: 55–68. doi:10.1080/14484528.2013.838732.
  17. 17,0 17,1 17,2 Fraser, C. Gerald (January 16, 1977). "Anais Nin, Author Whose Diaries Depicted Intellectual Life, Dead". The New York Times. Retrieved September 1, 2017.
  18. ^ Woo, Elaine (July 26, 2006). "The Ranger Who Told All About Anais Nin's Wild Life". Los Angeles Times. Retrieved October 4,2017.
  19. ^ Woo, Elaine (2006-07-27). "Rupert Pole, executor of exotic works by Anaïs Nin". Boston Globe. Retrieved 2011-02-16.
  20. ^ Kraft, Barbara. Anaïs Nin: The Last Days Pegasus Books, ISBN 978-0-9889687-5-2, 2013, p. 200
  21. ^ Woo, Elaine (July 26, 2006). "The Ranger Who Told All About Anais Nin's Wild Life". Los Angeles Times. Retrieved 8 August2012.
  22. ^ Woo, Elaine (July 26, 2006). "The Ranger Who Told All About Anais Nin's Wild Life". Los Angeles Times. Retrieved 8 August2012.
  23. ^ Herron, Paul (1996). Anaïs Nin: A Book of Mirrors. Sky Blue Press. p. 235. ISBN 978-0-965-23640-9.
  24. ^ "Times Woman of the Year – Anais Nin". Los Angeles Times. June 6, 2011. Retrieved February 2, 2015.
  25. ^ Kosnett, Rena (February 6, 2008). "All About Anais Nin". LA Weekly. Retrieved October 5, 2017.
  26. ^ "Writer garners personal praise". The Daily Bruin. University of California, Los Angeles. February 12, 2008. Archived from the original on May 24, 2008.
  27. ^ "The First Lady of Electronic Music Passes: Bebe Barron". Echoes. 2008-04-21. Retrieved October 4, 2017.