Батокљун

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Батокљун
Hawfinch (Coccothraustes coccothraustes) in Vitebsk 01.jpg
Батокљун крај хранилице
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Врста:
C. coccothraustes
Биномијално име
Coccothraustes coccothraustes
Синоними
  • Loxia coccothraustes Linnaeus, 1758

Батокљун (лат. Coccothraustes coccothraustes) врста је птице певачице из породице зеба. Познат је по имену трешњар, јер се верује да снажним кљуном може сломити коштицу трешње и јести њихов садржај.[2] Старогрчка реч coccothraustes која гради научни назив ове врсте је сложеница двеју речи. Реч kokkos што значи семе и речи thrauo што значи разбити.[3]

Опис[уреди]

Дужина тела од врха репа до врха кљуна је од 16 до 18 центиметара. Маса птице варира од 46 до 75 грама. Kрупна и лако препознатљива зеба. Карактеришу га: троугласт, снажан кљун, велика глава (због масивних виличних мишића) и кратак и дебео врат. Вилични мишићи батокљуна могу створити силу притиска преко 50 килограма. Доминантна обојеност птице је углавном риђкастосмеђа са црним, сивим и белим тоновима. Кљун је током лета сивкастоцрн са сивоплавом базом, док са доласком зиме постаје бледо смеђ до беж боје. Крила су плавоцрна са одсјајем. У лету се лако препозна по светлим, релативно великим пољима у крилима и кратком бело-обрубљеном репу. Црне спољне заставице секундарних летних пера су карактеристика за мужјака, док су иста код женке пепељастосмеђа.[4][5]

Таксономија[уреди]

Батокљуна је описао и илустровао швајцарски природњак Kонрад Геснер у свом раду Historiae animalium из 1555.[6]Године 1758. Kарл фон Лине га је уврстио у 10. издање свог рада Systema Naturae под називом Loxia coccothraustes.[7][8]Француски зоолог Матирен Жак Брисон 1760. године га је преместио у засебни род Coccothraustes.[7][9][10] Молекуларне и филогенетичке студије су показале да је батокљун блиско сродан са врстама из родова Eophona, Hesperiphona и Mycerobas, док зебе са великим кљуновима родова Rhynchostruthus и Rhodospiza нису блиско сродне. Слична морфологија кљуна је резултат конвергенције узроковане сличним начином исхране.[11]

Распрострањење и станиште[уреди]

Ареал распрострањења

Ареал распрострањења обухвата готово целу Европу, средњу и источну Азију и север Африке. Као избор станишта у коме се гнезди, преферира листопадне шуме храста и граба, па мешовите шуме. Поред природних шума, такође насељава и веће паркове, плантаже трешања и маслина. У сушним пределима ареала насељава степске шумарке и шикаре. У централној Европи је присутан до 1.300 метара надморске висине, док је на подручју Кавказа бележен и до 2.200 метара надморске висине.[12]

Биологија[уреди]

Млади батокљун

Гнездећу сезону започиње с краја марта, па све до средине августа. Парови су моногамни и остају заједно неколико година. Повремено се гнезди у малим колонијама. Гнездо граде оба родитеља на висисни и до 14 метара. Број јаја у леглу се креће од три до пет, али може их бити и више у зависности од доступних извора хране. На јајима лежи женка од 11 до 13 дана, када се легу младунци о којима брину оба родитеља. Гнездо напуштају десетак дана након излегања, а потпуна независни постају тек након месец дана. Исхрана се углавном састоји од семења и пупољака дрвећа и грмља. Док су мали, птићи неретко бивају храњени и малим бескичмењацима. Храну сакупља са свих нивоа дрвећа и са земље.[12] Док пије и једе батокљун је прилично агресиван према јединкама других врста птица. Често се храни у групама, нарочито зими. Неретко једе коштице трешње, шљиве, трњине, маслине, ораха и лешника чијим се садржајем храни дробећи их снажним кљуном.[13]

Угроженост[уреди]

По батокљуна не постоје значајне претње. У неким деловима Европе је чак и проширио ареал. Пад бројности у неким државама је узрокован сечом листопадних шума и крчењем старих воћњака.[12]

Батокљун у Србији[уреди]

Batokljun (Coccothraustes coccothraustes) Hawfinch.jpg

Гнезди се у свим регионима Србије, осим у обешумљеним, пољопривредним деловима Војводине. Равномерно је распрострањен у побрђу и брдским пределима, док одсуствује у планинским четинарским шумама. Најбројнији је у храстовим шумама и мозаичним пределима са воћњацима и забранима, а зими се може видети и у насељима. Углавном је станарица, а у периоду сеобе и зимовања окупља се у мања јата. [14] Популација се сматра стабилном и процењује се да се у држави гнезди између 41 000 и 54 000 парова.[15]На територији Специјалног резервата природе, Засавица" је забележено 260 територија ове врсте, релативно равномерно распоређених у заштићеном подручју. Насељава све типове шумских станишта, а најређи је у презрелим плантажама клонских топола.[16]


Референце[уреди]

  1. ^ BirdLife International (2017). Coccothraustes coccothraustes. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2019.2. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 28. 10. 2019. 
  2. ^ „Batokljun - trešnjar”. 
  3. ^ Jobling, James A (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
  4. ^ Svensson, Lars (2010). Collins Bird Guide: The Most Complete Guide to the Birds of Britain and Europe (2 изд.). Harper Collins. ISBN 978-0-00-726814-6. 
  5. ^ „Hawfinch (Coccothraustes coccothraustes)”. hbw.com. 
  6. ^ Gesner, Conrad (1555). Historiæ animalium liber III qui est de auium natura. Adiecti sunt ab initio indices alphabetici decem super nominibus auium in totidem linguis diuersis: & ante illos enumeratio auium eo ordiné quo in hoc volumine continentur (на језику: Latin). Zurich: Froschauer. стр. 264—265. 
  7. 7,0 7,1 Paynter, Raymond A. Jnr., ур. (1968). Check-list of birds of the world, Volume 14. Cambridge, Massachusetts: Museum of Comparative Zoology. стр. 299—300. 
  8. ^ Linnaeus, C. (1758). Systema Naturæ per regna tria naturae, secundum classes, ordines, genera, species, cum characteribus, differentiis, synonymis, locis, Volume 1 (на језику: Latin) (10th изд.). Holmiae:Laurentii Salvii. стр. 171. 
  9. ^ Brisson, Mathurin Jacques (1760). Ornithologie, Volume 1 (на језику: French). Paris: Chez C.J.-B. Bauche. стр. 36. 
  10. ^ Brisson, Mathurin Jacques (1760). Ornithologie, Volume 3 (на језику: French). Paris: Chez C.J.-B. Bauche. стр. 218. 
  11. ^ Zuccon, Dario; Prŷs-Jones, Robert; Rasmussen, Pamela C.; Ericson, Per G.P. (2012). „The phylogenetic relationships and generic limits of finches (Fringillidae)” (PDF). Molecular Phylogenetics and Evolution. 62 (2): 581—596. PMID 22023825. doi:10.1016/j.ympev.2011.10.002. 
  12. 12,0 12,1 12,2 „Hawfinch (Coccothraustes coccothraustes)”. datazone.birdlife.org. 
  13. ^ Batokljun
  14. ^ Шћибан, М., Рајковић, Д., Радишић, Д., Васић, В. и Пантовић, У. (2015):Птице Србије — критички списак врста. Покрајински завод за заштиту природе и Друштво за заштиту и проучавање птица Србије, Нови Сад.
  15. ^ Пузовић, С., Радишић, Д., Ружић, М., Рајковић, Д., Радаковић, М., Пантовић, У., Јанковић, М., Стојнић, Н., Шћибан, М., Туцаков, М., Гергељ, Ј., Секулић, Г., Агоштон, А., & Раковић, М. 2015. Птице Србије: процена величина популација и трендова гнездарица 2008-2013. Друштво за заштиту и проучавање птица Србије и Природно-математички факултет, Департман за биологију и екологију, Универзитет у Новом Саду, Нови Сад.
  16. ^ Шћибан, М. (2017): Атлас птица гнездарица Засавице. Покрет горана Сремске Митровице, Сремска Митровица

Литература[уреди]

  • Svensson, Lars (2010). Collins Bird Guide: The Most Complete Guide to the Birds of Britain and Europe (2 изд.). Harper Collins. ISBN 978-0-00-726814-6. 
  • Jobling, James A. (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. стр. 108, 170. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
  • Шћибан, Марко; Рајковић, Драженко; Радишић, Димитрије; Васић, Воислав; Пантовић, Урош (2015). Птице Србије - критички списак врста (прво изд.). Нови Сад: Покрајински завод за заштиту природе и Друштво за заштиту и проучавање птица Србије. стр. 106. 
  • Пузовић, Слободан; Радишић, Димитрије; Ружић, Милан; Рајковић, Драженко; Радаковић, Милош; Пантовић, Урош; Јанковић, Марко; Стојнић, Никола; Шћибан, Марко; Туцаков, Марко; Гергељ, Јожеф; Секулић, Горан; Агоштон, Атила; Раковић, Марко (2015). Птице Србије: процена величина популација и трендова гнездарица 2008-2013 (прво изд.). Нови Сад: Друштво за заштиту и проучавање птица Србије и Природно-математички факултет, Департман за биологију и екологију, Универзитет у Новом Саду. ISBN 978-86-80728-00-1. 
  • Шћибан, Марко (2017). Атлас птица гнездарица Засавице (прво изд.). Сремска Митровица: Покрет горана Сремске Митровице. стр. 89. ISBN 978-86-81024-02-7. 
  • Gesner, Conrad (1555). Historiæ animalium liber III qui est de auium natura. Adiecti sunt ab initio indices alphabetici decem super nominibus auium in totidem linguis diuersis: & ante illos enumeratio auium eo ordiné quo in hoc volumine continentur (на језику: Latin). Zurich: Froschauer. стр. 264—265. 
  • Cramp, Stanley; Perrins, C.M., ур. (1994). Handbook of birds of Europe the Middle East and North Africa: Birds of the Western Palearctic, Volume 8: Crows to Finches. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-854679-5. 
  • Newton, Ian (1972). Finches. The New Naturalist, Volume 55. London: Collins. ISBN 978-0-00-213065-3. 
  • Snow, D.W.; Perrins, C.M., ур. (1998). The birds of the Western Palearctic, Concise Edition, Volume 2: Passerines. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-850188-6. 


Спољашње везе[уреди]