Беноа Коснефроа

С Википедије, слободне енциклопедије
Беноа Коснефроа
Коснефроа 2022.
Лични подаци
Пуно имеБеноа Коснефроа
НадимакГепард из Шербурга[1]
Датум рођења(1995-10-07)7. октобар 1995. (28 год.)
Мјесто рођењаШербург, Француска
ДржављанствоФранцуска
Висина1,79 m[2][3]
Маса64 kg[2][3]
Тимске информације
Тренутни тим
Декатлон АГ2Р ла мондијал
Дисциплинадрумски
Улогавозач
Тип возачапанчер
Јуниорска каријера
2014Брикебек котентен
2015—2017Шамбери
Професионална каријера
2017—АГ2Р ла мондијал[4]
Успјеси
Класици
Бретање класик1 (2021)
Гран при сајклисте де Квебек1 (2022)
Друге трке
Брабантсе пајл 1 (2024)
ГП ди Морбиан 1 (2024)
Награде и медаље
Друмски бициклизам
Представљајући Француска Француску
Свјетско првенство
Златна медаља — прво место Берген 2017. Трка до 23 године
Европско првенство
Сребрна медаља — друго место Хернинг 2017. Трка до 23 године
Бронзана медаља — треће место Трентно 2021. Друмска трка
Ажурирано: 12. мај 2024.

Беноа Коснефроа (франц. Benoît Cosnefroy; Шербург, 17. октобар 1995) француски је бициклиста који тренутно вози за UCI ворлд тур тим — Декатлон АГ2Р ла мондијал.[5] Освојио је по једном Гран при ла Марсељеза, Етоил де Бесеж, Гран при сајклисте де Квебек, Бретање класик, Брабантсе пајл, Гран при ди Морбиан и Тур де Алпс маритимес трке. На Свјетском првенству освојио је златну медаљу у друмској трци за возаче до 23 године, док је на Европском првенству освојио сребрну медаљу у друмској трци за возаче до 23 године и бронзану медаљу у друмској трци. Амстел голд рејс и Флеш Валон је по једном завршио на другом мјесту, а на Тур де Франсу је био лидер брдске класификације на 15 етапа.

Дјетињство и јуниорска каријера[уреди | уреди извор]

Рођен је у породици која се бавила бициклизмом. Његов дјед је организовао трке у Енглеском каналу, док га је отац често водио да гледа трке. Бициклизмом је почео да се бави са осам година, у тиму Јунион конкорде брикебетес.[6] Године 2011. прешао је у тим Еспоир де Каен, гдје је остао три године.[7] Прву побједу остварио је са 16 година, на трци При Луј—Коснефроа, у част његовог чукундеде Луја Коснефрое.[8] Године 2014. прешао је да се такмичи у категорији до 23 године и прешао је у тим Брикебек котентен, а послије годину дана прешао је у Шамбери, развојни тим АГ2Р ла Мондијала, након што је стопирао и провео у вожњи девет сати како би попунио пријаву.[9] Године 2016. завршио је аматерско првенство Француске на другом мјесту, изгубивши у спринту од Валентена Мадуе, а затим је и првенство Француске за возаче до 23 године завршио на другом мјесту, иза Пола Урселена.[10][11] У августу 2016. прешао је у АГ2Р ла Мондијал као стажер и завршио је Европско првенство за возаче до 23 године на четвртом мјесту.[12]

Године 2017. вратио се у Шамбери, а исте године остварио је побједу на другој етапи трке Рон Алпс изере, након бијега у којем је провео око 160 km.[13] Истог мјесеца завршио је трку Гран при де Плимелек—Морбиан на шестом мјесту, као последњи у спринту групе од четири возача која је дошла на циљ десет секунди иза Алексиса Виљермоа.[14]

Професионална каријера[уреди | уреди извор]

У августу 2017. прешао је у АГ2Р ла Мондијал, гдје је почео професионалну каријеру, али је до краја године возио углавном трке за младе возаче, освојивши сребрну медаљу на Европском првенству у друмској вожњи за возаче до 23 године, гдје је завршио двије секунде иза Каспера Педерсена, одспринтавши Марка Иршија.[15] У финишу сезоне освојио је Свјетско првенство за возаче до 23 године, одспринтавши Ленарда Кемну са којим је стигао на циљ.[16]

Коснефроа на Тур оф Калифорнији 2018.

Године 2018. завршио је Бретање класик на деветом мјесту, преко минут иза Оливера Насена,[17] након чега је и Копа Сабатини завршио на деветом мјесту у спринту групе у којем је побиједио Хуан Хосе Лобато.[18] У финишу сезоне завршио је Париз—Тур на трећем мјесту, 25 секунди иза Серена Краг Андерсена, изгубивши у спринту од Никија Терпстре са којим је дошао на циљ.[19] Године 2019. у априлу је освојио класик Париз—Камемберт три секунде испред Пјер Лука Перишона,[20] а десет дана касније завршио је Флеш Валон на 12 мјесту, у групи која је дошла на циљ 11 секунди иза Жилијена Алафилипа.[21] Почетком јуна освојио је Гран при де Плимелек—Морбиан побиједивши у спринту Хесуса Ераду и Ода Кристијана Екинга, са којима је дошао на циљ.[22] У јулу је возио своју прву гранд тур трку — Тур де Франс, који је завршио на 113 мјесту у генералном пласману.[23] Дана 18. августа освојио је Ла поли Норманд класик, двије секунде иза Валентена Ферона,[24] након чега је освојио Тур ди Лимузен трку уз једну етапну побједу и освојену класификацију за најбољег младог возача, што му је била прва освојена етапна трка и пета побједа у сезони.[25] У септембру је завршио Бретање класик на седмом мјесту, 20 секунди иза Сепа Ванмаркеа,[26] а у финишу сезоне је изабран у тим Француске за Свјетско првенство, као подршка за Алафилипа.[27] Првенство је завршио на 42 мјесту, скоро 11 минута иза Мадса Педерсена док је Алафилип завршио два и по минута иза.[28]

На почетку 2020. освојио је Гран при ла Марсељеза класик у спринту четворочлане групе,[29] а затим је освојио трку Етоил де Бесеж, 13 секунди испред Алберта Бетиола.[30] У марту је завршио Дром класик на петом мјесту, 26 секунди иза Сајмона Кларка,[31] након чега је сезона прекинута због пандемије ковида 19, а трке су или одложене или отказане.[32][33] Након што је сезона настављена, у августу је побиједио на последњој, четвртој етапи трке Ла Руте д’Окитаније, двије секунде испред групе у којој су били Бауке Молема, Тибо Пино, Еган Бернал и Александар Власов.[34] Изабран је у састав тима Француске за Европско првенство, гдје је друмску трку завршио на десетом мјесту у спринту, у којем је побиједио Ђакомо Ницоло.[35] У августу је возио Тур де Франс, гдје је био у бијегу на другој етапи, освојио највише бодова на успонима и преузео тачкасту мајицу, за лидера брдске класификације, а добио је и награду за најагресивнијег возача на етапи.[36] У бијегу је био на још неколико етапа, а тачкасту мајицу носио је на 15 етапа, прије него што је изгубио на етапи 17 од Погачара, а на крају је завршио на шестом мјесту у брдској класификацији, као и на 116 мјесту у генералном пласману.[37] Дана 30. септембра, возио је Флеш Валон, који је завршио на другом мјесту, иза Иршија, који је побиједио нападом на успону Мур де Иј.[38] Четири дана касније, Лијеж—Бастоњ—Лијеж је завршио на 18 мјесту,[39] док је у финишу сезоне завршио Брабантсе пајл на трећем мјесту, иза Алафилипа и Метјуа ван дер Пула, након што су се одвојили у финишу.[40] Париз—Тур је завршио на другом мјесту, изгубивши у спринту од Каспера Педерсена.[41]

Године 2021. завршио је Брабантсе пајл на осмом мјесту, у групи која је дошла седам секунди иза Тома Пидкока и Ваута ван Арта, који су напали на 30 km до циља заједно са Матеом Трентином.[42] Дана 12. маја освојио је Тур ди Финестре класик,[43] а у августу је освојио прву ворлд тур трку — Бретање класик, гдје је побиједио у спринту Алафилипа након што су били у бијегу преко 50 километара.[44] Дана 4. септембра , освојио је класик Тур ди Жира, побиједивши у спринту у групи од четири возача који су дошли на циљ, испред Симонеа Веласка, Валентена Мадуе и Наира Кинтане. Недељу дана касније возио је друмску трку на Европском првенству, гдје је Ремко Евенепул напао на 22 km до циља, што су пратили само Коснефроа и Сони Колбрели. На успону на 11 km до циља је отпао и завршио је на трећем мјесту, минут и по иза Колбрелија који је одспринтао Евенепула.[45] У финишу сезоне завршио је Тре вали Варезине на четвртом мјесту, у групи која је дошла на циљ 38 секунди иза Алесандра де Маркија и Давидеа Формола, изгубивши у спринту за треће мјесто од Тадеја Погачара.[46]

Године 2022. завршио је Дром класик на трећем мјесту, дошавши на циљ са Гијомом Мартеном, три секунде иза Јонаса Вингегора.[47] Дана 10. априла возио је Амстел голд рејс, гдје је Тиш Бенот напао у последњих 50 километара и одвојила се група од 11 возача. Михал Квјатковски је напао у последњих 10 километара, што је пратио само Коснефроа и стекли су 27 секунди предности до последњег успона — Бемелерберга. Радили су заједно до краја, а у спринту је дјеловало да је Коснефроа побиједио и славио је са тимом, након чега је прегледањем снимка фото финиша утврђено да је Квјатковски побиједио.[48] Три дана касније, завршио је Брабантсе пајл на другом мјесту, 37 секунди иза Магнуса Шефилда, побиједивши у спринту Ворена Баргија.[49] Дана 9. септембра возио је Гран при сајклисте де Квебек, гдје је вожено 16 кругова по 12,6 km.[50] Погачар, Ван Арт и Кристоф Лапорт су напали на почетку посљедњег круга, али су достигнути, након чега је напала група од четири возача који су стекли десет секунди предности, али су достигнути на 5 km до циља. На 2 km до циља напао је Коснефроа, што нико није пратио и побиједио је четири секунде испред велике групе коју је одспринтао Мајкл Метјуз.[51] Два дана касније возио је Гран при сајклисте де Монтреал, гдје је вожено 17 кругова, који су садржали успон Коте де Камилјен Уд.[52] На почетку успона у посљедњем кругу Адам Јејтс је напао, што је пратио Погачар, а касније су им се придружили Давид Году, Ван Арт и Андреа Бађиоли, док је Коснефроа остао у групи иза и завршио је на 20 мјесту, 35 секунди иза Погачара.[53] У финишу сезоне завршио је Тре вали Варезине на петом мјесту, у групи коју је одспринтао Погачар.[54]

Године 2023. почетком априла је завршио Ронде ван Фландерен на 16 мјесту, преко пет минута иза Погачара, који је остварио соло побједу након неколико напада у последњих 50 километара.[55] Брабантсе пајл завршио је на трећем мјесту, 20 секунди иза Доријана Годона и Бена Хилија,[56] након чега је Амстел голд рејс завршио преко три минута иза Погачара који је остварио соло побједу.[57] У јулу је возио Тур де Франс, гдје у првих 100 километара четврте етапе нико није покушавао да оде у бијег, због чега су етапу многи означили као најдосаднију на Туру.[58] У последњем дијелу етапе отишао је у бијег заједно са Антонијем Делапласом и добио је награду за најагресивнијег возача на етапи, због чега је изјавио да је пресрећан, као и да је било емотивно за њега то што су били заједно у бијегу, јер живе близу у Нормандији и често возе заједно.[59] Завршио је на 101 мјесту у генералном пласману.[60] У августу је Тур ди Лимузен трку завршио на другом мјесту у генералном пласману, 38 секунди иза Ромена Грегоара,[61] док је у финишу сезоне возио класике, завршивши Гран при сајклисте де Монтреал на 27[62] и Копа Агостини на 25 мјесту.[63]

Коснефроа на Етоил де Бесеж трци 2024.

Године 2024. на почетку сезоне је освојио трку Тур де Алпс маритимес двије секунде испред Винченца Албанезеа, уз побједу на другој етапи и освојену класификацију по поенима.[64] Почетком марта је возио Страде Бјанке, гдје је Погачар напао на 81 km до циља и остварио соло побједу, док је Коснефроа завршио на шестом мјесту, четири и по минута иза.[65] Дана 16. марта возио је Милано—Санремо, гдје је Погачар напао на успону Пођо ди Санремо и након спуста се одвојила група од 12 возача, гдје је у спринту побиједио Јаспер Филипсен, а Коснефроа је завршио на 20 мјесту, у групи која је дошла на циљ 35 секунди иза прве групе.[66] Десет дана касније освојио је класик Париз—Камемберт, побиједивши у спринту испред Клемена Вентуринија.[67] Дана 10. априла возио је Брабантсе пајл, гдје су на другом од четири прелаза преко успона Москестрат напали и одвојили се Марајн ван дер Берг, Тим Веленс и Дилан Тунс, а на последњем прелазу, након што је разлика пала на десет секунди, достигли су их Коснефроа и Квинтен Херманс.[68] Касније су их достигли Џеферсон Кепеда и Џозеф Блекмор а у спринту је побиједио Коснефроа, освојивши трку по први пут, након што је три пута претходно завршавао на подијуму.[69] Четири дана касније возио је Амстел голд рејс. На 36 km до циља напао је Ричард Карапаз, што је одмах пратио Ван дер Пул, а затим и остали возачи. На 35 km до циља напао је Ирши, што су пратили Молема, Роџер Адрија и Мадуа, а затим су их достигли Маури Вансевенант, Пељо Билбао, Бенот и Пидкок.[70] Они су стекли 51 секунду предности на 21 km до циља, а на успону Кауберг више возача је нападало и били су подијељени у неколико група. Пидкок је напао на 5,5 km до циља, што су пратили Ирши, Вансевенант и Бенот, а у спринту је побиједио Пидкок; остали возачи који су били у бијег скоро су их достигли и завршили су у истом времену, док је Коснефроа завршио у другој групи, која је дошла на циљ 11 секунди иза прве, а коју је одспринтао Метјуз.[71] Три дана касније возио је Флеш Валон,гдје је Серен Краг Андерсен био у бијегу, а на 28 km до циља из главне групе су напали Стивен Вилијамс, Кевин Вокелен, Максим ван Гилс, Сантијаго Буитраго и Карапаз. Они су достигнути на 17 km до циља, а Андерсен на 15 km до циља. На успону Мур де Иј, Вилијамс је напао у последњих 200 метара и побиједио испред Вокелена и Ван Гилса, док је Коснефроа завршио на четвртом мјесту, три секунде иза.[72] Дана 21. априла возио је Лијеж—Бастоњ—Лијеж, гдје је Погачар напао на 35 km до циља и остварио соло побједу, док је Коснефроа завршио на 16 мјесту, у групи која је дошла на циљ преко два минута иза.[73] Почетком маја освојио је Гран при ди Морбиан класик, побиједивши у спринту испред Алекса Цинглеа и Арноа де Лија,[74] након чега је освојио Тур ди Финестре класик, побједом у спринту испред Корбина Стронга и Рудија Молара.[75]

Резултати на тркама[уреди | уреди извор]

Резултати на гранд тур тркама[уреди | уреди извор]

Гранд тур трке 2019. 2020. 2021. 2022. 2023. 2024.
Розе мајица Ђиро д’Италија — — — — — —
Жута мајица Тур де Франс 113 116 107 91 101
Црвена мајица Вуелта а Еспања — — — — —
Легенда
— Није учествовао
DNF Није завршио

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Benoît Cosnefroy”. olympedia.org. Приступљено 12. 5. 2024. 
  2. ^ а б „Benoît Cosnefroy”. eurosport.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  3. ^ а б „Benoît Cosnefroy - Equipe cycliste AG2R La Mondiale”. Приступљено 12. 5. 2024. 
  4. ^ „Official presentation of the AG2R La Mondiale professional cycling team 2020”. cyclisme.ag2rlamondiale.fr. Groupe AG2R La Mondiale. 10. 12. 2019. Приступљено 12. 5. 2024. 
  5. ^ „AG2R Citroën Team”. uci.org. Union Cycliste Internationale. Архивирано из оригинала 1. 1. 2021. г. Приступљено 12. 5. 2024. 
  6. ^ „Biographie de Benoît Cosnefroy”. benoitcosnefroy.com. Архивирано из оригинала 25. 8. 2018. г. Приступљено 12. 5. 2024. 
  7. ^ Galipaud, Baptiste (20. 9. 2017). „Benoît Cosnefroy, nouveau phénomène normand”. ouest-france.fr. Приступљено 12. 5. 2024. 
  8. ^ Carrey, Pierre (8. 9. 2016). „La Grande Interview : Benoît Cosnefroy”. directvelo.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  9. ^ Fletcher, Patrick (3. 12. 2019). „The next Julian Alaphilippe? Benoit Cosnefroy makes his mark”. Cycling News. Приступљено 12. 5. 2024. 
  10. ^ Mabyle, Nicolas (25. 6. 2016). „Benoit Cosnefroy : " Incapable d’aller le chercher "”. directvelo.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  11. ^ Bruno, Robin; Mabyle, Nicolas (21. 8. 2016). „Benoît Cosnefroy : " Encore deuxième... "”. directvelo.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  12. ^ „Championnat d'Europe : Benoit Cosnefroy au pied du podium en espoirs”. directvelo.com. 17. 9. 2016. Приступљено 12. 5. 2024. .
  13. ^ „Rhône-Alpes Isère Tour — Benoît Cosnefroy en avance”. velo101.com. 5. 5. 2017. Архивирано из оригинала 29. 8. 2019. г. Приступљено 12. 5. 2024. 
  14. ^ „Grand Prix de Plumelec-Morbihan 2017”. procyclingstats.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  15. ^ „Men Under-23 Road Race: Classement Final / Final Classification” (PDF). uec.ch. Union Européenne de Cyclisme. 3. 8. 2017. Приступљено 12. 5. 2024. 
  16. ^ Wynn, Nigel (22. 9. 2017). „Frenchman Benoît Cosnefroy wins under-23 men's road race world title; Brit Wood fourth”. Cycling Weekly. Приступљено 12. 5. 2024. 
  17. ^ „Naesen wins GP Ouest France Plouay”. cyclingnews.com. 26. 8. 2018. Приступљено 12. 5. 2024. 
  18. ^ „Lobato wins Coppa Sabatini”. cyclingnews.com. 20. 9. 2018. Приступљено 12. 5. 2024. 
  19. ^ Ostanek, Daniel (7. 10. 2018). „Soren Kragh Andersen wins Paris-Tours”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  20. ^ „Cosnefroy wins Paris-Camembert”. cyclingnews.com. 16. 4. 2019. Приступљено 12. 5. 2024. 
  21. ^ Fletcher, Patrick (24. 4. 2019). „Alaphilippe wins La Fleche Wallonne”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  22. ^ „Cosnefroy wins GP de Plumelec-Morbihan”. cyclingnews.com. 2. 6. 2019. Приступљено 12. 5. 2024. 
  23. ^ Farrand, Stephen; Frattini, Kristen (28. 7. 2019). „Egan Bernal wins 2019 Tour de France”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 12. 5. 2024. 
  24. ^ „BinckBank Tour (7e étape) : Victoire d’Oliver Naesen / Polynormande : Victoire de Benoît Cosnefroy !”. decathlonag2rlamondialeteam.com (на језику: француски). 18. 8. 2019. Приступљено 12. 5. 2024. 
  25. ^ „Tour du Limousin: Benoît Cosnefroy wins”. decathlonag2rlamondialeteam.com. 24. 8. 2019. Приступљено 12. 5. 2024. 
  26. ^ „Vanmarcke wins Bretagne Classic-Ouest France”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 1. 9. 2019. Приступљено 12. 5. 2024. 
  27. ^ „Cosnefroy completes French line-up to support Alaphilippe at World Championships”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 17. 9. 2019. Приступљено 12. 5. 2024. 
  28. ^ Lowe, Felix (29. 9. 2019). „World Championships 2019: Mads Pedersen causes major upset as Mathieu Van Der Poel cracks”. eurosport.com. Приступљено 3. 6. 2023. 
  29. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2020 GP d'Ouverture - La Marseillaise (1.1)”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 5. 2024. 
  30. ^ „Étoile de Bessèges: Bettiol wins final time trial”. cyclingnews.com. 9. 2. 2020. Приступљено 12. 5. 2024. 
  31. ^ „Simon Clarke beats Barguil and Nibali to win Royal Bernard Drome Classic”. cyclingnews.com. 1. 3. 2020. Приступљено 12. 5. 2024. 
  32. ^ „The UCI takes strong measures faced with the development of the coronavirus”. Union Cycliste Internationale. 15. 3. 2020. Приступљено 12. 5. 2024. 
  33. ^ „The UCI prolongs the suspension of cycling events until 1 June 2020 and continues consultations for the reorganisation of the UCI International Road Calendar”. Union Cycliste Internationale. 1. 4. 2020. Приступљено 12. 5. 2024. 
  34. ^ „La dernière étape pour Cosnefroy, Bernal sacré”. eurosport.fr. 4. 8. 2020. Приступљено 12. 5. 2024. 
  35. ^ Bonville-Ginn, Tim (26. 8. 2020). „Giacomo Nizzolo wins European Championships road race in dramatic sprint finish”. Cycling Weekly. Приступљено 12. 5. 2024. 
  36. ^ Ryan, Barry (30. 8. 2020). „Tour de France: Julian Alaphilippe wins stage 2”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  37. ^ Fletcher, Patrick (20. 9. 2020). „Tadej Pogacar wins the 2020 Tour de France”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  38. ^ Benson, Daniel (30. 9. 2020). „Hirschi conquers Mur de Huy to win La Flèche Wallonne”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  39. ^ Puddicombe, Stephen (4. 10. 2020). „Primoz Roglic wins Liège-Bastogne-Liège”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  40. ^ Puddicombe, Stephen (7. 10. 2020). „First win as world champion for Alaphilippe in De Brabantse Pijl”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  41. ^ Ostanek, Daniel (11. 10. 2020). „Casper Pedersen wins Paris-Tours”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  42. ^ Weislo, Laura (14. 4. 2021). „Tom Pidcock sprints to win at De Brabantse Pijl”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 5. 2024. 
  43. ^ „Benoit Cosnefroy wins Tour du Finistère”. cyclingnews.com. 22. 5. 2021. Приступљено 12. 5. 2024. 
  44. ^ Ronald, Issy (29. 8. 2021). „Cosnefroy beats Alaphilippe to win Bretagne Classic - Ouest-France”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  45. ^ Ronald, Issy (12. 9. 2021). „Colbrelli wins European road title”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  46. ^ Fletcher, Patrick (5. 10. 2021). „De Marchi wins Tre Valli Varesine”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  47. ^ Goddard, Ben (27. 2. 2022). „Jonas Vingegaard wins Drôme Classic”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 5. 2024. 
  48. ^ Trifunovic, Pete (10. 4. 2022). „Michał Kwiatkowski narrowly wins Amstel Gold Race 2022 in photo finish”. cyclingweekly.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  49. ^ Ryan, Barry (13. 4. 2022). „Magnus Sheffield secures solo win at Brabantse Pijl”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 5. 2024. 
  50. ^ „Grand Prix Cycliste Québec & Montréal: Two races, 34 laps and ultimately a top 20 result for Giovanni Aleotti”. bora-hansgrohe.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  51. ^ Frattini, Kirsten (10. 9. 2022). „Benoit Cosnefroy claims solo victory at Grand Prix Cycliste de Québec”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 5. 2024. 
  52. ^ „Tadej Pogaçar beats Wout van Aert to win Grand Prix Cycliste de Montréal”. velonews.com. 11. 9. 2022. Приступљено 12. 5. 2024. 
  53. ^ Frattini, Kirsten (12. 9. 2022). „Pogacar beats Van Aert in breakaway sprint to win Grand Prix Cycliste de Montréal”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 5. 2024. 
  54. ^ Ostanek, Daniel (4. 10. 2022). „Tadej Pogacar prevails in Tre Valli Varesine”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 5. 2024. 
  55. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2023 Tour of Flanders - Ronde van Vlaanderen (World Tour)”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 5. 2024. 
  56. ^ Farrand, Stephen (12. 4. 2023). „Brabantse Pijl: Dorian Godon seizes victory in Overijse”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 5. 2024. 
  57. ^ Ryan, Barry (16. 4. 2023). „Amstel Gold Race: Tadej Pogacar powers to a dominant solo win”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 5. 2024. 
  58. ^ Hood, Andrew (4. 7. 2023). „Chats, naps, crashes, and relegations: Inside the 'most boring stage at the Tour de France'”. velo.outsideonline.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  59. ^ „Benoît Cosnefroy: "being at the front of the race with Antho packed quite an emotional punch"”. letour.fr. 4. 7. 2023. Приступљено 12. 5. 2024. 
  60. ^ Lamoureux, Lyne (23. 7. 2023). „Jonas Vingegaard wins the 2023 Tour de France”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 5. 2024. 
  61. ^ Tyson, Jackie (18. 8. 2023). „Tour du Limousin: Romain Gregoire seals overall victory as Hugo Page wins final stage”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 5. 2024. 
  62. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2023 GP Cycliste de Montréal”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 5. 2024. 
  63. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2023 Coppa Ugo Agostoni - Giro delle Brianze (1.1), Italy”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 5. 2024. 
  64. ^ Stuart, Peter (18. 2. 2024). „Benoît Cosnefroy wins Tour de Alpes stage 2”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 5. 2024. 
  65. ^ Farrand, Stephen (2. 3. 2024). „Tadej Pogacar dominates Strade Bianche with long-range assault to Siena”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  66. ^ Ostanek, Daniel (16. 3. 2024). „Milan-San Remo: Jasper Philipsen snatches narrow victory in fastest edition”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  67. ^ Ostanek, Dani (27. 3. 2024). „Paris-Camembert: Benoit Cosnefroy charges to sprint victory”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  68. ^ Fletcher, Patrick (10. 4. 2024). „De Brabantse Pijl: Benoît Cosnefroy comes out on top”. globalcyclingnetwork.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  69. ^ Fotheringham, Alasdair (10. 4. 2024). „Brabantse Pijl: Benoît Cosnefroy turns podium performances into victory in Overijse”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  70. ^ Benson, Daniel (14. 4. 2024). „Amstel Gold Race: Tom Pidcock takes victory from four-man group”. globalcyclingnetwork.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  71. ^ Ryan, Barry (14. 4. 2024). „Tom Pidcock edges out Marc Hirschi to win Amstel Gold Race”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  72. ^ Ostanek, Dani (17. 4. 2024). „La Flèche Wallonne: Stevie Williams dominates decisive Huy ascent for signature win”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  73. ^ Stuart, Peter (17. 4. 2024). „Liège-Bastogne-Liège: Tadej Pogačar crushes the field on La Redoute to take solo sixth Monument victory”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  74. ^ Tyson, Jackie (4. 5. 2024). „Benoît Cosnefroy wins Grand Prix du Morbihan”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  75. ^ „Benoît Cosnefroy remporte le Tour du Finistère”. decathlonag2rlamondialeteam.com (на језику: француски). 11. 5. 2024. Приступљено 12. 5. 2024. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Беноа_Коснефроа&oldid=27783441”