Борислав Благојевић
| Борислав Благојевић | |
|---|---|
 Борислав Благојевић | |
| Датум рођења | 18. фебруар 1911. |
| Место рођења | Ваљево Краљевина Србија |
| Датум смрти | 29. децембар 1985. (74 год.) |
| Место смрти | Београд СФР Југославија |
Борислав Т. Благојевић (Ваљево, 5/18. фебруар 1911 — Београд, 29. децембар 1985) је био српски правник, професор и декан Правног факултета и ректор Универзитета у Београду.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је у Ваљеву од оца Тиосава, хотелијера и мајке Љубице. Завршио је основну школу и гимназију у Ваљеву, а затим Правни факултет Универзитета у Београду 1933. године. На истом факултету је 4. јуна 1934. одбранио докторску дисертацију „Уговори по пристанку - Формални уговори“.[1] У периоду од октобра 1934. до маја 1937. био је на специјализацији у Француској и Аустрији.[2]
Универзитетску каријеру је почео као асистент на Правном факултету у Београду (1933), затим је био доцент (од 1938) и ванредни професор (од 1940) на Правном факултету у Суботици. По завршетку Другог светског рата универзитетску каријеру је наставио на Правном факултету у Београду где је био ванредни, а затим редовни професор од 1951. године. Декан Правног факултета био је у периоду од 1950. до 1956. Ректор Универзитета у Београду био је од 1956. до 1963.[1]
Био је дописни члан Југословенске академије знаности и умјетности са седиштем у Загребу. Био је члан Научног друштва Србије. Основао је Институт за упоредно право које је почело са радом 1. јануара 1956. и коме је био први и дугогодишњи директор, до 1978. године.[3] Био је оснивач и први директор Библиографског института Југославије, у периоду од 1950. до 1961. био је главни уредник „Библиографије Југославије“. Био је народни посланик су скупштини СР Србије. Од 1971. до 1973. је био судија Уставног суда Југославије.[2]
Био је редовни члан Међународне академије за упоредно право у Хагу. Био је почасни доктор Универзитета у Познању (Пољска) и Универзитета у Клермон Ферану (Француска).[3]
Објавио је преко двеста научних радова, међу којима и уџбенике и монографије међу којима су: „Систем извршног поступка“, „Римско право (посебни део)“, „Грађанскоправни облигациони уговори“, „Међународно приватно право“, „Наследно право“, „Начела приватног процесног права“, „Правни положај и правни послови државних привредних предузећа“, „Наука о држављанству“, „Уговори по пристанку“, „Уговори о научноистраживачком раду“.[3]
Одликован је Орденом рада са црвеном заставом и Орденом заслуга за народ са златном звездом.[2]
Умро је 1985. године и сахрањен на Новом гробљу у Београду.[2]
Референце[уреди | уреди извор]
- ↑ 1,0 1,1 Милорад Радојчић: „Рођени, венчани и умрли 1911. године“, стр. 134, у публикацији „Колубара велики народни календар за просту 2011. годину“, Ваљево
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 Српски биографски речник, том 1, одредница „Благојевић, Борислав Т.“, стр. 565, Матица српска, Нови Сад 2004. COBISS.SR 200028935
- ↑ 3,0 3,1 3,2 „Оснивање и оснивачи инситута за упоредно право”. Архивирано из оригинала на датум 09. 10. 2011. Приступљено 25. 06. 2012.
| Претходник: Илија Ђуричић |
ректор Универзитета у Београду 1956 — 1963 |
Наследник: Божидар С. Ђорђевић |
