Буковача

С Википедије, слободне енциклопедије

Буковача
Научна класификација
Царство:
Fungi
Дивизија:
Basidiomycota
Класа:
Basidiomycetes
Ред:
Polyporales
Породица:
Polyporaceae
Род:
Pleurotus
Биномно име
Pleurotus ostreatus

Буковача (лат. Pleurotus ostreatus) је јестива печурка из породице Polyporaceae.[2] Име рода потиче од латинске речи pleurotus што значи бочни, док ostreatus говори да изгледом подсећа на остригу. Први пут је узгајана у Немачкој као вид преживљавања током Првог светског рата[3], а сада се комерцијално узгаја широм света за храну. Сродна је краљевској печурки која се узгаја на сличан начин. Буковаче се такође могу индустријски користити у сврхе микомедијације.

Буковача је једна од најчешће тражених дивљих печурака, мада се може узгајати и на слами и другим медијима. Има горко-слатку арому бензалдехида (која је карактеристична и за горке бадеме).[4]

Име[уреди | уреди извор]

Латински и уобичајени називи се односе на облик плодишта.[2] Латински pleurotus (бочно) се односи на бочни раст стабљике у односу на клобук, док се латински ostreatus (и енглески уобичајени назив, острига) односи на облик клобука који подсећа на истоимену шкољку.[2] Помињање острига такође може произаћи из клизаве текстуре печурке.[2] Назив сива буковача се може користити за P. ostreatus.[5]

Опис печурке[уреди | уреди извор]

Детаљи структуре шкрга

Ова печурка има широку, лепезасту или налик на остриге капу која се протеже 2–30 cm;[6] природни примерци варирају од белих до сивих или смеђих до тамнобраон; ивица је увијена када је млада, глатка је и често помало режњева или таласаста. Месо је бело, чврсто и варира у дебљини због распореда петељки. Шкрге печурке су беле до кремасте и спуштају се на дршку ако су присутне. Ако је тако, дршка је ван центра са бочним причвршћењем за дрво. Отисак спора печурке је беле до лила-сиве боје и најбоље се види на тамној позадини. Струк печурке је често одсутан. Када је присутан, кратак је и дебео.

Omphalotus nidiformis је токсичан двојник који се налази у Аустралији и Јапану. У Северној Америци, Omphalotus olivascens, западна гљива џеко-лантерн и Clitocybe dealbata, печурка левка слоноваче, обе имају сличност са Pleurotus ostreatus. Omphalotus olivascens и Clitocybe dealbata садрже мускарин и токсичне су.

Сапротрофна је врста и узрочник је беле трулежи.

  • Шешир пречника 5-18 см, у младих избочен, затим испружен, ексцентричан, до дршке улегнут, сјајан, сив или смеђ. У облику је језика, бубрега или шкољке.
  • Листићи бели, касније сивкасти па жућкасти, густи, дуги, обрасли по дршци, спуштају се низ стручак.
  • Дршка 2-4 см дуга, бела, пуна, према дну ужа и длакава, косо ексцентрично се спаја са шеширом.
  • Месо бело, чврсто, касније жилаво и дрвенасто, пријатног укуса и мириса.
  • Споре су беле до сиве, у маси љубичастосиве.[7]

Месождерска активности[уреди | уреди извор]

Pleurotus ostreatus је месоједна гљивица, која лови нематоде користећи токсин зависан од калцијума који паралише плен у року од неколико минута од контакта, изазивајући некрозу и стварање каше која олакшава конзумацију као извора хране богате протеинима.[8]

Станиште и време раста[уреди | уреди извор]

Буковаче на стаблу
Пример пољопривредног гајења буковаче на слами.

Веома је честа гљива. Расте бусенасто, у природи на пањевима (најчешће букве и дивљег кестена) и живом листопадном дрвећу, у касну јесен и зими, односно од августа до новембра. Успешно се узгаја на слами.

Буковача је широко распрострањена у многим умереним и суптропским шумама широм света, иако је нема у северозападном делу Пацифика у Северној Америци, где је замењују P. pulmonarius и P. populinus.[9] Она је сапротроф који делује као примарни разлагач дрвета, преферентно лишћара, а посебно букве.[10] То је гљива беле трулежи дрвета која пропада.

Буковача је једна од ретких познатих месоједних гљива. Њена мицелија може да усмрти и свари нематоде, за шта се верује да је начин на који гљива добија азот.

Стандардна буковача може да расте на многим местима, али неке друге сродне врсте, попут разгранате печурке буковаче, расту само на дрвећу. Могу се наћи током целе године у Великој Британији.

Иако се ова гљива често види како расте на умирућим стаблима тврдог дрвета, сматра се да делује само сапрофитски, а не паразитски. Како дрво умире због других узрока, P. ostreatus расте на брзо растућој маси мртвог и умирућег дрвета. Оне заправо користе шуми тако што разлажу мртво дрво, враћајући виталне елементе и минерале у екосистем у облику који је употребљив за друге биљке и организме.[2] Буковаче биоакумулирају литијум.[11]

Употреба[уреди | уреди извор]

Први пут је култивисана у Немачкој, а данас се гаји широм света. Ово је јестива гљива. Користи се само термички обрађена или сушена. Благог је укуса. Најчешће се користи похована, спремљена на жару, као додатак супи. Замена са отровним гљивама није могућа.[7]

Кулинарска употреба[уреди | уреди извор]

Буковаче представљене у корејској продавници

Буковача је изборна јестива печурка,[6] и деликатес у јапанској, корејској и кинеској кухињи. Често се служи самостално, у супама, пуњеним јелима или у рецептима за пржење са соја сосом. Буковаче се могу користити у сосовима, као што је сос од буковача. Укус печурке је описан као благ са благим мирисом сличним анису. Буковаче се користе у савременој чешкој и словачкој кухињи у супама и чорбама на сличан начин као и месо.[12]

Неке токсичне врсте рода Lentinellus су сличне по изгледу, али имају шкрге са назубљеним ивицама и фино длакаве капице.[13]

Друге употребе[уреди | уреди извор]

Буковаче су коришћене за третирање земљишта које је било загађено дизел уљем. Печурка је могла да претвори 95% уља у нетоксична једињења.[14] P. ostreatus је такође способна да расте на и разграђује оксо-биоразградиве пластичне кесе;[15] такође може допринети разградњи зеленог полиетилена.[16]

Сличне врсте[уреди | уреди извор]

Сличне врсте укључују Pleurocybella porrigens, Hohenbuehelia petaloides и длакаве Phyllotopsis nidulans.[17]

Лековитост[уреди | уреди извор]

Због ловастатина који продукује смањује ниво холестерола у крви. Извор је протеина, минерала и витамина C и B.[18]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Kummer, P. (1871). Der Führer in die Pilzkunde (1st изд.). 
  2. ^ а б в г д Davidson, Alan; Jaine, Tom (2014). „Oyster mushroom”. Ур.: Jaine, Tom. Oyster mushroom; In: The Oxford Companion to Food (3rd Ed.). Oxford University Press. ISBN 9780199677337. doi:10.1093/acref/9780199677337.001.0001. 
  3. ^ Eger, G., Eden, G. & Wissig, E. (1976). Pleurotus ostreatus – breeding potential of a new cultivated mushroom. Theoretical and Applied Genetics 47: 155–163.
  4. ^ Beltran-Garcia, Miguel J.; Estarron-Espinosa, Mirna; Ogura, Tetsuya (1997). „Volatile Compounds Secreted by the Oyster Mushroom (Pleurotus ostreatus)and Their Antibacterial Activities”. Journal of Agricultural and Food Chemistry. 45 (10): 4049. doi:10.1021/jf960876i. 
  5. ^ Hall, Ian R. (април 2010). „Growing mushrooms: the commercial reality” (PDF). Lifestyle Farmer: 42—45. Приступљено 26. 1. 2012. 
  6. ^ а б Miller Jr., Orson K.; Miller, Hope H. (2006). North American Mushrooms: A Field Guide to Edible and Inedible Fungi. Guilford, CN: FalconGuide. стр. 142. ISBN 978-0-7627-3109-1. 
  7. ^ а б Pleurotus ostreatus (MushroomExpert.Com)
  8. ^ Lee, Ching-Han; Chang, Han-Wen; Yang, Ching-Ting; Wali, Niaz; Shie, Jiun-Jie; Hsueh, Yen-Ping (2020-03-02). „Sensory cilia as the Achilles heel of nematodes when attacked by carnivorous mushrooms”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 117 (11): 6014—6022. ISSN 0027-8424. PMC 7084146 Слободан приступ Проверите вредност параметра |pmc= (помоћ). PMID 32123065. doi:10.1073/pnas.1918473117 Слободан приступ. 
  9. ^ Trudell, S.; Ammirati, J. (2009). Mushrooms of the Pacific NorthwestСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. Timber Press Field Guides. Portland, Oregon: Timber Press. стр. 134. ISBN 978-0-88192-935-5. 
  10. ^ Phillips, Roger (2006), Mushrooms. Pub. McMilan, ISBN 0-330-44237-6. P. 266.
  11. ^ de Assunção et al. 2012, стр. 1123–1127.
  12. ^ „Slovak oyster mushroom recipes”. Ringier Axel Springer SK. Приступљено 2015-07-21. 
  13. ^ Davis, Sommer & Menge 2012, стр. 30 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFDavisSommerMenge2012 (help)
  14. ^ Rhodes, Christopher J. (јануар 2014). „Mycoremediation (bioremediation with fungi) – growing mushrooms to clean the earth”. Chemical Speciation & Bioavailability (на језику: енглески). 26 (3): 196—198. ISSN 0954-2299. S2CID 97081821. doi:10.3184/095422914X14047407349335. 
  15. ^ Da Luz, J. M.; Paes, S. A.; Nunes, M. D.; Da Silva Mde, C.; Kasuya, M. C. (2013). „Degradation of oxo-biodegradable plastic by Pleurotus ostreatus”. PLOS ONE. 8 (8): e69386. PMC 3744528 Слободан приступ. PMID 23967057. doi:10.1371/journal.pone.0069386 Слободан приступ. ; PMCID: PMC3744528.
  16. ^ Da Luz, J. M.; Paes, S. A.; Ribeiro, K. V.; Mendes, I. R.; Kasuya, M. C. (2015). „Degradation of Green Polyethylene by Pleurotus ostreatus”. PLOS ONE. 10 (6): e0126047. PMC 4468114 Слободан приступ. PMID 26076188. doi:10.1371/journal.pone.0126047 Слободан приступ. 
  17. ^ Davis, R. Michael; Sommer, Robert; Menge, John A. (2012). Field Guide to Mushrooms of Western North America. Berkeley: University of California Press. стр. 132—133. ISBN 978-0-520-95360-4. OCLC 797915861. 
  18. ^ Pleurotus ostreatus - an overview | ScienceDirect Topics

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Буковача на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Буковача&oldid=25965343”