Велика национална ложа Србије
Велика национална ложа Србије је једна од масонских обедијенција у Србији. Поред ње у Србији делује и Регуларна велика ложа Србије и Уједињене велике ложе Србије.[1]
Историја слободног зидарства у Србији[уреди | уреди извор]
Иако нема поуздане архивске грађе сматра се да је прва слободнозидарска ложа постојала у Београду крајем 18. века и да је вероватно радила на турском језику. Њени чланови су наводно били Хаџи-Мустафа-паша, Јанко Катић, Петар Ичко као и грчки родољуб Рига од Фере.[2] Слободнозидарска активност замире до средине деветнаестог века услед слома Првог српског устанка. У београдској тврђави се 1848. оснива ложа ″Али Коч″ чији је члан био и Симо Милутиновић Сарајлија. „Светлост Балкана“, прва српска ложа, формирана је 1876. под заштитом Великог Оријента Италије, под чијом заштитом је радила и ложа „Србска задруга“ основана 1881. Њен члан је био и Лазар Пачу. Обе ложе су услед политичких превирања и Тимочке буне успаване 1883.[3]
Следећа ложа формирана на српском тлу била је „Слога, рад и постојанство“ коју су углавном чинила браћа претходне две успаване ложе.[3] Поједини чланови ове Ложе због неслагање са Великим Оријентом Италије иступају и формирају нову ложу под називом „Побратим“, која се налази под заштитом Симболичке велике ложе Угарске.[4] Међу оснивачима овог братства били су између осталих Андра Ђорђевић, Ђорђе Вајферт и Стеван Мокрањац. У Нишу се 1892. оснива ложа „Немања“ која је такође радила под заштитом Симболичке велике ложе Угарске. Наводно су за умирење европске јавности након убиства Александра Обреновића и његове супруге Драге били заслужни масони, највише посланик у Риму Милован Миловановић.[5] Пресудан корак ка стварању самосталне велике ложе десио се током анексионе кризе и општег расположења према Аустроугарској.[6] Такав раскид довео је 1909. до формирања ложе „Уједињење“ која је радила под заштитом Великог Оријента Француске.[4] Иако радионица „Побратим“ није била под заштитом неке од великих ложа, од ње је у априлу 1910. настала ложа „Шумадија“. Почетком 1911. године слободни зидари Србије одлучили су да Врховни савет Грчке буде Велика масонска власт која ће обезбедити коначну самосталност српске масонерије.[5] Наредне године, српски масони су преузели Древни и прихваћени Шкотски обред, прочитан је грчки патент о формирању Врховног савета Србије, Ђорђе Вајферт је изабран за суверена великог командера и великог мајстора Врховног савета Србије, а том приликом реактивирана је ложа „Слога, рад и постојанство“ која је тај пут стављена под заштиту Врховног савета Србије. Исто су урадиле и радионице „Побратим“ и „Шумадија“.[5] Коначно признање уследило је на Интернационалној конференцији савезних Врховних савета Шкотског реда одржаној октобра 1912. у граду Вашингтону. Од тог тренутка све ложе у Србији, осим радионице „Уједињење“ која је и даље била под заштитом Великог Оријента Француске, радиле су под заштитом Врховног савета Србије.
Ложа Југославија[уреди | уреди извор]
Након паузе у раду услед балканских ратова и Првог светског рата у Загребу је 1919. одржана ванредна скупштина свих српских, хрватских и словеначких ложа које су прогласиле заједничку Велику ложу Југославије. Седиште Ложе било је у Београду.[3] Први велики мајстор био је гувернер Народне банке Ђорђе Вајферт и верује се да је на почетку свог постојања ова ложа бројала око 300 чланова. Велика ложа Југославије била је 1926. у Београду домаћин Међународног масонског конгреса названог „У знаку мира“, којем је присуствовало 56 представника двадесет националних обедијенција из европских држава као и две прекоморске обедијенције.[4] Хуманитарни рад тадашње ложе огледао се у оснивању дома за сирочад и образовни центар „Свети Сава“ за децу из јужне Србије. Отворена је установа за глувонему децу „Краљ Дечански“, затим фондација „Свети Ђорђе“ за помоћ деци и ратним инвалидима. Стварани су савези за борбу против туберкулозе, просјачења као и акција помоћи незапосленима под именом „Хлеб насушни“. Средином тридесетих година било је око хиљаду чланова који су радили у преко двадесет ложа. Са порастом међународних тензија и очекивањем новог светског сукоба као и притиском нацистичке Немачке на тадашњу Краљевину, слободни зидари су схватили какав би био однос нове власти према њима, тако да је Ложа Југославије 22. јуна 1940. донела одлуку о самоуспављивању.[5] Многи масони су отишли у емиграцију, а Владимир Ћоровић је погинуо 12. априла 1941. када је авион у којем је летео оборен изнад Грчке. Слободно зидарство у Србији пробуђено је 23. јуна 1990. када је поново формирана Велика ложа Југославије.[5] Ложе које су радиле под заштитом ВЛЈ суː
- Ложа Слога, рад и постојанство (1883), Оријент Београд
- Ложа Побратим (1890), Оријент Београд
- Ложа Будућност (1896), Оријент Сомбор
- Ложа Аурора (1905), Оријент Вршац
- Ложа Шумадија (1910), Оријент Београд
- Ложа Алкоташ-стварање (1910), Оријент Суботица
- Ложа Истина (1921), Оријент Београд
- Ложа Доситеј Обрадовић (1925), Оријент Београд
- Ложа Препорођај (1926), Оријент Београд
- Ложа Митрополит Стратимировић (1926), Оријент Нови Сад
- Ложа Максим Ковалевски (1926), Оријент Београд
- Ложа Стела Поларис (1928), Оријент Суботица
- Ложа Војводина (1931), Оријент Зрењанин
- Ложа Банат (1937), Оријент Панчво
- Ложа Човечност (1940), Оријент Београд[4]
Велика национална ложа Србије[уреди | уреди извор]
Из Велике ложе Југославије 1997. се издваја група слободних зидара и уз помоћ Велике ложе Француске формира Велику националну ложу Југославије. Променом имена државе ова ложа је још два пута мењала име и то у Велику националну ложу Србије и Црне Горе и на крају у име које носи и данас: Велика национална ложа Србије (ВНЛС) која ради под заштитом Врховног савета Србије који заступа Шкотски ред од 33°. Ложе које раде под заштитом ВНЛС-а суː
- Ложа Слога, рад и постојанство - Београд
- Ложа Побратим - Београд
- Ложа Немања - Ниш
- Ложа Слобода - Београд
- Ложа Братство - Шабац
- Ложа Ђорђе Вајферт - Београд
- Ложа Свети Сава - Београд
- Ложа Драган Малешевић Тапи - Београд
- Ложа Тимакум - Књажевац
- Ложа Слободан Јовановић - Ниш
- Ложа Константин Велики - Ниш
- Ложа Дунав - Нови Сад
- Ложа Кнез Михаило - Крагујевац
- Ложа Михајло Пупин - Београд
- Ложа Стеван Сремац - Ниш
- Ложа Кнез Лазар - Крушевац
- Ложа Српска задруга - Београд[7]
Званично гласило Велике националне ложе Србије је Сиријус (часопис).
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Слободно зидарство у Србији”. Слободно зидарство у Србији - bagremov-hlad.net. Архивирано из оригинала 03. 12. 2011. г. Приступљено 9. 12. 2011.
- ^ „Историја Слободног зидарство у Србији”. Историја Слободног зидарства у Србији - rgls.org. Архивирано из оригинала 08. 12. 2011. г. Приступљено 9. 12. 2011.
- ^ а б в „Историјат Слободног зидарства”. Историјат Слободног зидарства- uvls.rs. Архивирано из оригинала 21. 12. 2011. г. Приступљено 9. 12. 2011.
- ^ а б в г „Историја Слободног зидарства у Србији”. Историја Слободног зидарства у Србији - rgls.org. Архивирано из оригинала 08. 12. 2011. г. Приступљено 9. 12. 2011.
- ^ а б в г д „Принципи на којима радимо”. Принципи на којима радимо - mason.org.rs. Архивирано из оригинала 11. 12. 2011. г. Приступљено 9. 12. 2011.
- ^ „Национална ревија”. Национална ревија - nacionalnarevija.com. Приступљено 9. 12. 2011.
- ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 01. 09. 2018. г. Приступљено 17. 09. 2019.
Литература[уреди | уреди извор]
- Зоран Љ Николић: Масонски симболи у Београду, „Службени лист Србије и Црне Горе“
- Зоран Ненезић: Масони у Југославији (1764—1980), „Народна књига“
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Званични сајт Велике Националне Ложе Србије
- Званични сајт Уједињених Великих Ложа Србије Архивирано на сајту Wayback Machine (9. фебруар 2015)
- Званични сајт Регуларне Велике Ложе Србије
- Званични сајт Велике Масонске Ложе Србије
- Слободно зидарство у Србији
- „Шестар“ 1924—1939, гласило Велике ложе Југославије, Дигитална Народна библиотека Србије