Ветроказ

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Gallo di Ramperto, Музеј Санта Ђулије у Бреши (Италија), најстарији ветроказ у облику петла у свету
Ветроказ у облику пеликана и звоно на крову катедрале Сент-Етијена од Буржа (Француска)
Ветроказ са бројчаником, New Register House, Единбург, Шкотска, Велика Британија
Сала Адмиралитета, 1808; на крајњем зиду се види ветроказ
Тио Пепе ветроказ у Херезу, Гинисов светски рекорд највећег ветроказа која ради
Даглас ДЦ-3 који сада служи као ветроказ у Музеју транспорта Јукона који се налази поред Међународног аеродрома Вајтхорс.
Ветроказ са патином

Ветроказ је инструмент се користи за приказивање правца ветра. Обично се користи као архитектонски украс на највишој тачки зграде.

Иако су делимично функционални, ветрокази су углавном декоративни, често садрже традиционални дизајн петла са словима која означавају тачке компаса. Остали уобичајени мотиви укључују бродове, стреле и коње. Немају сви ветрокази показиваче. Када је ветар довољно јак, врх стреле или петла ће указати на смер из кога ветар дува.

Историја[уреди | уреди извор]

Ветроказ је независно измишљен у древној Кини и Грчкој отприлике у исто време током 2. века пре нове ере. Најраније писмено појављивање ветроказа је у старом кинеском тексту Хуаинанзи, око 139. године п.н.е. Кула ветрова на древној грчкој агори у Атини некада је на свом крову носила ветроказ у облику бронзаног Тритона који је у испруженој руци држао штап, ротирајући док је ветар мењао смер. Испод тога био је фриз украшен са осам богова грчких ветрова. Осам метара висока конструкција садржавала је и сунчани часовник, а унутра водени сат. Датира око 50. године п.н.е.[1]

Војни документи из периода Три краљевства Кине (220–280) помињу ветроказ као „пет унци“ (ву лианг, 五兩), назван по тежини материјала.[2] Од 3. века, кинески ветрокази обликовани су као птице и називани "птица која показује ветар" (кианг фенг ву, 相風烏). Санфу хуангту (三輔黃圖), књига из 3. века коју је Миао Чангиан написао о палатама на Чанг'ану, описује ветроказ у облику птице који се налази на крову куле, што је, такође, могао бити анемометар.

Најстарији сачувани ветроказ у облику петла је Gallo di Ramperto, направљен 820. године, а сада се чува у Музеју Санта Ђулије у Бреши, Ломбардија.[3] [4]

Папа Лав IV имао је петла постављеног у старој базилици Светог Петра или старој Константиновој базилици.[5]

Папа Гргур I је рекао да је петао "најприкладнији амблем хришћанства", "амблем светог Петра", што је позивање на Јеванђеље по Луки 22:34 у којој Исус предвиђа да ће га се Петар три пута одрећи пре него што се петао огласи.[6] [7]

Као резултат тога,[6] петао је постепено почео да се користи као ветроказ на црквеним торњевима, а у 9. веку Папа Никола I [8] наредио је да се та фигура постави на сваком торњу цркве.[9]

Таписерија из Бајеа из 1070-их приказује човека који поставља певца на Вестминстерску опатију.

Једна алтернативна теорија о пореклу ветроказа на црквеним торњевима је да је то био симбол будности клера који позива људе на молитву.[10]

Друга теорија каже да петао није био хришћански симбол [11] већ сунчев амблем [12] који потиче од Гота.[13]

Неколико цркава је користило ветроказе у облику амблема својих светаца. Град Лондон има два преживела примерка. Ветроказ Светог Петра над Корнхилом није у облику петла, већ кључа;[14] док је ветроказ Св. Лоренца Јеврија у облику решетке.[15]

Рани ветрокази имали су врло украсне показиваче, али модерни ветрокази обично су једноставне стрелице. У згради Адмиралитета Краљевске морнарице у Лондону - крилца на крову су била механички повезана са великим бројчаником у соби за састанке, тако да су виши официри у сали увек били упознати са смером ветра.

Модерни уређаји комбинују ветроказ са анемометром (уређајем за мерење брзине ветра). Заједничко лоцирање оба инструмента омогућава им употребу исте осе (вертикалне шипке) и пружа координисано очитавање.

Највећи ветроказ на свету[уреди | уреди извор]

Према Гинисовој књизи рекорда, највећи светски ветроказ, Тио Пепе реклама, налази се у Херезу, у Шпанији. Град Монтагју, Мичиген, такође тврди да има највећи ветроказ стандардног дизајна, а то је брод и стрела која је висока 48 стопа, а дуга 26 стопа.[16]

Изазивач за титулу највећег светског ветроказа налази се у месту Вајтхорс у Јукону. Ветроказ је Даглас ДЦ-3 повучен из саобраћаја, на окретном носачу. Смештен у Музеју транспорта Јукона[17] поред међународног аеродрома Вајтхорс; пилоти га користе за одређивање правца ветра, туристи га користе као оријентир а мештани уживају у њему. Ветроказу је потребан ветар од само 5 чворова да би се окретао.[18]

Изазивач највиших ветроказа на свету налази се у месту Вестлок, Алберта. Класични ветроказ која досеже до 50 стопа опремљен је трактором из 1942. године. Овај оријентир налази се при Канадском музеју трактора.

Види још[уреди | уреди извор]

Ветроказ (видео)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Noble, Joseph V.; Price, Derek J. de Solla (октобар 1968). „The Water Clock in the Tower of the Winds”. American Journal of Archaeology. 72 (4): 345—355 (353). JSTOR 503828. doi:10.2307/503828. 
  2. ^ Needham, Joseph; Ling, Wang (1959), Science and Civilisation in China: Mathematics and the Sciences of the Heavens and the Earth, Vol. 3, Cambridge University Press 
  3. ^ Rossana Prestini, Vicende faustiniane, in AA.VV.,La chiesa e il monastero benedettino di San Faustino Maggiore in Brescia, Gruppo Banca Lombarda, La Scuola, Brescia 1999, p. 243
  4. ^ Fedele Savio, Gli antichi vescovi d'Italia. La Lombardia, Bergamo 1929, p. 188
  5. ^ ST PETER'S BASILICA.ORG - Providing information on St. Peter's Basilica and Square in the Vatican City - The Treasury Museum
  6. 6,0 6,1 John G. R. Forlong, Encyclopedia of Religions: A-d - Page 471
  7. ^ Edward Walford; George Latimer Apperson (1888). The Antiquary: A Magazine Devoted to the Study of the Past. 17. E. Stock. стр. 202. 
  8. ^ Jerry Adler; Andrew Lawler (јун 2012). „How the Chicken Conquered the World”. Smithsonian. 
  9. ^ Bulletin of the Pennsylvania Museum. 1—5. Pennsylvania Museum of Art, Pennsylvania Museum and School of Industrial Art, Philadelphia Museum of Art. 1906. стр. 14. 
  10. ^ Thomas Ignatius M. Forster, Circle of the Seasons, p. 18
  11. ^ William White, Notes and Queries
  12. ^ Hargrave Jennings, Phallicism, p. 72
  13. ^ William Shepard Walsh, A Handy Book of Curious Information
  14. ^ „History of London: Vanity and Wind”. Wordpress. Приступљено 1. 6. 2016. 
  15. ^ „Our Weather Vane”. St Lawrence Jewry. Приступљено 1. 6. 2016. 
  16. ^ „The World's Largest Weather Vane - Ella Ellenwood”. Приступљено 1. 6. 2010. 
  17. ^ goytm.ca
  18. ^ „DC-3 CF-CPY: The World's Largest Weather Vane - ExploreNorth”. ExploreNorth. Приступљено 13. 2. 2010. 

Додатна литература[уреди | уреди извор]

  • Bishop, Robert; Coblentz, Patricia (1981), A Gallery of American Weather Vanes and Whirligigs, New York: Dutton, ISBN 9780525931515 
  • Burnell, Marcia (1991), Heritage Above: a tribute to Maine's tradition of weather vanes, Camden, ME: Down East Books, ISBN 9780892722785 
  • Crépeau, Pierre; Portelance, Pauline (1990), Pointing at the Wind: the weather-vane collection of the Canadian Museum of Civilization, Hull, Quebec: Canadian Museum of Civilization, ISBN 9780660129044 
  • Fitzgerald, Ken (1967). Weathervanes & WhirligigsНеопходна слободна регистрација. New York: C. N. Potter. 
  • Kaye, Myrna (1975), Yankee Weathervanes, New York: Dutton, ISBN 9780525238591 
  • Klamkin, Charles (1973), Weather Vanes: The history, design and manufacture of an American folk art, New York: Hawthorn Books, OCLC 756017 
  • Lane Arts Council (Or.) (1994), Whirligigs & Weathervanes, Eugene, OR: Visual Arts Resources, OCLC 33052846 
  • Lynch, Kenneth; Crowell, Andrew Durkee (1971), Weathervanes, Architectural Handbook series, Canterbury, CN: Canterbury Publishing Company, OCLC 1945107 
  • Messent, Claude John Wilson (1937), The Weather Vanes of Norfolk & Norwich, Norwich: Fletcher & Son Limited, OCLC 5318669 
  • Miller, Steve (1984), The Art of the Weathervane, Exton, PA: Schiffer Pub., ISBN 9780887400056 
  • Mockridge, Patricia; Mockridge, Philip (1990), Weather Vanes of Great Britain, London: Hale, ISBN 9780709037224 
  • Needham, Albert (1953), English Weather Vanes, their stories and legends from medieval to modern times, Haywards Heath, Sussex: C. Clarke, OCLC 1472757 
  • Nesbitt, Ilse Buchert; Nesbitt, Alexander (1970), Weathercocks and Weathercreatures; some examples of early American folk art from the collection of the Shelburne Museum, Vermont, Newport, RI: Third & Elm Press, OCLC 155708 
  • Pagdin, W. E. (1949). The Story of the Weather Cock. Stockton-on-Tees: E. Appleby. 
  • Reaveley, Mabel E.; Kunhardt, Priscilla (1984), Weathervane Secrets, Dublin, NH: W. L. Bauhan, ISBN 9780872330757 
  • Westervelt, A. B.; Westervelt, W. T. (1982), American Antique Weather Vanes: The Complete Illustrated Westervelt Catalog of 1883, New York: Dover, ISBN 9780486243962 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Медији везани за чланак Ветроказ на Викимедијиној остави