Злочини партизана у Другом светском рату

Из Википедије, слободне енциклопедије
Вађење лешева из јаме Велета у селу Рсојевцу код Даниловграда, у зиму 1942./43.

Народна ослободилачка војска Југославије (партизани) је, као и остале стране у рату правила тешке злочине, кршила правила рата и Женевску конвенцију. Стрељања цивила, оних који су сматрани за непријатеље и ратних заробљеника спровођена су током целог рата. Најдрастичнији су ипак примери злочина извршени на крају и непосредно по завршетку када је спровођен масован терор. Истраживања комунистичких злочина су вршена и у осталим државама бивше Југославије, док је Влада Србије основала Државну комисију за тајне гробнице убијених после септембра 1944. За нешто више од шест година рада државна комисија је поименично пописала око 60000 пострадалих. С обзиром на то да се Комисија у свом раду у највећој мери користила комунистичком архивском документацијом, а да значајан део те документације фали (око 30%) овај број може бити нешто већи.[1][2]

Дуго се у научној и широј јавности спекулисало о броју страдалих у у послератним чисткама у Србији на вансудски или судски начин. И страни истраживачи износили су контроверзне процене о броју жртава ‚‚дивљег чишћења’’ у Југославији. Гроф Николај Толстој је на пример наводио број од невероватних 350.000 лица убијених током 1944–1945. у Југославији. Мајкл Лиз, британски историчар наклоњен покрету Драгољуба Михаиловића, процењује на око 250.000 жртава у Југославији и око 100.000 у Србији. Др Љубо Сирц, професор политичке економије на Глазговском универзитету и директор Центра за проучавање комунистичких економија, који је и сам био у партизанима, процењује жртве током 1944–1945. чак на 300.000 лица. За разлику од њих Марк Вилер, износи неупоредиво скромнију процену од свега 40.000 у целој Југославији, а Фицрој Меклејн у својим мемоарима наводи тек нешто преко 2.000 жртава у Београду. Лицитација бројевима жртава у Србији у многоме је била одређена супротстављеним идеолошким погледима истраживача, будући да се радило о теми са још увек јаким политичким набојем, великом броју жртава и у то време тешко проверљивим наводима услед недоступности релевантних полицијско-безбеднсних извора. Око броја жртава често се спекулисало у јавности а звисно од политичке призме број жртава је или преувеличован или умањиван или чак и негиран. Можда најприближнију процену у светлу најнових прецизнијих истраживања дао је ипак швајцарски историчар Михаел Портман, консултујући многобројне и различите изворе и процене, закључује да је најприближнији број убијених у политичким обрачунима 1944–1950. око 180.000 у Југославији, од чега у Србији близу 75.000 и то Срба око 20.000 (10.000 само у Београду), као и 50.000 немачких цивила (већим делом страдалих у логорима) и око 5.000 мађарских цивила. Ту додаје и близу 3.000 легално погубљених. Ова процена уз нeшто мало прецењен број фолксдојчера а потцењен број Срба и осталих донекле је потврђена најновијим архивским истраживањима.[3]

Револуционарни покрети су по природи екстремистички и нетолерантни, а да ни партизански покрет није у томе никакав изузетак говори и следећи цитат дела писма Блажа Јовановића комесару Веселину Лаловићу:

"Према поузданом извјештају сада иде стално у Подгорицу код Станка Марковића једна мала плава дебела ђевојчица од 14-15 година са плавим капутом и плавом капуљачом, из Рогама. Она иде сада мјесто Буле Стаматовић о којој смо вам прије писали. Њу треба ухватити и саслушати, па ако је за ликвидацију и ликвидирати." [4]


Злочини партизана у Црној Гори[уреди]

Један од важнијих разлога за пораз партизана у Црној Гори и Херцеговини на почетку рата су злочини које су партизани учинили у периоду који је томе претходио. Физичка ликвидација вршена је како стрељањем тако и хладним оружјем, клањем и маљевима. Најпознатија локација на којој су вршени злочини у Црној Гори је свакако такозвано Пасје гробље код Колашина где је побијен већи број оних које су комунисти видели као своје непријатеље. На Бадњи дан 1942. године партизани су у колашинском лугу на десној обали Таре, над телима 240 унакажених грађана, разапели лешину пса.

Као командант окупираног Колашина, мајор Јоксимовић је неколико месеци касније присустовао ископавању жртава „пасјег гробља“. Он је све жртве оквалификовао као невине:

Пред тим језивим призором немо стојимо сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих делова тела. Руке и ноге су им поломљене; зуби повађени грубим клештима још док су били живи; лобање су им размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници најближих кућа оне свете ноћи уочи Божића. Све у свему, прави пакао на земљи, у који су дотерани и у коме су страдали праведници, Срби правослане вере и национално опредељени. То су били људи из свих друштвених редова, од судије до обичног радника. Њихова је једина „грешка“ била што нису прихватли безбожнички комунизам...[5]

Осим овог злочина познати злочини су почињени на тај начин што су жртве после ликвидације бацане у крашке јаме, па су противници партизане погрдно називали Јамарима[6]. Најпознатије јаме где су извршени ови злочини су јама у селу Гриже код Берана, Шахотичка јама код Бијелог поља, Шавничка јама, јама код Ријеке Црнојевића и которска јама код Никшића.[7]

Писмом од 14. фебруара 1942. Тито наређује штабу Црногорско-санџачког партизанског одреда, да стреља „све оне који су потпомагали четнике и били наклоњени њима“. Тито, даље, наређује да штаб одреда „рашчисти са лабавим и колебљивим елементима енергично и без милосрђа“, то јест, да се такви стрељају. У Титовом писму, из фебруара 1942. подређеним штабовима, наређено је да се одмах разоружају и стрељају сви они „у које се може посумњати да ће сутра бити наши непријатељи“. Тито је, такође, наредио да се конфискује (одузме) сва имовина „одбеглих четника као и свих петоколонаша и непријатеља и разбијача народне борбе“.[8]

Злочини партизана у Србији[уреди]

Партизански покрет у Србији имао је плиме и осеке, па су логично и злочини које су партизани починили били најмасовнији у периодима када је овај покрет јачао. Мада је било злочина и пре 1944[9] године период када су злочини били најинтензивнији је последња година као и период непосредно по окончању рата. Током већег дела рата су на територији уже Србије четници имали превагу, а партизанске јединице које су почеле ослобађање Србије су биле састављане од бораца који су махом регрутовани ван ње. Борци који су чинили ове јединице су били претежно из српских крајева где је партизански покрет био најјачи и који су листом тешко пострадали током рата. Осим ових крајева добар део бораца долазио је из крајева где је сукоб између четника и партизана био веома крвав (Црна Гора, Херцеговина, Далмација) и где су обе стране чиниле страшне злочине. Такође је значајан део борбеног састава долазио из несрпских средина (Хрвати, Бошњаци...) које свакако, врло често са добрим ралогом, о четништву није могло да има добро мишљење, а Србија се видела као четничко упориште. Озлојеђеност и пропаганда у великој мери су били заслужни за злочине који су по ослобођењу чињени.

Тадашњи став ослободилаца према Србији и атмосферу која је тада владала лепо илуструје интервју Јова Капичића где он каже:

„..Србија је већином била за четнике, не за партизане, то вам ја кажем. Србија је била везана за краља, династију, цркву, која је у души народа, и интелектуалце какав је био Слободан Јовановић...

... То је тада било као да сам бог. Није било прописа, а могли сте да судите и да одлучујете...

... Нисмо имали милости, били смо окрутни јер смо чистили смеће. Убијени су тада немачки заробљеници, па они који су радили за окупатора, а онда и четници“[10]

Свакако да је део оних који су ликвидирани своју судбину и заслужио, али је сасвим сигурно да већина од 60000 људи чак и ако је била нешто крива није требало да буде убијена. О начину размишљања оних који су доносили одлуке о животима говори и извештај ОЗНЕ из јануара 1945:

„Без много скрупула треба ликвидирати све оне за које знамо да су нам непријатељи и да ће сутра бити против нас“[11]

Ипак не треба имати илузије да су злочини чињени стихијски и по инерцији, мада је и тога сигурно било. Влада републике Србије донела је 2009. г. одлуку о оснивању Државне комисије за проналажење и обележавање свих тајних гробница у којима се налазе посмртни остаци стрељаних после ослобођења 1944. Подаци о жртвама највећим делом су преузети из Архива Србије, Архива Југославије, Војног архива, Историјског архива града Београда и Архива Војводине као и из архива локалних самоуправа. Др. Срђан Цветковић, секретар комисије сматра да недостаје значајан део докумената и да грађа која је уступљена представља само 60-70% од укупне грађе. За истраживање су најзначајније Књиге стрељаних народних непријатеља и Књиге антинародних елемената, које су прецизно вођене, а садржале су: име и презиме, име оца, занимање, по чијој наредби је извршено хапшење, датум хапшења, датум стрељања и огран који је изрекао казну, (најчешће ОЗНА).[12]

Још пре нашег уласка у Београд ми смо установили критеријуме по којима ће следбеници Недића и Љотића бити убијани на лицу места. Ово је већ било објављено иако се већина следбеника Недића и Љотића повлачила са Немцима. Засигурно међу убијенима је било и оних које би и најгори и најнеправеднији суд поштедео. - Милован Ђилас.[13]

Процедура по којој је рађено била је углавном слична. По ослобођењу су постојећи затворски капацитети коришћени за притварање оптужених. Пошто су хапшења била интензивна па постојећи капацитети често нису били довољни коришћене су за притвор и саслушање и друге установе привремено приведене овој намени. Хапшења су вршена по пријавама, али и унапред припремљеним списковима. Лица су у истражном затвору често подвргавана најразличитијим облицима тортуре и мучењима (чупање ноктију, вешање за полни орган, сакаћења, пребијања итд.). После краћих саслушања одлучивано се за даљи поступак према притворенима. Суђења су по правилу у првим месецима била тајна и фиктивна. Значајан део је без суђења одвођен на стратишта и стрељан, а постојала су наређења да све треба да се одвија у тајности, као и та да места на којим су извршене егзекуције морају остати тајна, а тамо где се сазна за њих не сме да се дозволи окупљање, премештање лешева, или било какво обележје у знак сећања на жртве. Мада су неке егзекуције обнародоване у средствима јавног информисања, добар део је држан у тајности, а родбина није често могла да добије ни информације да ли је ухапшени уопште жив.[1]

Да се само за сумњу остајало без главе и да су се овакви злочини прикривали говори и следећи цитат:

„Уколико у току чишћења наиђете на случајеве да поједине породице одржавају везу са четницима у шуми,онога на кога се сумња да одржава везу – стрељајте најконспиративније, а породици забранити кретање из села и обавестите је да је стрељани упућен у логор“[1]

Мајор ОЗНА Милан Трешњић сведочио је да је у кварту којим је он командовао убијено 800 цивила, a Београд је имао 16 квартова. Када су откривена документа ОЗНА у Загребу, испоставило се да су комунисти више људи убили у једном београдском кварту него у целој хрватској престоници.[14]

„Ваш рад у Загребу је незадовољавајући. За 10 дана у ослобођеном Загребу стрељано је само 200 бандита. Изненађује нас ова неодлучност у чишћењу Загреба од зликоваца. Радите супротно од наших наређења, јер смо рекли да радите брзо и енергично и да све свршите у првим данима.”[15]

Егзекуције су углавном извршене по унапред добро припремљеном плану. Након обично кратког боравка у истражном затвору, затвореници су, по правилу, без суђења, везани телефонском жицом и обично само у доњем вешу, одвођени у групама 15 до 30. Најчешће и током ноћи до јутра стрељани су на локацијама на ободима градова, у кругу самих касарни, обалама река и другим местима. Постоје, нажалост, и многи примери стрељања малолетних лица ученика, као Живе Ковановића из Крагујевца, а својсврстан куриозитет је стрељање неколико лица албанске народности рођених 1933. па чак и 1935. године. Било је много неправилности у раду ОЗН-е приликом спровођења процеса ликвидације, па је почетком фебруара стигла наредба с врха да се уведе више реда и одговорности и да се осумњичени препусте више судским органима. Тек крајем 1944. и почетком 1945. стижу први сигнали од највиших званичника ОЗН-е да овакву праксу треба напустити и прећи на институционализованији облик репресије према народним непријатељима. А. Ранковић, а затим и Слободан Пенезић Крцун 25. децембра 1944. позивају да треба престати са праксом убијања противника без суђења. Исповести жртава у Србији су подударне у ставу да су бесомучна стрељања престала у другој половини фебруара 1945, од када се све више ишло на судске процесе пред војним судовима.[1]

Број страдалих се често из политичких разлога значајно преувеличава или умањује. На основу вишегодишњих архивских истраживања и рада комисије, узимајући у обзир да су многа лица из објективних разлога за сада испуштена из пописа Државне комисије број страдалих различитог вида ,,чишћења“ по ослобођењу Србије током 1944-1945. не би могао бити много мањи од 70.000. Од тога директно стрељањем oко 35.000, мање од 3.000 осудама на смрт и преко 35.000 логорисањем и на друге начине.[3] Милован Ђилас у књизи Револуционарни рат, процењује да се број ликвидираних креће око двадесет-тридесет хиљада (под ликвидиране вероватно не подразумева оне који су помрли у логорима), а Владимир Жерјавић процењује ратне жртве непартизанских снага у Србији на 69 хиљада[16], што потврђује да је вероватан број страдалих које је комисија проценила коректан.

Према нацији у бази жртава највише је међу стрељанима и осуђеним на смрт страдало Срба (преко 15.048), Немаца (6.500), Мађара (око 4.500 Мађара) Албанаца (1.400), Хрвата (976) па затим непознате националности и осталих. Међутим, код умрлих у логорима, као последица тешких услова, болести или намерног нелечења у огромној већини претежу фолксдојчери (око 22.000) што их чини најбројнијом категоријом и у укупном збиру жртава (27. 654) па затим Срба (15.500) и Мађара око 7.000 и других. Изнети подаци говоре и о томе да унутар Југославије углавном није било националне мотивисаности репресије јер је страдао знатан број Срба, Хрвата, Словенаца,Црногораца, Мађара, Албанаца... Радило се пре свега о два јака фактора: ратној освети победника и идеолошкоим разлозима али никако националном реваншизму. Једини изузуетак и пример колективног кажњавања етничке групе је немачка мањина која је осим из Војводине колективно кажњена и прoтерана са територије целе Источне Европе.[3]

Структура убијених према друштвеној припадности можда најбоље осликава и статистички поткрепљује класну и политичку мотивисаност репресије. Пре свега мора се рећи да међу убијенима у бази је готово 90% цивила. Тај податак значајно ремети уобичајену слику о тзв. ,,четничко-партизанском обрачуну“ наметнутом у јавности. Узимајући у обзир укупну заступљеност одређених категорија у становништву види се да је у социјалном смислу на мети био имућнији, и образованији слој становништва. Међу ликвидираним већи је удео урбаног и варошког становништва ‚‚буржоазије’’ као и ‚‚кулака’’ на селу (кметова, председника општина, свештеника итд.) Подаци из базе Комисије говоре и да је међу страдалима доста лица испод 18 година (11%). Фрапантна је чињеница, без обзира на то што је то већим делом последица логорисања, да збир страдалих жена (око 17.000 - што је око 30%), деце (4.600) и стараца (8.600) досеже број од око 30.000 жртава што је готово 54% свих страдалих од од снага НОВЈ после 12. септембра 1944. (Изнети статистички подаци се односе на период док је база још била попуњавана, и сада би били нешто другачији, с обзиром да је у међувремену унето још података, али добро илуструју чињенице).[3]

Масовна стрељања 1942. и 1943.[уреди]

У Бихаћкој операцији 2-4. новембра 1942. партизани су заузели усташко упориште Бихаћ. Након тога су стрељали 130 заробљених усташа и 130 четника, о чему су издали званично саопштење.

31. децембра 1942. 13. пролетерска бригада и главнина 4. кордунашке бригаде напала је НДХ гарнизон у Крашићу који су сачињавеле 33. и 35. усташка бојна и домобранска опкопарска сатнија. Током борбе у којој су савладали отпор усташа и домобрана, партизани су у Крашићу затекли око 200 мртвих усташа и домобрана, а 233 су заробили. Већину заробљеника су, према извештају Оперативног штаба, поубијали.

Викицитати „Ми смо, по захтјеву народа, иако то није био један од главних разлога, већину усташа ликвидирали. ...192 усташе ликвидирали смо, а остало упутили смо дјеломично кућама а нешто их задржали у партизанима. У партизанима задржали смо оне за које смо добили точне податке да нису разбојници, а били су приморани, па неки чак и случајно ухваћени и натјерани у усташе. Од домобрана, такође смо их 26 ликвидирали. Ликвидирали смо оне који су били на гробљу и заклали нам два партизана, а једног водили по Крашићу и тукли. 28 домобрана добровољно се јавило за партизане, а 26 смо их задржали сами.[17]

На основу овог извештаја НВО „Истина“ из Загреба поднела је кривичну пријаву против Раде Булата, ратног команданта 13. пролетерске бригаде, настањеног у Загребу, за убиство најмање 218 лица.

Злочин партизана у Малом Лошињу[уреди]

Један од највећих злочина који су починили партизани догодио се на острву Лошињу у месту Мали Лошињ, над заробљеним четницима Гацке зоне и њиховим породицама.[тражи се извор од 10. 2014.] О овим злочинима у земљи је писано у два маха. Најпре их је 1990. године поменуо Павле Јакшић, командант партизанске 7. дивизије, а потом 8. корпуса, у својим мемоарима ("Над успоменама“, први том. pp. 528). Јакшић пише да је у његовом присуству Андрија Хебранг, један од водећих хрватских комуниста, када се прочуло да море избацује унакажене лешеве, питао Вељка Ковачевића: " Шта си радио тамо, војводо"? Команданта 13. дивизије Вељка Ковачевића, рођака Саве Ковачевића, Јакшић назива „виновником“ овог обрачуна са „петом колоном“.

Најпотпунији опис злочина у Малом Лошињу дао је пуковник мр Велимир Иветић, архивски саветник Војноисторијског института у Београду, у часопису ове установе „Војноисторијски гласник“. Чланак пуковника Иветића објављен је у броју 1-2 за 2004. годину, под насловом „Случај партизанских злочина у логору у Малом лошињу 1943. године“ (страна 137-159). Како пише аутор, ово је први чланак о злочинима „Народноослбодилачке војске Југославије“ икаде објављен у овом часопису. Такође, и у било ком другом војном гласилу.

Пуковник Иветић најпре констатује да су припаднике Југословенске војске у Отаџбини у то време земље антихитлерове коалиције сматрале савезничком војском. Затим подсећа на „опште услове у којима су извођени партизански злочини“. Њих је било током читавог рата.[тражи се извор од 10. 2014.] Убијани су „прочетнички елементи“, као и они припадници комунистичког покрета који су сматрали да је важније бранити народ од усташа, него провоцирати Италијане.[тражи се извор од 10. 2014.][нејасно ] У стрељању потоњих истицао се народни херој Петар Грубар, обавештајни официр Главног Штаба Хрватске.[тражи се извор од 10. 2014.] Примера ради, он је 11, јула 1942., у селу Шкаре организовао јавно стрељање девет младића из партизанског батањона „Божидар Аџија“. Потом је за десетак дана ухапсио 150 особа, од којих су 23 стрељане по кратком поступку.

Злочини партизана учестали су 1943., јер се те године „припремао десант Западних савезника на јадранску обалу“.[тражи се извор од 10. 2014.]

Како је Југословенкса војска у Отаџбини у септембру 1943. изводила успешне операције за стварање мостобрана за искрцавање савезника, постојање упоришта ЈВуО на острву Лошињ сматрани је у Врховном штабу НОВЈ озбиљном опасношћу, те је 22. септембра врховна команда НОВЈ наредио главном штабу НОВ Хрватске: „Четничко упориште на Лошињу ликвидирајте“.[18]

Према Иветићу, Главни штаб Хрватске издао је 16. септембра следеће наређење:

Због опасности од четника у овој фази борбе, нису нам потребни њихови заробњеници. Све заробљенике одмах ликвидирајте. То чинити и убудуће.[18]

Наређење су потписали командант и политички комесар Главног штаба Хрватске, Иван Гошњак и Владимир Бакарић. На овај начин је у Горском Котору и горњој Лици сепетембра и октобра 1943. године убијено 600 четника.[тражи се извор од 10. 2014.]

На Лошињу по капитулацији Италије, према пуковнику Иветићу, нашло око 500 четника и око 200 чланова њихових породица. Они су успоставили радио везу са Југословенском владом и Савезницима, тако да је већ 11. септембра овде пристала једна британска подморница. Четници су тада изјавили да чекају савезничке инвазионе трупе, а уједно, са копна, немачки напад, због кога се утврђују. Како од доласка Савезника није било ништа, са острва ускоро одлази око 200 четника и део цивила. Преосталом људству командовало је шест официра, три Србина и три Хрвата. У зору 25. септембра ове четнике нападају партизани са далеко бројнијим снагама, на челу са 13. дивизијом. Део четника успева да отплови пут Италије, на два брода, док су се остали предали после краће борбе, поверавши у часну реч комуниста.[тражи се извор од 10. 2014.] Према писању Иветића:

Заробљени припадници ЈВуО убијани су на најбруталнији начин, али су их углавном клали и бацали у море. Резервни поручник Антон Шустер из Сушака узвикнуо је пред мештанима „Живјела Југославија“ и замолио да пренесу краљу Петру Другом да је испунио заклетву и да је срећан што умире за Југославију. Поједени мештани су негодовали, те је ликвидација настављена на палуби једног од партизанских бродова, а лешеве су такође бацали у море.[18]

Црвени терор у Херцеговини[уреди]

Најобимнији рад о партизанским злочинима у Херцеговини, двотомону књигу „Крваво коло херцеговачко 1941 - 1942", објавио је партизан и високи официр Титове армије, др Саво Скоко. Многобројна документа која је сакупио на ову тему, др Скоко је употпунио аутентичним сведочењима партизана очевидаца догађаја.

Према др Сави Скоку, злочини партизана у Херцеговини одвијали су се на овај начин:

У прве велике злочине партизана у Херцеговини спада убиство тројце калуђера у манастиру Дужи, 23. децембра 1941. Били су то стари руски калуђери, избегли после 1917. године од бољшевичког терора. Партизани су их натерали да сами себи ископају раку, свирепо су их ликвидирали хладним оружјем и потом опустошили манастир.

У злочинима је предњачио Први ударни батаљон, специјално основан за ову намену, 28. јануара 1942. За команданта је постављен Владо Шегрт, а у штабу су били Стево Ковачевић, Љубо Ковачевић и Милија Станишић. Дан по оснивању ове јединице, у Ораховицу стиже Миро Попара, секретар Окружног комитета КПЈ за Северну Херцеговину, и партизанима саопштава закључке са Саветовања у Иванчићима о „бескомпромисној борби против „петоколонаша српске националности“. Већ 30/31. јануара Преки војни суд Првог ударног батаљона осуђује на смрт 16 „наијстакнутијих разбијача народоослободилачке борбе“ у Дабарској вили.

Под непосредном командом Саве Ковачевића и Петра Драпшина, 27. фебруара партизани под оптужбом да су учествовали у убиству из заседе Ђоке Путице, команданта Оперативног штаба за Херцеговину, на Радачком Бријегу стрељају 21 сељака. После „ужасно суровог“ наступа и стрељања пред великим народним збором, партизани су, пише Саво Скоко, око убијених заиграли коло. У извештају Оперативног штаба за Херцеговину и Јужну Далмацију, о овом догађају је записано:

Народно весеље, које је настало после збора, играње и пјевање сто метара од гробова петоколонашких четничких изрода, најдубље показује да су Љубомирци схватили и одобрили казне изречене против бандита.[19]

Злочин у Словенији[уреди]

У Камничкој долини у Словенији налази се шеснаест масовних гробница у којима почивају углавном кости свирепо убијених четника, свештеника Митрополије црногорско-приморске и бројних других цивила који су били против партизанског покрета. Извесно је да масовних гробница има још у подручју Кочевог рога, на падинама Похорја, па и још понегде у којима су земни остаци погубљених лица. Четници су прошли пут од Везировог до Зиданог моста, преживели пакао Босанске голготе и НДХ, снежне олује, глад и тифус. Верујући да иду у сусрет Савезницима, кренули су масовно из Црне Горе и Херцеговине пут Словеније. Партизани су маја 1945. године заробили четнике и извршили масовну ликвидацију над 27.000 људи, махом из Црне Горе, Херцеговине, мањим делом из Србије, Босне и Крајине.[20]

Десеткован збег, после петомесечног крвавог пута преко НДХ, нашли су се почетком маја на тлу Словеније. Уместо дуго сањаног сусрета са Енглезима, убрзо ће стати пред партизанске стрељачке стројеве. Биће им пресуђено по кратком поступку, без права да кажу ко су, шта су радили током рата, где су кренули, каква је њихова кривица.

Партизани су заробљене четнике и цивиле 18. маја 1945. године довели у логор у Марибору. Сутрадан је заробљеницима речено да ће бити пребачени у касарну „Краљ Петар“, која је била недалеко од логора, где ће им бити комотније. Почели су стизати камиони затворени цирадама, који су даноноћно одводили народ, али не у касарну „Краљ Петар“ него на - стрелиште. Рафали смрти данима су одјекивали по шумама око Похорја. Михајло П. Минић успео је да побегне са стрелишта, газећи преко гомиле већ побијених другова. Пуцали су за њим, али он је измакао. Хиљаде људи из Црне Горе и Херцеговине и Србије, остало је заувек у шумама око Похорја. Партизани су заробили око 10.000 четника. Највећи део је ликвидиран.[21]

Друга велика групација, али и цивила, међу којима су били свештеници Митрополије црногорско-приморске, интелектуалци, деца, жене, нашли су се око Зиданог моста. У шумама око Камника, гомилали су се војници, свештеници, цивили. Према проценама браће Владе и Душана Никлановића, који су се ту нашли са још двојцом своје браће Митром и Томомом, ту је били око 3.000 избеглих. Заједно са осталим свештеницима из Црне Горе били су и др Лука Вукмановић брат комунисте Светозара Вукмановића-Темпа и његов 14-годишњи син Чедо.[22]

Између 14. и 15. маја у Камнику су стигли партизани. Били су то војници Пете пролетерске, Седме омладинске и Девете ударне. Сви из састава Треће дивизије којом је командовао Саво Булић.

Масовна стрељања на подручју Камника су уследила 18. и 20. маја. Рафали су се чули и наредних дана, да бих пушке утихнуле крајем маја. Мртва тела су бачена у јаме око Камника, Зиданог моста, Трбовља, Кочевја, Клагенфурта, Похорја и Марибора, Соче, Радовљице, Шкофје Локе...[22]

Зденко Завадлав, бивши озновац, објавио је 2010. књигу „Pozna spoved: iz dnevnika slovenskega oznovca“, у којој се налазе одломци из његовог дневника који се односе на злочине на крају рата.[23]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Државнa комисијa за тајне гробнице убијених после септембра 1944
  2. Данас - Комисија за тајне гробнице више не постоји
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Срђан Цветковић, РЕПРЕСИЈА КОМУНИСТИЧКОГ РЕЖИМА У СРБИЈИ НА КРАЈУ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА СА ОСВРТОМ НА ЕВРОПСКО ИСКУСТВО
  4. Драгутин Паповић - Политичка мисао Блажа Јовановића
  5. М. Т. Јоксимовић, Из минулих дана, 42, 44 - 45.
  6. Милован Ђилас, Револуционарни рат
  7. https://www.youtube.com/watch?v=PFd6Q_zpw2A Пасје гробље]
  8. http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-08-01-2008/srbi-utrli-titu-put-do-vlasti Батрић Јовановић - Срби утрли Титу пут до власти
  9. http://www.znaci.net/zb/4_1_21.htm ЗБОРНИК НОР-а, том I - књига 21 - Борбе у Србији 1941-1944 - документи квислиншких јединица и установа
  10. http://www.blic.rs/vesti/tema-dana/sto-bih-se-mirio-s-onim-kome-sam-brata-ubio/emssqv6 Лист Блиц - Што бих се мирио с оним коме сам брата убио
  11. http://hrvatskonebo.com/2016/04/24/prof-dr-sc-aleksandar-jakir-o-knjizi-u-spomen-zrtvama-macelj-1945/ Проф. др. сц. Александар Јакир, о књизи Дамира Боровчака “У спомен жртвама Мацељ 1945
  12. https://www.youtube.com/watch?v=PMMheqjr0YU Некад Било: Срђан Цветковић, Комунистички злочини у Србији!
  13. Срђан Цветковић, Имеђу српа и чекића
  14. http://www.nspm.rs/prenosimo/prvi-put-u-srpskoj-javnosti-zlocini-komunista.html Први пут у српској јавности: Злочини комуниста
  15. https://www.cins.rs/srpski/news/article/masovna-streljanja-1944-45-oznine-knjige-streljanih Масовна стрељања 1944-45: Ознине „Књиге стрељаних”
  16. Владимир Жерјавић, Демографски и ратни губици Хрватске у II светскомм рату и пораћу
  17. Извештај Оперативног штаба бр 4/43 од 8. јануара 1943
  18. 18,0 18,1 18,2 мр Велимир Иветић, Војноисторијски институт, Војноисторијски гласник, бр. 1 -2, 2004. "Случај партизанских злочина на Малом Лошињу"
  19. Партизан др Саво Скоко, Крваво коло херцеговачко 1941 -1942, СДК „Просвјета“ Републике Српске, Пале, „Планета“, Београд, 2000.
  20. Боривоје Карапанџић, Југословенско крваво пролеће
  21. Михајло П. Минић, Расуте кости
  22. 22,0 22,1 Драган Барјактаревић, Злочин без казне
  23. Sundhaussen (2014). стр. 64-66.

Литература[уреди]

  • Сергеј М. Живановић, Трећи српски устанак ,
  • Станислав Краков, Генерал Милан Недић , Београд 1995.
  • Боривоје Карапанџић, Титови Катуни и Гулази ,
  • Булатовић, Радомир (1997). „Геноцид у Југославији”. Други свјетски рат -- 50 година касније: радови са научног скупа, Подгорица, 20-22. септембар 1996. II. стр. 257—268. 
  • Sundhaussen, Holm (2014). Jugoslawien und seine Nachfolgestaaten 1943-2011: Eine ungewöhnlicheGeschichte des Gewöhnlichen (2. durchgesehene Auflage изд.). Köln-Weimar. 
  • Срђан Цветковић, Између српа и чекића I - Репресија у Србији 1944-1953 , Београд 2006.
  • Срђан Цветковић, У име народа! , Београд 2014.

Спољашње везе[уреди]