Злочини партизана у Другом светском рату

Из Википедије, слободне енциклопедије
Вађење лешева из јаме Велета у селу Рсојевцу код Даниловграда, у зиму 1942./43.

Народна ослободилачка војска Југославије (партизани) је, као и остале стране у рату правила тешке злочине, кршила правила рата и Женевску конвенцију. Стрељања цивила, оних који су сматрани за непријатеље и ратних заробљеника спровођена су током целог рата. Најдрастичнији су ипак примери злочина извршени на крају и непосредно по завршетку када је спровођен масован терор. Истраживања комунистичких злочина су вршена и у осталим државама бивше Југославије, док је Влада Србије основала Државну комисију за тајне гробнице убијених после септембра 1944. За нешто више од шест година рада државна комисија је поименично пописала око 60000 пострадалих. С обзиром на то да се Комисија у свом раду у највећој мери користила комунистичком архивском документацијом, а да значајан део те документације фали (око 30%) овај број може бити нешто већи.[1][2]

Деценијама су се злочини у којима су жртве покоља бацане у крашке јаме приписивали само усташама. После пада комунизма постало је јасно да су и партизани масовне злочине вршили на овај начин. Најпознатији примери оваквих ликвидација су вршени у Црној гори и Херцеговини током такозваних левих скретања као и у Словенији и Истри, такозване Фојбе.

Револуционарни покрети су по природи екстремистички и нетолерантни, а да ни партизански покрет није у томе никакав изузетак говори и следећи цитат дела писма Блажа Јовановића комесару Веселину Лаловићу:

"Према поузданом извјештају сада иде стално у Подгорицу код Станка Марковића једна мала плава дебела ђевојчица од 14-15 година са плавим капутом и плавом капуљачом, из Рогама. Она иде сада мјесто Буле Стаматовић о којој смо вам прије писали. Њу треба ухватити и саслушати, па ако је за ликвидацију и ликвидирати." [3]

Број жртава[уреди]

Дуго се у научној и широј јавности спекулисало о броју страдалих у ратним и послератним чисткама у Србији и Југославији на вансудски или судски начин. Домаћи и страни истраживачи износили су контроверзне процене о броју жртава ‚‚дивљег чишћења’’ у Југославији. Гроф Николај Толстој је на пример наводио број од невероватних 350.000 лица убијених током 1944–1945. у Југославији. Мајкл Лиз, британски историчар наклоњен покрету Драгољуба Михаиловића, процењује на око 250.000 жртава у Југославији и око 100.000 у Србији. Др Љубо Сирц, професор политичке економије на Глазговском универзитету и директор Центра за проучавање комунистичких економија, који је и сам био у партизанима, процењује жртве током 1944–1945. чак на 300.000 лица. За разлику од њих Марк Вилер, износи неупоредиво скромнију процену од свега 40.000 у целој Југославији, а Фицрој Меклејн у својим мемоарима наводи тек нешто преко 2.000 жртава у Београду.

Лицитација бројевима жртава у Србији у многоме је била одређена супротстављеним идеолошким погледима истраживача, будући да се радило о теми са још увек јаким политичким набојем, великом броју жртава и у то време тешко проверљивим наводима услед недоступности релевантних полицијско-безбеднсних извора. Око броја жртава често се спекулисало у јавности а звисно од политичке призме број жртава је или преувеличован или умањиван или чак и негиран. Можда најприближнију процену у светлу најнових прецизнијих истраживања дао је ипак швајцарски историчар Михаел Портман, консултујући многобројне и различите изворе и процене, закључује да је најприближнији број убијених у политичким обрачунима 1944–1950. око 180.000 у Југославији, од чега у Србији близу 75.000 и то Срба око 20.000 (10.000 само у Београду), као и 50.000 немачких цивила (већим делом страдалих у логорима) и око 5.000 мађарских цивила. Ту додаје и близу 3.000 легално погубљених. Ова процена уз нeшто мало прецењен број фолксдојчера а потцењен број Срба и осталих донекле је потврђена најновијим архивским истраживањима.[4]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Државнa комисијa за тајне гробнице убијених после септембра 1944
  2. Данас - Комисија за тајне гробнице више не постоји
  3. Драгутин Паповић - Политичка мисао Блажа Јовановића
  4. Срђан Цветковић, Репресија комунистичког режима у Србији на крају Другог светског ратаса освртом на европско искуство