Детињци

Из Википедије, слободне енциклопедије

Детињци се славе трећу недељу пред Божић. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користи каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање за Детињце, Материце и Оце, има вишеструку симболику. Прво симболизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно шта је у свом животу човек добро учинио. Добра и штедљива деца прикупе нешто средстава штедњом па за тај дан набаве неку част и дреше се онима који их вежу.

Ревија "Историја" у новембарском броју за 2014.г. нам доноси и податак како су Детинци и Материце прослављани почетком 20.века у Београду: "Божићно славље је наговештавао низ празника који су му претходили. Детинци, Материце и Оци су били слављени у оквиру породице, али су се кућне догодовштине са "везивањем" препричавале по кафанама и на женским седељкама. На Детинце родитељи "везују" своју децу парчетом канапа, а потом се деца "дреше" поклонима.Вриска млађе деце у бежању пред родитељима је обавештавала кад се и код кога почињало. Наравно, обично би отац дао неку пару да се мајци купи поклон. Понеко дете би уштедело нешто од кусура из продавница, па би купило симболичан поклон. Важно је било показати пажњу. Деца без родитеља која су се сама старала о себи, а таквих није било мало на Дорћолу, увек су "случајно" пролазила поред кућа оних супружника који нису имали деце. Често су они баш те недеље излазили "послом" на улицу, правећи се да не хају за децу око њих. Изненада би им се у рукама нашли комади канапа и почела би трка по улици,уз невиђену цику и вриску. Најчешће би најмлађи који не могу још довољно брзо да побегну први били ухваћени и "везани". Пошто нису имали чиме да се "откупе", поклоне су добијали ако свечано изјаве да су добри били целе године. Материце су биле већ озбиљнији празник. Тад деца везују своју мајку, али знају да заређају и по родбини и комшилуку, и везују све на које наиђу. У кући Богдановића (позната рибарска породица) ни кућна помоћница, Словакиња Јулка, није била поштеђена. Изабарана деца из дома али и понеко друго сирото дете били би одведени у двор да "везују крањицу" и приме поклоне. Њено величанство краљица Марија Карађорђевић је била веома активна у прослави овог празника. Следећи њен пример и најугледније београдске даме су биле жустре чланице добротворних друштава, највише "Кола српских сестара", којима је главни празник био материце јер су тада делиле поклоне сиромашној деци. На Очеве су се "дрешили" очеви, али без јавног "везивања", то је било само у кругу породице. И опет су се делили поклони и помоћ сиротињи. Богати људи су тога дана давали издашне јавне поклоне, јер је и то био начин исказивања престижа у друштву. Купили би нову и лепу одећу за неколико десетина малишана, поделили то деци и обавезно се фотографисали. Те су слике објављиване по новинама, "као пример за углед другима".


Литература[уреди]

  • Српске славе и верски обичаји; Епископ Николај и Протођакон Љубомир Ранковић
  • "Pravopis čudnog srpskog jezika" - Milica Veljić

Види још[уреди]