Материце

Позивница за материце Петра II Карађорђевића.

Материце се славе другу недељу пред Божић. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се дреши. На исти начин се вежу и све удате жене, које се дреше поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима.

Празник Материца се у новије време свечано прославља и у нашим храмовима, нарочито по градовима. Побожне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом, у коме учествују деца са прикладним рецитацијама и певањем, а онда деца везују присутне старије жене. Оне им се дреше поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негде се организује посета болници, нарочито дечјим одељењима, где се деци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.

Ревија "Историја" у новембарском броју за 2014.г. нам доноси и податак како су Детинци и Материце прослављани почетком 20.века у Београду: "Божићно славље је наговештавао низ празника који су му претходили. Детинци, Материце и Оци су били слављени у оквиру породице, али су се кућне догодовштине са "везивањем" препричавале по кафанама и на женским седељкама. На Детинце родитељи "везују" своју децу парчетом канапа, а потом се деца "дреше" поклонима. Вриска млађе деце у бежању пред родитељима је обавештавала кад се и код кога почињало. Наравно, обично би отац дао неку пару да се мајци купи поклон. Понеко дете би уштедело нешто од кусура из продавница, па би купило симболичан поклон. Важно је било показати пажњу. Деца без родитеља која су се сама старала о себи, а таквих није било мало на Дорћолу, увек су "случајно" пролазила поред кућа оних супружника који нису имали деце. Често су они баш те недеље излазили "послом" на улицу, правећи се да не хају за децу око њих. Изненада би им се у рукама нашли комади канапа и почела би трка по улици, уз невиђену цику и вриску. Најчешће би најмлађи који не могу још довољно брзо да побегну први били ухваћени и "везани". Пошто нису имали чиме да се "откупе", поклоне су добијали ако свечано изјаве да су добри били целе године. Материце су биле већ озбиљнији празник. Тад деца везују своју мајку, али знају да заређају и по родбини и комшилуку, и везују све на које наиђу. У кући Богдановића (позната рибарска породица) ни кућна помоћница, Словакиња Јулка, није била поштеђена. Изабрана деца из дома али и понеко друго сирото дете били би одведени у двор да "везују краљицу" и приме поклоне. Њено величанство краљица Марија Карађорђевић је била веома активна у прослави овог празника. Следећи њен пример и најугледније београдске даме су биле жустре чланице добротворних друштава, највише "Кола српских сестара", којима је главни празник био материце јер су тада делиле поклоне сиромашној деци. На Очеве су се "дрешили" очеви, али без јавног "везивања", то је било само у кругу породице. И опет су се делили поклони и помоћ сиротињи. Богати људи су тога дана давали издашне јавне поклоне, јер је и то био начин исказивања престижа у друштву. Купили би нову и лепу одећу за неколико десетина малишана, поделили то деци и обавезно се фотографисали. Те су слике објављиване по новинама, "као пример за углед другима".

У ранијем периоду (19. век), деци су давани фишеци са посластицама: смокве, урме, рошчићи, рахатлокум, леблебија, бадем, "печати од шећера жути и црвени", "суџуци" надевени орасима или бадемима; почетком 1920-тих је уобичајено давање "скупих играчака".

Види још

• Мајчин дан

Литература

• Српске славе и верски обичаји; Епископ Николај и Протођакон Љубомир Ранковић

Види још

• Православље