Света великомученица Марина
| Света великомученица Марина | |
|---|---|
 Огњена Марија убија демона тољагом | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 3. век |
| Место рођења | Антиохија, Римско царство (Турска) |
| Датум смрти | 2. век |
| Место смрти | Антиохија, Римско царство (Турска) |
| Световни подаци | |
| Поштује се у | православној цркви католичкој цркви англиканској цркви |
| Главно светилиште | Манастир Ватопед, (Света Гора) |
| Празник | 30. јул |
| Обележја | крст и гранчица мирте |
| Заштитник | сељака, поља, њива и летине, трудница и самртника |
Света великомученица Марина − Огњена Марија била је хришћанска римска светитељка из 3. века. Слави се и у православној, и у католичкој, и у англиканској цркви.
Дан њеног помена по грегоријанском календару је 30. јул.[1] Будући да је светкована усред лета, у српској традицији убраја се у ред огњевитих светаца, заједно са Светим Илијом, Благом Маријом и другима за које се веровало да пале огњем и убијају громовима. Веровање каже да се на ове дане не сме радити у кући или у пољу, како се на летину не би навукао њихов гнев.[2]
Живот[уреди | уреди извор]
Марина је рођена у Антиохији, у породици многобожачког свештеника Једесије. О Исусовом животу слушала је од своје дадиље, те се још као девојчица зарекла да ће му заветовати живот и да се неће удавати. Њена одлука разбеснела је Једесију, који затим ћерку одводи код локалног намесника Олимврија на покору.[3] Марина одбија Олимвријево наређење да принесе жртву идолима и да се одрекне Христа.[4] Одбила је и његову понуду да му буде супруга. Подвргнута је разним мучењима, али је још неко време остала у животу. Избавила се од дављења у води, а ране од спаљивања на ватри тајанствено су се исцелиле док је лежала у тамници.[3] Олимврије је на крају наредио да јој одсеку главу мачем. То се десило око 270. године, када је светитељка имала само шеснаест година.
Њено страдања преобратило је у хришћанство око 15.000 људи. Данас се њена рука чува у светогорском манастиру Ватопеду. Један део њених моштију чува се и у Албанији, у селу Ланга, изнад Охридског језера, у манастиру Свете Марине.[5] Посвећен јој је манастир Клисина, и многе друге цркве.
Народна традиција[уреди | уреди извор]
Огњена Марија ужива страхопоштовање код Срба. Невеликом броју домова она је крсна слава, најчешће узета као завет, због избегнуте несреће или због заштите од летњих олуја.[3]
Због непознавања историје и житија светаца народ је веровао да је Огњена Марија рођена сестра Светог Илије, Благе Марије (Марије Магдалине) и Светог Пантелије (Пантелејмона).[3] Док је Илија старозаветни пророк, који је живео девет векова пре нове ере, Блага Марија (Марија Магдалина) је Исусова савременица и следбеница из првог века нове ере. Свети Пантелејмон рођен је пет година после смрти великомученице Марине.
Њих четворо, заједно са још неколицином светаца чији се дани обележавају крајем јула и почетком/средином августа убрајају се међу напрасите огњевите свеце, који пале земљу огњем и громовима када њихов дан није испоштован.[3] Таквима се помињу и у народним песмама, а у једној од њих Огњена Марија се жали Светом Пантелејмону да су је плугом заорали, трлицом сатрли и изглом изболи, на шта јој он обећава да ће за њу уништити летину и стоку.[2][3] У другој песми Марина крије од Светог Илије тачан дан његовог светковања, плашећи се да би светац био толико радостан да би од среће неспретно тукао громовима по народу.[3]
Западна црква[уреди | уреди извор]
Постоје незнатне разлике између западног и источног житија ове светице. Британске хришћанске легенде бележе да је Марина пострадала 305. године, тј. у време цара Диоклецијана. Једно од предања бајковито говори о Сатани који је узео форму змаја, како би прождрао светицу. Она је крстом пробуразила његову утробу и победнички искочила из његовог стомака.
Још један сликовити мит говори о демону који је покушао да искушава светицу, све док га она није убила тољагом. Та сцена је често илустровала њена западна житија.
Огњена Марија, у католичкој цркви позната као Девица Маргарета, једна је од Светих четрнаест помоћница, чији је удружени култ нарочито поштован у време Црне смрти у 14. веку. Марину је католичка црква беатификовала већ 1222. године, од када јој је посвећено преко 250 храмова широм Енглеске, од којих је најпознатија Вестминстерска палата.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „СВЕТА ВЕЛИКОМУЧЕНИЦА МАРИНА - ОГЊЕНА МАРИЈА”. Црква Уб. Приступљено 5. 2. 2020.
- ^ а б „Данас је Огњена Марија”. РТС. Приступљено 30. 7. 2022.
- ^ а б в г д ђ е Недељковић, Невенка (2019). Српске славе: чувари огњишта (6 изд.). Београд: Младинска књига. стр. 184. ISBN 978-86-7928-364-1.
- ^ „Света великомученица Марина – Огњена Марија”. СПЦ. Архивирано из оригинала 05. 02. 2020. г. Приступљено 5. 2. 2020.
- ^ „Света великомученица Марина - Огњена Марија”. Црква. Приступљено 5. 2. 2020.
