Василије Острошки

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Свети Василије Острошки
Saint Basil of Ostrog.jpg
Свети Василије Острошки (Јовановић)
Датум рођења(1610-12-28)28. децембар 1610.
Место рођењаМркоњићи
Османско царство
Датум смрти29. април 1671.(1671-04-29) (60 год.)
Место смртиманастир Острог
Празник12. мај

Свети Василије Острошки (Мркоњићи, Попово поље 1610 - Острог 1671), познат и као Свети Василије Острошки Чудотворац, је епископ захумски и српски православни светитељ.

Житије[уреди | уреди извор]

Рођен је као Стојан Јовановић у селу Мркоњићи, Попово поље, надомак Требиња у Херцеговини од мајке Ане-Анастасије и оца Петра Јовановића, по предању 28. децембра 1610. године, у богобојажљивој породици херцеговачких тежака. У страху од данка у крви, родитељи су Стојана већ у дванаестој години послали у скровити манастир Завалу, у којем је већ тада игумановао његов стриц, игуман Серафим. Тамо се учио црквеној писмености. После неколико година, Стојан прелази у требињски манастир Тврдош, где након похађања манастирске школе, најзад прима и монашки постриг[1] и свештенички чин, поставши парох поповопољски.

Погоршање прилика у манастиру, нарочито због унијатских притисака из Дубровачке надбискупије и самовоље турских власти и жеља за дубљим подвигом одводе га као архимандрита у Пећку Патријаршију и, по благослову патријарха Пајсија Јањевца, даље на Свету Гору, а затим у Влашку и Украјину. Отуда се враћа са даровима тамошњих владара страдалном народу у Херцеговини. Године 1638. архимандрит Василије је рукоположен у Пећи одлуком Светог синода за митрополита херцеговачког, са обновљеном светосавском титулом - митрополит Захумски. Касније ће додати и титулу и Скендеријски. Кнез Лука Владиславић (отац Саве Владиславића) га је пратио на пут у Пећ и назад, када је Острог богато даривао. [2] Његов живот био је у сталној опасности од Турака. Био је прогањан и клеветан и од милитантних римокатоличких мисионара и прелата. Био је свргаван са митрополитског престола у Требињу од стране лажног епископа унијате Саватија 1641. године. Излаган је бахатостима племенских кнезова и непослушних ускочких четовођа. Ипак, стизао је где год су га водили задаци његове архиепископске службе, од Мостара, Требиња, Билеће и Херцег Новог до Пљеваља, Мораче, Оногошта, Пјешиваца и Бјелопавлића.

Као архијереј живео је у манастиру Тврдош и одатле утврђивао у православљу своје вернике, чувајући их од турских свирепости и латинског лукавства. Када су Турци разорили Тврдош, бежао је на Свету гору, али га је народ у Бјелопавлићима зауставио уз обећање да ће му свако давати по мерицу пшенице за издржавање. Владика је остао и најпре се подвизавао у једној пећини у Пјешивцима, а касније прелази у острошку пећину.[3] Манастир Острог је место где је наставио свој строги подвижнички живот. Последњих 15 година свог живота провео је у пећинској испосници у Горњем Острогу.

Умро је 1671. године. Његове мошти и његов гроб чувају се у манастиру у Острогу до данашњег дана. У њихову моћ исцељења и утехе верују подједнако и хришћани и муслимани. У Острогу се сваке године на Тројичине дане одржава велики Народни сабор. Манастир Светог Василија Острошког му је посвећен.

Српска православна црква слави Светог Василија Острошког 12. маја, по грегоријанском календару (29. априла, по јулијанском).[4] Најимпозантнији, најмонументалнији православни храм посвећен Св. Василију, је онај у Никшићу.[5] То је задужбина црногорског кнеза Николе I Петровића, рађена по пројекту Руса, Преображенског, освећена 15. августа 1900. године.

О њему је Жељко Пржуљ написао историјски роман „Владика - слава му и милост“ 2016. године.[6]

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Леонтије Павловић: "Култови лица код Срба и Македонаца", Смедерево 1965.
  2. ^ Милаш, Никодим. Свети Василије острошки, pp. 24. (PDF). 
  3. ^ Томановић 2007, стр. 219.
  4. ^ „Данас Свети Василије Острошки”. Радио-телевизија Републике Српске. 12. 5. 2012. Приступљено 12. 5. 2012. 
  5. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 10. септембар 1900.
  6. ^ Свети Василије је носио кубуре („Вечерње новости“, 22. мај 2016)

Литература[уреди | уреди извор]

  • Војин С. Дабић, "Јовановић, Василије Острошки", Српски биографски речник, књ. 4, Нови Сад 2009, 466-467.
  • Томановић, Лазар (2007). Путописна проза. Градска библиотека и читаоница Херцег Нови. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]