Доналд Слејтон

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Доналд Слејтон
Slayton.jpg
Слејтон у оделу пројекта Аполо 1974.
Астронаут НАСА Сједињене Америчке Државе
Пуно имеДоналд Кент Слејтон
Датум рођења(1924-03-01)1. март 1924.
Место рођењаСпарта, Висконсин, Сједињене Америчке Државе САД
Датум смрти13. јун 1993.(1993-06-13) (69 год.)
Место смртиЛиг Сити, Тексас, Сједињене Америчке Државе САД
Држављанство САД
ОбразовањеУМ(BS, 1949)
Занимањеастронаут
опитни пилот
ваздухопловни инжењер
Статуспреминуо
ЧинUS-O4 insignia.svg Мајор(АРВ)
Време у свемиру9 дана 1 сат 28 минута
СелекцијаНасина група 1 из 1959.
МисијеАполо-Сојуз Тест Пројекат
Лого мисијаASTP patch.png
Пензионисање27. фебруар 1982. год.; пре 37 година (1982-02-27)
Одликовања
Dfc-usa.jpg
NASA Distinguished Service Medal.jpg Air Medal front.jpg

Доналд Кент Слејтон (енгл. Donald Kent Slayton), познатији као Дик Слејтон (енгл. Deke Slayton; Спарта, 1. март 1924Лиг Сити, 13. јун 1993), био је амерички пилот, инжењер ваздухопловне технике, астронаут и администратор у НАСА. Служио је као пилот у Америчком ратном ваздухопловству током Другог светског рата и касније, у времену Хладног рата, као борбени и пробни пилот у ваздухопловној бази Едвардс. У априлу 1959. изабран је са још шест колега пробних пилота као члан групе Меркјури Седам, састављене од елитних пробних пилота које је одабрала НАСА да управљају експерименталном свемирском летелицом Меркјури и који су постали први амерички астронаути. Поред Слејтона, Меркјури Седам чинили су и Волтер Шира, Алан Шепард (први Американац у свемиру), Скот Карпентер, Џон Глен, Гас Грисом и Гордон Купер.[1]

Биографија[уреди]

Рана младост, образовање и војна служба[уреди]

Слејтон је рођен на фарми у близини Спарте, Висконсин 1. марта 1924. године, као син Чарлса Шермана Слејтона (1887—1972) и Викторије Аделије Слејтон (рођене Ларсон; 18951970).[2][3] Од раног детињства је навикао на мукотрпан рад на имању, и 1929. године остао је без домалог прста леве руке након једне незгоде. Основну школу је завршио као ученик генерације, у градићу Леону, 1938. године, а маја 1942. је матурирао у средњој школи Спарта, где се бавио боксом и био члан ФФА (Future Farmers of America). Иако је његов отац желео да млади Доналд остане по завршетку школовања на имању као његов наследник, Слејтон је имао друге планове. Наиме, током средње школе се заинтересовао за авијацију и полако кренуо да се усмерава у том правцу.

На 18. рођендан је примљен у Америчко ратно ваздухопловство и по матурирању, отишао је у Тексас на летачку обуку, коју је успешно завршио у априлу 1943. Убрзо након тога, одлази у рат. До 1945. године је учествовао у укупно 63 борбене мисије (56 мисија у Европи и изнад Балканског полуострва и седам у Јапану у смирај рата), с једним периодом током 1944. када је радио као инструктор летења за будуће ратне војне пилоте. Након војне службе, одлази на студије на Универзитет Минесоте, где у августу 1949. дипломира као инжењер ваздухопловне технике, и запошљава се у компанији Боинг.

Ипак, две године касније бива позван у активну војну службу и постаје члан Ваздухопловне националне гарде Минесоте. До 1963. године и превременог пензионисања у чину мајора, обављао је разне дужности, од техничког инспектора, преко борбеног пилота у Западној Немачкој, до завршене елитне школе за пробне пилоте при Америчком ратном ваздухопловству и тестирања разних ловачких и других авиона и летелица у ваздухопловној бази Едвардс (у том периоду је и добио надимак Дик, изведен од иницијала почетног и средњег имена Д.К, будући да је његов дотадашњи надимак, још од детињства био Дон, али да би се избегла конфузија са пилотима истог имена он је усвојио овај нови), где је од јануара 1956. до априла 1959. био један од најбољих летача.[4] Након сериозних и мукотрпних тестова, у априлу 1959. бива изабран за члана Меркјури Седам селекције.

Током каријере је забележио 7,164 часова лета на разним типовима авиона, од тога преко 5,100 на млазњацима.

Астронаут[уреди]

Преко ноћи је њега и његове колеге запљуснула слава. Слејтон је био изабран да буде други Американац у орбити после Џона Глена, али је скинут са лета Делта 7 почетком 1962. године због откривених срчаних проблема. Уместо Слејтона није летела његова замена Воли Шира, већ Скот Карпентер, у мисији коју је назвао Аурора 7, 24. маја 1962. Период након тога одликовала је борба за повраћај летачког статуса (који ће уследити 1972. године) и руковођење селекцијом будућих астронаута и организацијом тренажног процеса и обуке, где је у хијерархији НАСА био високо котиран, а његово мишљење је оспорено само једном, у случају Алана Шепарда, када су главешине НАСА одлучиле да овај није довољно спреман за лет на Аполу 13.[5]

Слејтон је успео да отпутује у космос после 16 година чекања, као најстарији руки у 51. години, на заједничком лету са СССР, названом Аполо-Сојуз Тест Пројекат, јула 1975, провевши у свемиру девет дана. Након ове мисије, био је менаџер неколико пројеката у оквиру Спејс-шатл програма, а иако је гајио наде да би могао поново у космос као командант или пилот једне од Спејс-шатл мисија, руководство НАСА га је сматрало делом старе епохе и да је време за нове снаге, те се Слејтон разочаран повукао после 23 године службе у фебруару 1982.

Приватни сектор[уреди]

Након повлачења из НАСА последњу деценију живота провео је на разним руководећим местима у приватном сектору у области астронаутике и ваздухопловства. Учествовао је у Формула 1 ваздухопловним тркама (1982—1990)[6] и седео у неколико управних одбора. Од 1984. је био део Фондације Меркјури Седам, која се бавила прикупљањем новца за младе наде и студенте у сфери науке и инжењерства. Члан је неколико кућа славних и носилац бројних друштвених признања, цивилних и војних одликовања, од којих су му нека постхумно учињена у част.

Приватни живот и смрт[уреди]

Слејтон се у мају 1955. оженио са Марџори Лани (1921—1989), са којом је имао сина Кента, рођеног 1957. Ипак, развео се од ње и 1983. оженио са Боби Бел Џонс (1945—2010), са којом је био у браку до своје смрти, 13. јуна 1993. Умро је са 69 година од последица малигног тумора на мозгу.[7] Кремиран је и пепео му је расут по породичној фарми у Висконсину. У његовом родном месту Спарти има меморијални музеј у Слејтонову част, Deke Slayton Memorial Space & Bicycle Museum.[8]

Последњи лет Доналда Слејтона[уреди]

У јутро 13. јуна 1993. године, неколико часова након што је Слејтон преминуо, догодио се један необјашњив догађај. На аеродрому "Џон Вејн" у Калифорнији узлетео је авион регистарских ознака N21X (регистарске ознаке авиона који је био у Слејтоновом власништву из времена када се бавио авио-тркама) и извео неколико акробација у ваздуху. Како је поседовао пропелер за велике брзине, будући да је био наменски авион за авио Формула 1 трке, пробио је правно дозвољену границу звука. Недалеко од писте је забележена бука од 90,4 децибела наспрам дозвољених 86,8, затим јужно од писте 90,9 насупрот прописаних максималних 86,9 и километар и триста метара даље регистрована је бука од 3,5 децибела изнад дозвољене границе. Авион је уочен како се полако успиње на запад, а потом нестаје у правцу Пацифика. Сведоци догађаја су јасно видели регистарске ознаке на авиону. Неколико недеља касније Слејтоновој удовици стигло је писмо од Федералне ваздухопловне администрације, адресирано на Доналда К. Слејтона, у коме се обавештава о начињеном прекршају. Боби Бел Слејтон је ступила у контакт са надлежнима, објаснивши им да је њен супруг преминуо шест часова пре тог инцидента и да никако није могао пилотирати авионом. Нарочито што је тај авион поклоњен једном музеју у Спарксу, Невада извесно време пре догађаја — што је потврдио и кустос музеја, истакавши да авион није диран од тренутка кад је допремљен и да је сам Слејтон последњи њиме управљао — и да је мотор са њега уклоњен. Касније је истакла "како је њеном супругу вероватно било потребно шест часова да пронађе свог пријатеља Гаса Грисома да му помогне да покрене авион."[9][10][11]

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „America's Space Program - In the Beginning...”. Muldrake.com. 
  2. ^ „Deke Slayton's father”. Wikitree.com. 
  3. ^ „Deke Slayton's mother”. Wikitree.com. 
  4. ^ „Donald K "Deke" Slayton”. Wisconsin Aviation Hall of Fame. Приступљено 8. 8. 2013. »While at Edwards, Deke Slayton flew test flight missions on the F-101, F-102, F-105 and the F-106.« 
  5. ^ „Deke Slayton Mercury bio”. NASA. 
  6. ^ „NASA Astronaut Official Passport - Donald Deke Slayton”. passport-collector.com. 
  7. ^ „Deke Slayton bio”. NASA. Архивирано из оригинала на датум 04. 12. 2017. Приступљено 29. 10. 2017. 
  8. ^ „Famous Astronaut's Last Flight”. dekeslaytonmuseum.org. 
  9. ^ „Origin of Deke Slayton's post-mortem flight UL”. The Straight Dope. 
  10. ^ „Ghosts in the machine - Tales of haunted hangars and phantom pilots”. FlightGlobal. 
  11. ^ „Famous Astronaut's Last Flight”. 319thbombgroup.com. 

Спољашње везе[уреди]