Пређи на садржај

Жељко Петровић

С Википедије, слободне енциклопедије
За другa значења, погледајте страницу Жељко Петровић (водич).
Жељко Петровић
Жељко Петровић
Лични подаци
Пуно име Жељко Петровић
Датум рођења (1965-11-13)13. новембар 1965. (59 год.)
Место рођења Никшић, СР Црна Гора, СФРЈ
Висина 1,75 m
Позиција Одбрана
Сениорска каријера
Године Клуб Наст. (Гол)
1987—1990 Будућност Подгорица 59 (6)
1990—1991 Динамо Загреб 32 (2)
1991—1992 Севиља 11 (1)
1992—1994 Ден Бош 40 (7)
1994—1996 РКЦ Валвајк 60 (13)
1996—1998 ПСВ Ајндховен 35 (6)
1998—2000 Урава ред дајмондс 62 (3)
2000—2004 РКЦ Валвајк 97 (5)
Репрезентативна каријера
1990—1998 Југославија 18 (0)
Тренерска каријера
2006 Боависта
2007—2008 РКЦ Валвајк
2008—2009 Хамбург (помоћник)
2010 Вест Хем (помоћник)
2011 Урава ред дајмондс
2012—2013 Анжи (помоћник)
2013—2014 Ал Шаб
2014 Србија (помоћник)
2015 Сандерленд (помоћник)
2016—2017 Ден Хаг
2018—2019 Утрехт (помоћник)
2019 Ботев Пловдив
2019 Бадак Лампунг
2020 Интер Запрешић
2020—2021 Фајенорд (помоћник)
2021 Виљем II
2021 Ирак (помоћник)
2021—2022 Ирак
2024— Зрињски Мостар

Жељко Петровић (Никшић, 13. новембар 1965) бивши je југословенски фудбалер, а данас црногорски фудбалски тренер.

Клупска каријера

[уреди | уреди извор]

Петровић је за први тим подгоричке Будућности наступао од 1987. до 1990. године.[1] Након тога је прешао у Динама из Загреба, где се исказао као веома талентовани десни бек, па је добио шансу да заигра за репрезентацију. После само једне сезоне проведене у Загребу одлази у Шпанију где постаје члан Севиље, за коју је тада играо и Дијего Армандо Марадона.

У Холандију се сели 1992. године, где прво потписује за Ден Бош. Две године касније прешао је у РКЦ Валвајк, а 1996. је постао играч ПСВ Ајндховена. Тамо је провео две сезоне, а затим одлази у Јапан у редове Ураве. У РКЦ Валвајк се поново вратио 2000. и ту завршио каријеру 2004.

Репрезентација

[уреди | уреди извор]

За репрезентацију Југославије је дебитовао 12. септембра 1990. године, на утакмици против Северне Ирске у Белфасту. Учествовао је на Светском првенству 1998. у Француској након којег је одлучио да се повуче из репрезентације. Његова последња утакмица у дресу са државним грбом је била утакмица осмине финала Светског првенства, против Холандије (1:2), одиграна 29. јуна 1998. у Тулузу.

Тренерска каријера

[уреди | уреди извор]

Своју тренерску каријеру започео је 2004. године као помоћник Руду Гулиту у Фајенорду. За првог тренера Боависте именован је 21. августа 2006.[3] На дебитантском мечу на месту првог тренера, његова екипа је славила над Бенфиком (3:0). Слаби резултати у наредним утакмицама су довели до његове смене током октобра 2006. У сезони 2007/08. водио је са клупе екипу РКЦ Валвајка која се такмичила тада у другој лиги. Заузели су друго место и нису успели да се пласирају у прву лигу.

Током сезоне 2008/09. радио је као помоћник Мартину Јолу у екипи ХСВ Хамбурга. Током јесени 2010. радио је као помоћник Авраму Гранту у Вест Хему.[4] Наредне године је самостално радио у јапанској Урави, па је током 2012. био помоћник Гусу Хидинку у Анжију.[5]

Током 2014. радио је као помоћник Дику Адвокату у репрезентацији Србије,[6] а наредне године је са истим тренером радио у Сандерленду.[7] Током сезоне 2016/17. самостално је водио холандског прволигаша Ден Хаг, али је смењен у фебруару 2017. након четири узастопна пораза.[8] У сезони 2018/19. поново је радио као помоћник Адвокату у Утрехту.[9]

Током лета 2019. преузео је Ботев из Пловдива.[10] На клупи бугарског прволигаша је био до октобра исте године када је добио отказ након што је после 12 одиграних кола имао само девет бодова (седам пораза) и налазио се на 13. месту.[11][12] У јануару 2020. преузео је Интер из Запрешића.[13] На клупи хрватског прволигаша је био до 10. априла исте године када је уговор раскинут због слабих резултата.[14] Од лета 2020. године је поново почео да ради као помоћни тренер Дику Адвокату, овога пута у холандском Фајенорду.[15] У јануару 2021. преузео је функцију шефа стручног штаба холандског прволигаша Виљема II.[16] Са Виљемом је изборио опстанак у холандској Ередивизији након чега је по завршетку сезоне напустио клуб.[17][18]

Током 2021. радио је као помоћник Дику Адвокату у репрезентацији Ирака. Након што је Адвокат поднео оставку у новембру 2021, Петровић је преузео место селектора Ирака.[19] На тој функцији се задржао до фебруара 2022. када је смењен.[20] Почетком 2024. године представљен је као нови тренер Зрињског из Мостара.[21]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Željko Petrović za Antenu M: Bio si veliki gospodin ako si igrao u Budućnosti, danas su bitni lajkovi i kako si ošišan”. antenam.net. 4. 7. 2021. Приступљено 26. 2. 2023. 
  2. ^ „Petrović Željko”. reprezentacija.rs. Приступљено 26. 2. 2023. 
  3. ^ Željko Petrović trener Boaviste
  4. ^ Petrović otišao iz Vest Hema
  5. ^ Željko Petrović prvi pomoćnik Gusa Hidinka u Anžiju!
  6. ^ Željko Petrović asistent Dika Advokata!
  7. ^ Advokat i Petrović otišli iz Sanderlenda
  8. ^ Otkaz za Željka Petrovića
  9. ^ Željko Petrović uz Advokata na klupi Utrehta
  10. ^ Željko Petrović preuzima najstariji bugarski klub
  11. ^ Otkaz za Petrovića
  12. ^ Željko Petrović odlazi iz Plovdiva
  13. ^ 'U Dinamu sam bio ljubimac, a vodio sam Eto'oa i Kompanyja'
  14. ^ „RASKID S PETROVIĆEM, ODBAČENE ŠPEKULACIJE”. Архивирано из оригинала 30. 05. 2020. г. Приступљено 15. 05. 2020. 
  15. ^ Zvanično: Advokat i Petrović ponovo zajedno, sada na klupi Fejnorda
  16. ^ Izazov zvani opstanak, Željko Petrović preuzeo Vilem Drugi
  17. ^ Petrović je uspio, čestitali Gulit, Hidink, Advokat: Crnogorski trener spasio "život" Viljemu II
  18. ^ Željko Petrović napustio Viljem II: Rastali smo se uz vino
  19. ^ Otkaz Advokatu na klupi Iraka, novi selektor Željko Petrović
  20. ^ Irak smijenio Petrovića: Niko mi ništa nije rekao
  21. ^ E. Oštraković (5. 1. 2024). „Željko Petrović novi trener HŠK Zrinjski!”. sportsport.ba. Архивирано из оригинала 5. 1. 2024. г. Приступљено 5. 1. 2024. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Жељко_Петровић&oldid=29453904”