Дејан Станковић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Дејан Станковић
Dejan Stanković - Inter Mailand (2).jpg
Дејан Станковић
Лични подаци
Пуно име Дејан Станковић
Надимак Деки
Датум рођења (1978-09-11)11. септембар 1978.(42 год.)
Место рођења Београд, СФРЈ
Висина 1,81 m
Позиција везни
Клупске информације
Тренутни клуб
Црвена звезда
(шеф стручног штаба)
Јуниорска каријера
Раднички Нова Пазова
1985—1992 Телеоптик
1992—1994 Црвена звезда
Сениорска каријера*
Године Клуб Наст. (Гол)
1995—1998 Црвена звезда 85 (30)
1998—2004 Лацио 137 (22)
2004—2013 Интер 231 (29)
Укупно 453 (80)
Репрезентативна каријера
1998—2013 СРЈ / СЦГ / Србија 103 (15)
Тренерска каријера
2014—2015 Удинезе (помоћни тренер)
2020— Црвена звезда[1]

Дејан Станковић (Београд, 11. септембар 1978) је бивши српски фудбалер и репрезентативац и актуелни шеф стручног штаба Црвене звезде. Играчку каријеру је завршио 2013. у миланском Интеру. После повлачења Саве Милошевића постао је капитен националног тима, а до повлачења из репрезентације први капитен репрезентације Србије. За репрезентацију је укупно одиграо 103 утакмице и постигао 15 голова. [2]

Опроштајну утакмица у репрезентацији је одиграо 11. октобра 2013. У питању је била пријатељска утакмица Србија-Јапан одиграна у Новом Саду. Ово је био Станковићев 103. наступ за репрезентацију Србије.

У својој каријери је освојио првенства СР Југославије (1995) и Италије (2000, 2006, 2007, 2008, 2009. и 2010), куп Југославије (1995, 1996. и 1997) и Италије (2000, 2004, 2005, 2006, 2010 и 2011), Суперкуп Италије (1998, 2000, 2005, 2006, 2008 и 2010), Куп победника купова (1999) и Лигу шампиона (2010). Учествовао је на три Светска првенства — 1998, 2006. и 2010. као и на Европском првенству 2000. године.

Клупска каријера[уреди | уреди извор]

Црвена звезда[уреди | уреди извор]

Дејан Станковић је рођен у Београду 11. септембра 1978. у породици Борислава и Драгице Станковић. Отац Борислав и мајка Драгица играли су фудбал, отац у ОФК Београду а мајка у земунском клубу Слога.[3] Фудбал је почео да тренира у Радничком из Нове Пазове, након тога није прошао пробу у Земуну па је прешао у Телеоптик.[4] Ту га је запазио Бранко Радовић, тренер кадета Црвене звезде и препоручио свом колеги Томи Милићевићу. Дејан је са 14 година прешао у Црвену звезду и прошао њене омладинске тимове.

За први тим Црвене звезде је дебитовао 11. фебруара 1995. са свега 16 година, шест месеци и 19 дана. Црвена звезда је славила 2:1 на гостовању ОФК Београду на Омладинском стадиону, а тренер Љупко Петровић је убацио Станковића 15 минута пре краја уместо Дејана Петковића.[5] Био је други најмлађи дебитант у историји клуба, иза Милка Ђуровског (16 година, један месец и 21 дан), који је до данас остао рекордер, а Станковића су касније престигли и Лука Јовић (16 година, пет месеци и пет дана) и Филип Јанковић (16 година, шест месеци и 18 дана). У пролеће 1995. године, као најмлађи играч у тиму одиграо је седам првенствених и један Куп меч и на тај начин допринео освајању дупле круне.[6]

У сезони 1995/96. се по први пут уписао у стрелце. Првенац је постигао 18. августа 1995. у 38. минуту меча против подгоричке Будућности (5:1) у 2. колу шампионата.[7] Он је тада постао најмлађи стрелац у историји клуба са 16 година, 11 месеци и 24 дана, а тек 2014. га је претекао Лука Јовић (16 година, пет месеци, пет дана), на мечу против Војводине (3:3).[8] У сезони 1995/96. Станковић је одиграо 24 лигашка сусрета и постигао четири поготка,[6] док је у освајању Купа на осам мечева једном био стрелац и то против Партизана у реваншу финала, када је у 79. минуту ставио тачку на тријумф од 3:1.[9] Улазио је са клупе на првим мечевима Звезде после санкција у Купу УЕФА против швајцарског Ксамакса (0:1, 0:0).[10]

У сезони 1996/97. је пружао запажене партије у Купу победника купова против Кајзерслаутерна, када је у реваншу 1. кола у Београду најпре анулирао предност немачке екипе из првог меча у 54. минуту, а затим је у 96. минуту првог продужетка повисио на 2:0.[11] Црвено-бели су на крају славили са 4:0, и укупним резултатом 4:1 прошли у наредну фазу такмичења.[12] Станковић је одиграо пет утакмица у Купу победника купова. Пропустио је само меч против Барселоне (1:1) у Београду, која је захваљујући победи у првом мечу од 3:1 прошла у наредну рунду и касније освојила трофеј. Дејан је са 10 погодака у 26 мечева у шампионату био трећи стрелац екипе. Три гола је постигао 17. маја 1997. против подгоричке Будућности (4:1),[13] а једном се уписао у стрелце и у 107. вечитом дербију (1:2).[14] У освајању трећег узастопног Купа одиграо је три меча.[15]

Најбоље партије је пружио у сезони 1997/98, када је у првенству на 28 утакмица постигао 15 голова.[6] По два пута се уписао против Војводине у убедљивим победама од 5:0 и 7:1. Хет-трик је забележио 7. марта 1998. против зрењанинског Пролетера (5:0),[13] а у 109. вечитом дербију против Партизана постигао је гол у 82. минуту за тријумф од 2:1.[16] На 110. вечитом дербију, у којем је Црвена звезда славила са 4:0, Станковић је два пута савладао репрезентативног голмана Ивицу Краља.[17] У тој сезони су црвено-бели освојили друго место, са два бода заостатка за првопласираним Обилићем.[18] Станковић је три гола постигао у Купу, а два у Купу купова против Хелсинкија (3:0) и један против белгијског Екерена (2:3), који је зауставио Звезду у 1. колу. Са 21 постигнутим голом у свим такмичењима, Дејан Станковић је био најбољи стрелац Звезде у овој сезони.[6]

Лацио[уреди | уреди извор]

Станковић у дресу Интера

У лето 1998. Станковић прелази у италијански Лацио.[19] Одмах је успео да стекне поверење тренера Свена Горана Ериксона и већ на дебију против Пјаченце је постигао погодак. Изборио је место у стартној постави у конкуренцији Павела Недведа, Сержа Консеисаоа, Ивана де ла Пење и Матијаса Алмеиде. Ипак, моћни Лациов тим је у последњем колу препустио титулу Милану, али је успео да освоји последњи Куп победника купова 1999. победом на Мајорком и Суперкуп Европе победом над Манчестер јунајтедом. Станковић је на 41 утакмица за Лацио постигао 9 голова. Ипак, Лацио је следеће сезоне успео да освоји титулу након 26 година чекања.

Након одласка тренера Ериксона на место селектора Енглеске почетком 2001. и доласка новог тренера Дина Зофа, Станковићева форма је почела да слаби. Нови тренер Фиорентине Роберто Манћини је желео да доведе у тим Станковића и Михајловића, али до тога није дошло. Зоф је поднео оставку због лоших резултата на почетку сезоне 2001/2002, а заменио га је Алберто Закерони. Лацио је тих сезона био у финансијским проблемима због скандала са главним спонзором прехрамбеном компанијом Ћирио, а такође је патио због лоших пословних потеза, као што је довођење Шпанца Гаиске Мендијете. И док је клуб бележио лоше резултате, Станковић је искористио поверење Закеронија и постигао неколико важних голова.

И код новог тренера Лација Роберта Манћинија Станковић је био стандардан првотимац и постигао је 8 голова на 38 утакмица. Први део сезоне 2003/2004 је играо за Лацио на 27 утакмица и постигао 4 гола. Пошто су сви финансијски јачи тимови у Италији знали да ће финансијски ослабљени Лацио морати пустити Станковића пре или касније, неколико клубова се борило да га доведу у своје редове. Торински Јувентус је био врло заинтересован за Станковића и он је био близу преласка у клуб, али се на крају одлучио за Интер, вероватно зато што је Роберто Манћини у јануару постао тренер тог клуба, и потписао је уговор на четири године. Станковић се одрекао дела пара у корист Лација.

Интер[уреди | уреди извор]

Дејан Станковић у дресу Интера

Долазак Станковића и Адријана је попунио празнину која је настала одласком Ернана Креспа и Кларенса Седорфа. Први меч за Интер Станковић је одиграо 1. фебруара 2004. против Сијене (4:0), а први гол је постигао 21. фебруара 2004. у поразу од градског ривала Милана 3:2. Укупно је дао 4 гола на 14 утакмица у првенству и 2 у купу. Интер је ту сезону завршио на 4. месту и изборио пласман у Лигу шампиона, уз само један поен више од петопласиране Парме.

Следеће сезоне Интер је завршио на трећем месту, уз 18 победа и чак 18 нерешених сусрета, уз само два пораза. Ипак, клуб је успео да освоји Куп Италије, победом на Ромом у финалу. Станковић је постигао укупно 6 голова на 47 утакмица одиграних за Интер те сезоне.

Интер је коначно освојио скудето следеће сезоне, након што је Јувентусу одузета титула због скандала са намештањем утакмица. Клуб је одбранио и куп, опет победом над Ромом. Дејан је успесима Интера допринео са 6 голова на 38 утакмица.

Како је Јувентус био пребачен у Серију Б, а највећи ривал Милан је био кажњен одузимањем 8 бодова пре почетка првенства 2006-07, Интер је био главни фаворит за освајање Скудета. Појачан Златаном Ибрахимовићем, Интер је био убедљив и поставио је нови рекорд у италијанском фудбалу са 17 узастопних победа. Станковић је на 45 утакмица постигао 16 голова, укључујући и оба гола против Катаније у Интеровој серији победа. Нови уговор са Интером је потписао 2. фебруара 2007, по ком би Станковић остао у клубу до 2010.

Интер је по други пут одбранио титулу у сезони 2007/2008. Одласком тренера Роберта Манчинија и доласком новог тренера Жозеа Муриња, наставак Станковићеве каријере у Интеру је под знаком питања. Током лета, Станковић је преговарао са Јувентусом око трансфера, али до преласка у Јувентус није дошло због противљења Јувентусових навијача његовом доласку и недоласку Френка Лампарда у Интер. Иако је Мурињо на почетку сезоне најављивао да не рачуна на Станковића, Станковић је остао стандардан у екипи Интера. Своју 75. уткамицу у дресу репрезентације против Француске 11. децембра 2008. (1:2) Станковић је завршио након само 5 минута игре, због повреде лигамената колена коју је зарадио у дулеу са Анријем. На терен се вратио 28. септембра у дербију против Милана (0:1). Голом у дербију против Роме (4:0) прекинуо је дуги низ утакмица на којој није постигао гол, још од првог кола сезоне 2007/2008.

Са Интером је споразумно раскинуо уговор у лето 2013. године и тиме је завршио своју професионалну каријеру.[20]

Репрезентација[уреди | уреди извор]

Селектор сениорске репрезентације СР Југославије Слободан Сантрач позвао је Станковића, као дебитанта, за пријатељски меч против Јужне Кореје 22. априла 1998. у Београду. Станковић је на свом дебију постигао два гола за победу од 3:1.[21] На Светском првенству 1998. у Француској је био најмлађи играч Југославије, али га то није спречило да одигра три меча и засмета голману Немачке Андреасу Кепкеу код гола Предрага Мијатовића у ремију (2:2).[22] Уз Перицу Огњеновића је био једини играч из домаће лиге у националном тиму на овом такмичењу, а Југославија је заузела 10. место.

У одлучујућем мечу за пласман на Европско првенство 2000. у Холандији и Белгији је постигао гол против Хрватске у Загребу (2:2). Захватио је лопту главом (или вратом) окренут леђима од гола и савладао Дражена Ладића.[23] Југославија је успела да избори повољан резултат и као прва у групи се пласирала на шампионат Старог континента оставивши иза себе Републику Ирску и Хрватску. Станковић је на Еуру 2000. одиграо два меча, а национална селекција је стигла до четвртфинала, где ју је као и две године раније у Француској зауставила Холандија.

На Светском првенству 2006. у Немачкој је одиграо све три утакмице за Србију и Црну Гору, али је екипа завршила на последњем месту на турниру забележивши сва три пораза у групи. Након првенства, нови селектор Хавијер Клементе је извршио смену генерације, а Станковић је, након разлаза Србије и Црне Горе, постао први капитен Србије. Први пут је био капитен у мечу са Републиком Чешком 31. августа 2006, који је био опроштајни за његовог бившег саиграча из Лација Павела Недведа. Србија је као гост победила са 3:1.[24]

Са Србијом је наступао и на Светском првенству 2010. у Јужној Африци. Србија је као и 2006. такмичење завршила у групној фази, а Станковић је наступио на све три утакмице, против Гане, Немачке и Аустралије. Станковић је наступом на овом првенству ушао у историју као фудбалер који је наступао на три Светска првенства за репрезентацију која је играла под различитим именима.[25]

Последњи меч за репрезентацију је одиграо 11. октобра 2013. У питању је била пријатељска утакмица Србија – Јапан одиграна на стадиону Карађорђе у Новом Саду.[26] Станковић је тада одиграо свој 103 меч за репрезентацију па је тако постао рекордер по броју одиграних утакмица за национални тим.[27] Његов рекорд је у јуну 2018. престигао Бранислав Ивановић.[28]

Успеси[уреди | уреди извор]

Играчки[уреди | уреди извор]

Црвена звезда
Лацио
Интер

Тренерски[уреди | уреди извор]

Црвена звезда

Индивидуалне награде[уреди | уреди извор]

Статистика као тренер[уреди | уреди извор]

Ажурирано 15.Новембар 2020
Статистика као тренер
Тим Од До Резултат
О П Н И Про %
Црвена звезда 19.Децембар 2019 данас 30 22 4 4 63.04
Укупно 30 22 4 4 63.04

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „ZVANIČNO: Dejan Stankovic je novi trener Crvene zvezde”. Crvena zvezda info. 19. 12. 2019. Приступљено 2. 10. 2020. 
  2. ^ „Профил на сајту фудбалске репрезентације Србије”. 
  3. ^ „Увек сам играо срцем за Србију”. politika.co.rs. 19. 11. 2018. Приступљено 1. 3. 2020. 
  4. ^ Dragićević Babić, Sanja (20. 4. 2018). „Dejan Stanković za RTS o reprezentaciji, Svetskom prvenstvu, Uefi...”. rts.rs. Приступљено 1. 3. 2020. 
  5. ^ „На данашњи дан – Дејан Станковић дебитовао за Звезду”. crvenazvezdafk.com. 11. 2. 2019. Приступљено 1. 3. 2020. 
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 „На данашњи дан: Рођен Дејан Станковић”. mojacrvenazvezda.net. 11. 9. 2017. Приступљено 1. 3. 2020. 
  7. ^ „ИЗ АРХИВЕ - Сећање на први гол не бледи”. zurnal.rs. 23. 12. 2019. Приступљено 1. 3. 2020. 
  8. ^ „Luka Jović najmlađi strelac Zvezde u istoriji!”. crvenazvezdafk.com. 28. 5. 2014. Приступљено 1. 3. 2020. 
  9. ^ „Освајачи Купа 1996.”. crvenazvezdafk.com. Приступљено 1. 3. 2020. 
  10. ^ „Crvena zvezda-Xamax 1995 History” (на језику: енглески). uefa.com. Приступљено 1. 3. 2020. 
  11. ^ „NA DANAŠNJI DAN: Noć kada je Marakana podrhtavala, a Zvezda dobila Dekija Stankovića (VIDEO)”. telegraf.rs. 26. 9. 2014. Приступљено 1. 3. 2020. 
  12. ^ „Veče Zvezde i 'rođenje' Dejana Stankovića”. b92.net. 26. 9. 2016. Приступљено 1. 3. 2020. 
  13. 13,0 13,1 „Stanković je svetska klasa”. novosti.rs. 29. 11. 2010. Приступљено 1. 3. 2020. 
  14. ^ „Dan kada je Partizan "na prevaru" dao gol Zvezdi (VIDEO)”. telegraf.rs. 16. 4. 2015. Приступљено 1. 3. 2020. 
  15. ^ „Освајачи Купа 1997.”. crvenazvezdafk.com. Приступљено 1. 3. 2020. 
  16. ^ „Vremeplov: Stankovićeva majstorija za trijumf u 109. večitom derbiju”. mojacrvenazvezda.net. 21. 2. 2018. Приступљено 1. 3. 2020. 
  17. ^ „Vremeplov: Šou Dekija, Perice i društva za 4:0 u 110. večitom derbiju”. mojacrvenazvezda.net. 8. 4. 2015. Приступљено 1. 3. 2020. 
  18. ^ „Yugoslavia 1997/98”. rsssf.com. Приступљено 1. 3. 2020. 
  19. ^ „Stankovic alla Lazio”. Rai Sport (на језику: италијански). 26. 3. 1998. Архивирано из оригинала на датум 18. 08. 2004. Приступљено 1. 3. 2020. 
  20. ^ „KRAJ BLISTAVE KARIJERE: Emocije savladale Stankovića na oproštaju, Meaca klicala ime svog idola! (VIDEO)”. mozzartsport.com. 25. 8. 2013. Приступљено 1. 3. 2020. 
  21. ^ „Sećate li se kako je za Jugoslaviju debitovao Dejan Stanković? (VIDEO)”. mozzartsport.com. 22. 5. 2017. Приступљено 1. 3. 2020. 
  22. ^ „VREMEPLOV: Dan kada su ‘plavi’ zamalo pobedili ‘pancere’ (VIDEO) (FOTO)”. hotsport.rs. 22. 3. 2016. Приступљено 1. 3. 2020. 
  23. ^ „Deki Stanković o herojstvu na Maksimiru: Onakav muk nikada neću da zaboravim, hteo sam da plačem!”. telegraf.rs. 9. 10. 2019. Приступљено 1. 3. 2020. 
  24. ^ „Дејан Станковић, велики играч, вођа на терену, тренер”. rts.rs. 20. 12. 2019. Приступљено 1. 3. 2020. 
  25. ^ „On je jedini čovek koji je igrao na tri svetska prvenstva sa tri različite reprezentacije, a srpska je legenda! (VIDEO)”. telegraf.rs. 28. 11. 2017. Приступљено 1. 3. 2020. 
  26. ^ „Станковићев опроштај од репрезентације”. politika.rs. 25. 9. 2013. Приступљено 1. 3. 2020. 
  27. ^ „Са рекордом у легенду”. politika.rs. 11. 10. 2013. Приступљено 1. 3. 2020. 
  28. ^ „Bane Ivanović - rekorder!”. mondo.rs. 17. 6. 2018. Приступљено 1. 3. 2020. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Претходник:
Саво Милошевић
Капитен Србије
Наследник:
Никола Жигић