Дејан Станковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Дејан Станковић

Дејан Станковић
Дејан Станковић

Лични подаци
Пуно име Дејан Станковић
Надимак Деки
Датум рођења 11. септембар 1978.
Место рођења Београд, СФРЈ
Позиција Средина терена
Сениорски клубови *
Год. Клуб Ута. (Гол.)
1994-1998
1998–2004
2004-2013
Црвена звезда
Лацио
Интер
85 (30)
137 (22)
231 (29)
Репрезентација **
Год. Репрезентација Ута. (Гол.)
1998-2013 СРЈ / СЦГ / Србија 103 (15)

* Датум актуелизовања: 27. август 2013.
** Датум актуелизовања: 12. октобар 2013.

Дејан „Деки“ Станковић (Београд, 11. септембар 1978) је бивши српски фудбалер и репрезентативац. Играчку каријеру је завршио 2013. у миланском Интеру. После повлачења Саве Милошевића постао је капитен националног тима, а до повлачења из репрезентације први капитен репрезентације Србије. За репрезентацију је укупно одиграо 103 утакмице и постигао 15 голова.[1]

Опроштајна утакмица од репрезентације је одиграна 11. октобра 2013.[2] У питању је била пријатељска утакмица Србија-Јапан одиграна у Новом Саду. Ово је био Станковићев 103. наступ за репрезентацију Србије и тиме је постигао рекорд.[3][4]

У својој каријери је освојио првенства СР Југославије (1995) и Италије (2000, 2006, 2007, 2008, 2009. и 2010), куп Југославије (1995, 1996. и 1997) и Италије (2000, 2004, 2005, 2006, 2010 и 2011), Суперкуп Италије (1998, 2000, 2005, 2006, 2008 и 2010), Куп победника купова (1999) и Лигу шампиона (2010). Учествовао је на Светским првенствима 1998, 2006. и 2010. и Европском првенству 2000.

Црвена звезда[уреди]

Дејан Станковић је рођен у Београду 11. септембра 1978. у породици Борислава и Драгице Станковић, а одрастао је у Земуну. Отац Борислав је играо за ОФК Београд, мајка Драгица је била члан екипе Слога из Земуна. Дејан је са 7 година почео је да игра за локални клуб Телеоптик након што је почео играчку каријеру у Радничком из Нове Пазове. Ту га запазио Бранко Радовић, тренер кадета Црвене звезде и препоручио свом колеги Томи Милићевићу. Дејан је са 14 година прешао у Црвену звезду и прошао њене омладинске тимове. Са Станковићем су тренирали многи данас познати играчи попут Николе Лазетића и Ненада Лалатовића, а тренирао их је Владимир Петровић Пижон.

У сениорски тим је прешао са 16 година у сезони 1994/1995. код тренера Љупка Петровића. За Црвену звезду је дебитовао у мечу против ОФК Београда, у ком је Црвена звезда славила 2:1. Свој први гол у црвено-белом дресу постигао је 1995. против Будућности из Подгорице и оборио рекорд Драгана Џајића који је до тада био најмлађи стрелац у клупској историји. Станковић је са Звездом те сезоне играо на 7 утакмица и освојио дуплу круну.

Следеће сезоне ФК Партизан је освојио Првенство Југославије, док се Црвена звезда морала задовољити Купом. Станковић је укупно је дао четири гола на 24 утакмице.

У Купу победника купова 1996/1997. Црвена звезда се 1. колу сусрела са немачким Кајзерслаутерном, освајачем дупле круне у Немачкој. Кајзерслаутерн је славио 1:0 на домаћем терену. Станковић је реванш 26. септембра 1996. започео на клупи, а ушао је у игру на почетку другог полувремена. Први и једини гол у регуларном току утакмице Станковић је постигао са око 20 метара у 54. минуту. Како је у укупном скору резултат био 1:1, играли су се продужеци, а Станковић је постигао још један гол у 6. минуту продужетка из волеја са ивице шеснаестерца. Зоран Његуш и Миодраг Пантелић су поставили коначних 4:0 за Црвену звезду. Црвена звезда се у следећем колу срела са Барселоном, каснијим освајачем овог такмичења, и поражена је укупнимм резултамо 4:2 (1:3 у гостима и 1:1 на домаћем терену). У домаћем првенству Партизан је поново постао шампион, док је Црвена звезда поново освојила куп. Постигао је 10 голова на 26 утакмица.

Станковић је 1997. постао најмлађи капитен Црвене зведе и најбољи фудбалер у домаћем првенству. Постигао је 15 голова на 28 утакмица, али је ипак Црвена звезда остала без оба трофеја, пошто је ФК Обилић посвојио првенство, а Партизан куп.

Селектор Југославије Слободан Сантрач је позвао Станковића за пријатељски меч против Јужне Кореје 22. априла 1998. у Београду. Станковић је постигао два гола за победу 3:1. Уз саиграча из Црвене звезде Перицу Огњеновића, Станковић је био једини играч из националног првенства. Одиграо је 3 утакмице на Светском првенству 1998. у Француској, а у утакмици против Немачке је засметао немачком голману Андреасу Кепкеу, па се центаршут Предрага Мијатовића претворио у водећи гол за Југославију (утакмица је завршена 2:2).

Добре игре су скренуле пажњу италијанског вицешампиона Лација, који је тог лета правио тим снова за следећу сезону. Лацио су те сезоне појачали Синиша Михајловић, Марсело Салас, Серђо Консисао и Кристијан Вијери. Председник римског клуба Серђо Крањоти је издвојио 24 милиона немачких марака за Станковића.

Лацио[уреди]

Станковић у дресу Интера

Станковић је успео да стекне поверење тренера Свена Горана Ериксона и већ на дебију против Пјаченце Станковић је постигао погодак. Изборио је место у стартној постави у конкуренцији Павела Недведа, Серђа Консисаоа, Ивана де ла Пење и Матијаса Алмеиде. Ипак, моћни Лациов тим је у последњем колу препустио титулу Милану, али је успео да освоји последњи Куп победника купова 1999. победом на Мајорком и Суперкуп Европе победом над Манчестер јунајтедом. Станковић је на 41 утакмица за Лацио постигао 9 голова. Ипак, Лацио је следеће сезоне успео да освоји титулу након 26 година чекања.

Учествовао је на Европском првенству 2000. у Белгији и Холандији, на ком је Југославија заустављена у четвртфиналу.

Након одласка тренера Ериксона на место селектора Енглеске почетком 2001. и доласка новог тренера Дина Зофа, Станковићева форма је почела да слаби. Нови тренер Фиорентине Роберто Манћини је желео да доведе у тим Станковића и Михајловића, али до тога није дошло. Зоф је поднео оставку због лоших резултата на почетку сезоне 2001/2002, а заменио га је Алберто Закерони. Лацио је тих сезона био у финансијским проблемима због скандала са главним спонзором прехрамбеном компанијом Ћирио, а такође је патио због лоших пословних потеза, као што је довођење Шпанца Гаиске Мендијете. И док је клуб бележио лоше резултате, Станковић је искористио поверење Закеронија и постигао неколико важних голова.

И код новог тренера Лација Роберта Манћинија Станковић је био стандардан првотимац и постигао је 8 голова на 38 утакмица. Први део сезоне 2003/2004 је играо за Лацио на 27 утакмица и постигао 4 гола. Пошто су сви финснсијски јачи тимови у Италији знали да ће финансијски ослабљени Лацио морати пустити Станковића пре или касније, неколико клубова се борило да га доведу у своје редове. Торински Јувентус је био врло заинтересован за Станковића и он је био близу преласка у клуб, али се на крају одлучио за Интер, вероватно зато што је Роберто Манћини у јануару постао тренер тог клуба, и потписао је уговор на четири године. Станковић се одрекао дела пара у корист Лација.

Интер[уреди]

Дејан Станковић у дресу Интера

Долазак Станковића и Адријана је попунио празнину која је настала одласком Ернана Креспа и Кларенса Седорфа. Први меч за Интер Станковић је одиграо 1. фебруара 2004. против Сијене (4:0), а први гол је постигао 21. фебруара 2004. у поразу од градског ривала Милана 3:2. Укупно је дао 4 гола на 14 утакмица у првенству и 2 у купу. Интер је ту сезону завршио на 4. месту и изборио пласман у Лигу шампиона, уз само један поен више од петопласиране Парме.

Следеће сезоне Интер је завршио на трећем месту, уз 18 победа и чак 18 нерешених сусрета, уз само два пораза. Ипак, клуб је успео да освоји Куп Италије, победом на Ромом у финалу. Станковић је постигао укупно 6 голова на 47 утакмица одиграних за Интер те сезоне.

Интер је коначно освојио скудето следеће сезоне, након што је Јувентусу одузета титула због скандала са намештањем утакмица. Клуб је одбранио и куп, опет победом над Ромом. Дејан је успесима Интера допринео са 6 голова на 38 утакмица.

На Светском првенству 2006. у Немачкој, Дејан Станковић се уклопио у сивило тима који је заузео разочаравајуће последње место. Након првенства нови селектор Хавијер Клементе је извршио смену генерације, а Станковић је постао први капитен Србије, након разлаза Србије и Црне Горе. Прву утакмицу као капитен је имао у победи над Републиком Чешком 31. августа 2006. 3:1 у гостима, која је била организована као опроштај његовог бившег саиграча из Лација Павела Недведа.

Како је Јувентус био пребачен у Серију Б, а највећи ривал Милан је био кажњен одузимањем 8 бодова пре почетка првенства 2006-07, Интер је био главни фаворит за освајање Скудета. Појачан Златаном Ибрахимовићем, Интер је био убедљив и поставио је нови рекорд у италијанском фудбалу са 17 узастопних победа. Станковић је на 45 утакмица постигао 16 голова, укључујући и оба гола против Катаније у Интеровој серији победа. Нови уговор са Интером је потписао 2. фебруара 2007, по ком би Станковић остао у клубу до 2010.

Интер је по други пут одбранио титулу у сезони 2007/2008. Одласком тренера Роберта Манчинија и доласком новог тренера Жозеа Муриња, наставак Станковићеве каријере у Интеру је под знаком питања. Током лета, Станковић је преговарао са Јувентусом око трансфера, али до преласка у Јувентус није дошло због противљења Јувентусових навијача његовом доласку и недоласку Френка Лампарда у Интер. Иако је Мурињо на почетку сезоне најављивао да не рачуна на Станковића, Станковић је остао стандардан у екипи Интера. Своју 75. уткамицу у дресу репрезентације против Француске 11. децембра 2008. (1:2) Станковић је завршио након само 5 минута игре, због повреде лигамената колена коју је зарадио у дулеу са Анријем. На терен се вратио 28. септембра у дербију против Милана (0:1). У текућој сезони за сада постигао 2 гола. Голом у дербију против Роме (4:0) прекинуо је дуги низ утакмица на којој није постигао гол, још од првог кола сезоне 2007/2008. Са Интером је споразумно раскинуо уговор у августу 2013. године и тиме завршио своју професионалну каријеру.

Награде[уреди]

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :



Претходник:
Саво Милошевић
Капитен Србије Наследник:
Бранислав Ивановић
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}
Internazionale.svg Тренутни састав Интера Internazionale.svg

1 Толдо | 2 Кордоба | 4 Занети | 5 Станковић | 6 Лусио | 7 Кварежма | 8 Мота | 10 Снајдер | 12 Цезар | 13 Маикон | 15 Крхин | 18 Суазо | 19 Камбијасо | 21 Орландони | 22 Милито | 23 Матераци | 25 Самјуел | 26 Киву | 39 Сантон | 89 Арнаутовић 

Coppacampioni.png
Интер - Шампион Европе 2010.
Coppacampioni.png

1 Сезар | 4 Занети | 5 Станковић | 6 Лусио | 8 Мота | 9 Ето | 10 Снајдер | 11 Мунтари | 13 Маикон | 19 Камбијасо | 22 Милито | 23 Матераци | 25 Самјуел | 26 Киву | 27 Пандев | тренер Мурињо