Детелина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Детелина
Rotklee Trifolium pratense.jpg
Црвена детелина (Trifolium pratense), типичан представник рода
Таксономија
Царство: Plantae
Одељак: Magnoliophyta
Класа: Magnoliopsida
Ред: Fabales
Породица: Fabaceae
Потпородица: Faboideae
Род: Trifolium
Trifolium Distribution.png
Ареал распрострањености рода детелина

Детелина (Trifolium sp.), широко распрострањен род зељастих биљака, припада породици легуминоза (лептирњаче, бобови; лат. Fabaceae или Leguminosae). Обухвата око 300 врста,[1] од којих у нашем поднебљу расте више од 40.[2] Латинско име Trifolium род је добио име по карактеристичним сложеним листовима, састављеним од три лиске (лат. tres - три и folium - лист).[3]

Детелином се често у народу називају и неке друге врсте из породице легуминоза, које нису из овог рода, али због облика листа подсећају на њу. Такве су, на пример, детелина камењарка (Anthyllis vulneraria),[4] велика детелина или луцерка (Medicago sativa), коњска детелина или кокотац (Melilotus officinalis). Има и врста које не припадају чак ни породици легуминоза, али се, такође због облика листа, називају детелинама, какве су кисела детелина или кисељача (Oxalis acetosella)[2] или украсна детелина (Oxalis triangularis).[5]

Основне карактеристике рода[уреди]

Врсте из рода детелина су најчешће, зељасте перене. Карактеришу се наизменично сложеним листом, састављеним од три лиске назубљеног обода. Мали, лептирасти цветови су код већине врста скопљени у главичасте, готово лоптасте цвасти, а ретко се могу срести појединачни. Најчешће су, зависно од врсте, бели, жути, ружичасти или црвени. Мали, суви плодови најчешће садрже 1-2 ситне семенке. Детелине су доста осетљиве на многе лисне болести и напаснике.[6]

Врсте детелине[уреди]

Род обухвата преко 300 врста.[7] Расту широм планете, у умереном и суптропском појасу, осим југоисточној Азији и Аустралији.[6] Код нас се у природи најчешће срећу:

Значај[уреди]

Пчела на цвету детелине

Многе врсте детелине су важне врсте у изградњи вегетацијског покривача на планети. Имају важну улогу у обогаћивању земљишта азотом, захваљујући симбиози са нитрогеним бактеријама. Посебно су важне врсте у саставу биљних заједница ливада и пашњака, чија се хранљива вредност за исхрану стоке често и одређује управо према већој или мањој количини детелине.[1]

Већина врста детелина су одличне медоносне биљке, а посебно се истичу бела (T. repens) и бела брдска детелина (T. montanum). Нектар беле детелине је безбојан, ароматичан и са високим садржајем шећера, а његова продукција зависи од услова средине (влаге и температуре). Осим нектара пчеле са беле детелине сакупљају и мање количине полена. Брдска бела детелина има сличне особине, а позната је по томе што лучи нектар и у врелим летњим данима. Сличне особине има и шведска детелина (T. hybridum).[8]

Употреба[уреди]

Ораница засејана детелином

Најчешће врсте детелине које се узгајају на ораницама као крмно биље (сточна храна) су црвена, бела и шведска детелина. Детелина је пожељна за исхрану стоке јер је богата протеинима, фосфором и калцијумом, чиме се обезбеђује квалитетна исхран, како у свежем, тако и у сувом стању.[6] Такође су богати беланчевинама, витаминима (посебно витамином Ц) и каротеном.[2]

Детелина се у пољопривреди често користи за побољшање и очување квалитета пољопривредног земљишта. Детелина се користи као предврста, јер обогаћује земљиште азотом (око 55-170 кг азота по хектару) и повећава доступност других хранљивих материја за усеве који следе.[6]

Осим као сточна храна, листови детелине се могу користити и у људској исхрани. Како нису претерано укусни и тешко се варе због високог садржаја целулозе, најбоље их је припремати као вариво, помешане са другим врстама лиснатог поврћа. У Киргизији се некада једно од омиљених јела припремало управо од листова детелине на овчијем лоју. Уситњене цветне главице могу се стављати на сендвиче, а у Јапану су се конзумирале пржене на уљу, усољене или укисељене (као туршија). Од осушених цветних главица може се припремати укусан чајни напитак. У Ирској и Шкотској од осушене и самлевене цветне главице додају хлебном брашну и праве посебну врсту хлеба. У Русији су се хлебном брашну додавали осушени и самлевени листови.[2]

Неки аутори сматрају да једино детелина, од свих трава, „није лек баш ни од чега”.[9]

Употреба у хортикултури[уреди]

Многе врсте детелина успешно расту у хладовини и отпорне су на често кошење и гажење, па су честе у мешавинама семена које се користе за формирање травњака на јавним површинама.[6]

Детелина у народним веровањима[уреди]

Верује се да је детелина била симбол среће још у Старом Риму, а поштовали су је и друиди. У келтској митологији била света биљка и била је симбол поновног буђења пролећа.[10] Према једној француској легенди,Исус Христ је у колевци имао јастук од суве траве, у којој је била и детелина. У сред зиме та детелина је процветала и својим цветовима опточила новорођенчету главу.[11]

Код детелине, најчешће беле (T. repens), јављају се услед генетске грешке листови који уместо три имају четири листа. Ова појава јавља се код једном у 10.000 случајева, па се наћи овакву детелину широм света сматра великом срећом. Још се ређе јављају листови са два, или са пет, шест и више листова. Што је више листова, вероватноћа је мања, а срећа - већа.[12] Према Гинису, рекорд держи детелина са 56 листова, коју је пронашао Шигео Обара из града Ханамаки у префектури Ивате, у Јапану.[13]

Ирска поштанска марка из 1922. године, на којој је један од симбола и детелина - Shamrock

Детелина у Ирској[уреди]

Детелина је посебно поштована у Ирској, где представља и традиционални симбол - Shamrock. Ирци је сматрају знаком добре среће. Постоји легенда о томе да је свети Патрик, да би Ирцима објаснио смисао хришћанства, користио детелину, тако да је детелина са три листа у Ирској постала симбол Светог Тројства.[14] Једно време постојао је обичај да млади парови при веридби размене међу собом детелину, а данас је многи носе као амајлију.[15] Подељена су мишљења о томе која врста детелине је прави Shamrock. Предњачи мала детелина (Trifolium dubium или Trifolium minus), а за њом следе: бела детелина (Trifolium repens), ситна луцерка (Medicago lupilina), звездан (Lotus corniculatus), лесандра (Smyrnium olastrum) и киселица (Oxalis acetosella).[16]

Детелина код словенских народа[уреди]

Код Старих Словена такође, детелина је била веома цењена биљка и код већине народа словенског порекла ова биљка има слично име (на македонском и бугарском Детелина, на чешком Jetel, код Лужичких Срба Źiśelina, код Хрвата Djetelina). Код Лужичких Срба постоји легенда о чаробној моћи детелине да штити од враџбина:[11]

У неком уврачаном селу људи посматраху, како петао на стреси кућној с напором вуче неку огромну греду. Једна девојка, која је баш туда прошла с бременом детелине на леђима, насмеја им се, јер што они уврачани видеше, не беше ништа друго, већ сламка. Али кад она бреме детелине спусти на земљу, онда и она подлегне враџбини, па задигне своје своје сукње, мислећи да иде преко воде

У нашем народу постоји веровање да детелину не треба ни сејати, ни косити за време младог месеца, јер таква детелина, како свежа тако и сува, животињама које се њоме хране не прија.[9]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 „djetelina”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 24. 3. 2017. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Grlić (1986). стр. 273-274.
  3. Konjević, Radomir; Tatić, Budislav (2006). Rečnik naziva biljaka. Beograd: NNK Internacional. ISBN 978-86-83635-59-7. (COBISS.SR)
  4. Tasić, Slavoljub (2004). Vodič kroz svet lekovitog bilja. Valjevo: Valjevac. ISBN 978-86-83555-09-3.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)(COBISS.SR)
  5. „Ukrasna detelina - uzgoj i nega”. Prirodno i zdravo. Приступљено 24. 3. 2017. 
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 „Clover (plant)”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 24. 3. 2017. 
  7. „Species of a genus Trifolium”. U. S. National Plant Germplasm System. United States Department of Agriculture - Agricultural Research Service. Приступљено 24. 3. 2017. 
  8. Kojić, Momčilo; Vilotić, Dragica; Janjić, Vaskrsija. Medonosne biljke. стр. 67—68,108. ISBN 978-86-911965-0-9. 
  9. 9,0 9,1 Чајкановић (1994). стр. 74-76.
  10. Amarilis, Dragana. „Dan Svetog Patrika”. abc amarilisonline. Приступљено 17. 3. 2017. 
  11. 11,0 11,1 Софрић (1990). стр. 82-85.
  12. Bradley, David. „Where to find a four-leaf clover”. Sciencebase. Приступљено 19. 3. 2017. 
  13. „Most leaves on a clover”. Officially amazing. Guinness World Records. Приступљено 19. 3. 2017. 
  14. Haggerty, Bridget. „Emblems of Ireland: The Shamrock”. irish culture and customs. Приступљено 17. 3. 2017. 
  15. Vebster (2009). стр. 65.
  16. Emblems Of Ireland (PDF). Causeway Coast & Glens Borough Council. Приступљено 17. 3. 2017. 

Литература[уреди]

  • Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: "August Cesarec". (COBISS.SR)
  • Vebster, Ričard (2009). Enciklopedija praznoverja. Beograd: Leo commerce. ISBN 978-86-7950-046-5. (COBISS.SR)
  • Чајкановић, Веселин (1994). Речник српских народних веровања о биљкама. Београд: СКЗ. ISBN 978-86-379-0283-6. (COBISS.SR)
  • Софрић, Павле (1990). Главније биље у народном веровању и певању код нас Срба (Фототипско изд. из 1912. год.). Београд: БИГЗ. ISBN 978-86-13-00474-5. (COBISS.SR)

Спољашње везе[уреди]