Историја турског писма

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Историја турског писма обухвата 4 промене, односно 3 писма која су се користила пре латиничног које је данас званично у употреби. Турски језик као матерњи говори 220 милиона људи, а у географском смислу говори се на површини од 12 милиона км2. Сматра се једним од најстарије писаних језика на свету. Припада алтајској породици језика. Турски језици данас обухватају преко 30 језика који се говоре у Источној Европи, Средњој Азији и Сибиру. Сматра се да су из алтајске групе језика настали још и тунгуски, монголски, јапански и корејски. [1]

Турска писма[уреди | уреди извор]

Кроз историју Турци су настанили 3 континента, подигли многе културне центре и користили различита писма и алфабете. Четири писма која су највише користили су: гоктурско (назива се и Турске руне, од 7 до 8. века), ујгурско у 9. веку, арапско (примањем ислама у 10. веку) и латиница од 1928. године.[2]

Гоктурско писмо[уреди | уреди извор]

Турски језик се појављује на историјском плану као државни језик који су основали Гоктурци почетком 6. века. Међутим први примери писаног језика гоктурче датирају од средине 8. века, то су натписи пронађени у областима Јенисеја, Орхона и Таласа. Гоктурски се самим тим сматра и најстаријим турским писмом. Други назив за гоктурско писмо је орхонско писмо. Орхонско писмо због сличности са германским рунама зове се и турке руне. Слова се састоје од правих црта и не везују се. Пишу се здесна налево или одозго надоле. Речи се раздвајају са две тачке (:), има 38 слова, 4 вокала и 34 консонанта. На почетку речи у првом слову не јављају се вокали А и Е.

Ујгурско писмо[уреди | уреди извор]

Од 8. века користи се ујгурско писмо на коме је остало доста записаних докумената. Ово писмо води порекло из арамејског, тј. једног семитског алфабета. Овај алфабет није био погодан за турски језик, ипак временом је постао национални алфабет у централној Азији. У 13. веку овај алфабет прихвтају Монголи и он се практично раширио у свим земљама од Монголије до јужне Русије и Персије, ту се и задржао до 18. века, када га је заменио тибетски алфабет. Ујгурски алфабет је имао 18 слова која су се писала здесна налево и на три различита начина у зависности од тога да ли се слова пишу на почетку, у средини или на крају.

Арапско писмо[уреди | уреди извор]

Од 9. до 10. века Турци ступају у додир са Арапима, примају ислам и њихово писмо. Прва турска племена која су се исламизирала била су Карахиди. Поред ујгурског писма почели су да користе и арапско писмо, тако да се почетком 11. века јавља нов писани језик - караханијски. Арапско консонантско писмо је имало 28 консонаната.

Латинично писмо[уреди | уреди извор]

Гоктурско, ујгурско и арапско писмо спадају у старотурски. Турци 1928. примају латиницу[3]

и турска ортографија се заснива на фонематском принципу. Знак означава одређену фонему, а не фонетске варијанте. Турски алфабет се састоји из 29 графема (21 консонанта и 8 вокала). Данас, турски се говори у 34 земље ван Републике Турске, а највише Турака осим у Турској има у свим земљама бивше Југославије, Бугарској, Грчкој, Румунији, на Кипру, у Ираку, Сирији, Русији, Грузији, Кини, али и у земљама Западне Европе, посебно у Немачкој (око 1,2 милиона).

Turski alfabet
Aa Bb Cc Çç Dd Ee Ff
Gg Ğğ Hh İi Jj Kk
Ll Mm Nn Oo Öö Pp Rr
Ss Şş Tt Uu Üü VV YY
Zz

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Radetić, Ana Todorović (22. 7. 2014). „Poreklo turskog jezika”. Blog prevodilačke agencije Libra | Prevodioci.co.rs (на језику: српски). Приступљено 21. 12. 2018. 
  2. ^ „Uvod u turkologiju skripta + pitanja” (на језику: српски). Приступљено 21. 12. 2018. 
  3. ^ Турски језик (на језику: српски), 26. 10. 2018, Приступљено 21. 12. 2018 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]