Маглић (Бачки Петровац)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Маглић
Maglić, Evangelical Church.jpg
Евангеличка црква у селу
Грб
Грб
Административни подаци
Држава  Србија
Аутономна покрајина  Војводина
Управни округ Јужнобачки
Општина Бачки Петровац
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 2486
 — густина 107/км2
Географске карактеристике
Координате 45°21′26″ СГШ; 19°31′32″ ИГД / 45.357333° СГШ; 19.525666° ИГД / 45.357333; 19.525666Координате: 45°21′26″ СГШ; 19°31′32″ ИГД / 45.357333° СГШ; 19.525666° ИГД / 45.357333; 19.525666
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надм. висина 304 м
Површина 25,2 км2
Маглић на мапи Србије
Маглић
Маглић
Остали подаци
Поштански број 21473
Позивни број 021
Регистарска ознака NS

Маглић је село у општини Бачки Петровац у Јужнобачком округу. Према попису из 2011. било је 2486 становника.

Историја[уреди]

Маглић у свом развоју има четири фазе: средњовековну, немачку (1786—1945), грчку (1945—1949) и југословенску, у којој су створени предуслови за свеопшти напредак и изградњу модерног и развијеног насеља.

Маглић се помиње у средњем веку, када је Бачка била доста настањена. Од 50 тадашњих насеља познат је био и Буљкес, Име се први пут јавља већ у 18. веку као мађарско насеље Кеси. Касније се ово насеље помиње и у време Турака у тефтерима (пореским списима), 1554. године као насеље у бачкој нахији. После протеривања Турака ово село је, припало крунском поседу. Године 1717. се помиње Буљкес који се помиње као пустара а касније се припаја граничарима. После укидања војне границе 1745. пустара се опет припаја крунском поседу.

За време терезијанске колонизације ову пустару насељавају 1786. г. први Немци и то у прилично великом броју, много их је било из швапских крајева (Швабенланда), и др., па су их припадници осталих народа назвали „Швабама“. Ови немачки насељеници, колонисти имали су у односу на остале становнике, кметове, велике повластице, што им је омогућило да за кратко време организују живот.

Буљкес је током 18. и 19. века прилично брзо растао и 1900. године имао је преко 3000 становника.

За време Другог светског рата становници немачке народности су се ставили у службу окупаторима, они су у Буљкесу остали до краја рата, када су се повукли са окупаторима а делом су протерани у Немачку. Сва имања у околини и у селу су национализована.

У мају 1945. године у намештене куће доселило се 4650 грчких избеглица, припадника народноослободилачке армије (комесари, команданти, партијски руководиоци). Буљкес је у то време имао статус екстериторијалне општине Грчке у којој су важили грчки законски прописи. У почетку је то био само сабирни логор, но касније је живот у Буљкесу организованији. О реду се бринула полиција. Имали су своју штампарију која је издавала „Глас Буљкес“.

Резолуција Информбироа поделила је Грке у Буљкесу. Једни су подржавали Резолуцију а други КПЈ. Да би се спречило међусобно трвење па и убијање донесена је у пролеће 1949. г. одлука да Грци који су за Резолуцију буду исељени, а они који су верни КПЈ имали су право слободног избора. После овог масовног расељавања у Буљкесу је остало око 800 грчких избеглица, од којих је гро емигрирао у јужну Македонију, неколико њих је остало и данас овде живе као држављани Србије.

Буљкес поново био ненасељен. Насељавање почиње у другој половини а нарочито пред крај 1949. године. Први и најбројнији досељеници су били из југоисточног Баната и других делова Војводине, из Босне и Херцеговине, Лике и других крајева.

Најмасовнији талас досељавања започиње пред крај 1949. године а нарочито 1950. г. досељеницима из Србије са подручја Грделичке клисуре. Завршетком овог досељавања означен је и крај досељавања, јер су скоро све куће биле усељене.

Коначан процес насељавања и стабилизације становништва завршава се 1953- 1954. године.

Грађани су крајем 1949. г. одлучили да назив места Буљкес промене у Маглић, по планини Маглић која се налази на тромеђи Босне, Херцеговине и Црне Горе.

У селу се налази олимпијски базен.

Демографија[уреди]

Поглед на село

У насељу Маглић живи 2128 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,8 година (38,4 код мушкараца и 41,1 код жена). У насељу има 904 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,98.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).

График промене броја становника током 20. века
Демографија[1]
Година Становника
1948. 8
1953. 1.157
1961. 2.180
1971. 2.226
1981. 2.571
1991. 2.732 2.641
2002. 2.695 2.808
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Срби
  
2.426 90,01 %
Словаци
  
101 3,74 %
Југословени
  
35 1,29 %
Хрвати
  
28 1,03 %
Мађари
  
16 0,59 %
Македонци
  
6 0,22 %
Црногорци
  
5 0,18 %
Роми
  
4 0,14 %
Бугари
  
4 0,14 %
Украјинци
  
2 0,07 %
Немци
  
2 0,07 %
Словенци
  
1 0,03 %
Муслимани
  
1 0,03 %
Албанци
  
1 0,03 %
непознато
  
13 0,48 %


Референце[уреди]

  1. „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  2. „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  3. „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди]