Марија Антонеску

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Марија Антонеску
Maria Antonescu.jpg
Марија Антонеску 1941. године
Биографија
Име при рођењуАна Јулија Џиаџија
Друга именаМарија Маресал Антонеску
НадимциРика Антонеску
Датум рођења(1892-11-03)3. новембар 1892.
Место рођењаКалафат
Краљевина Румунија
Датум смрти18. октобар 1964.(1964-10-18) (71 год.)
Место смртиБукурешт
Социјалистичка Република Румунија
СупружникГеорги Цимбра
Гиљем Август Јозеф
Пјер Фулер
Јон Антонеску
Деца1
Председник Савета за друштвено деловање
20. новембар 1940 (формално од 10. априла 1941)[1] — 23. август 1944.
ПредседникМихај Румунски

Марија Антонеску (рођена као Марија Никулеску), а позната и као Марија Маресал Антонеску и Рика Антонеску (Калафат, 3. новембар 1892Букурешт, 19. октобар 1964) је била румунска чланица вишег друштва и филантрополог, жена вође и председника Румуније током Другог светског рата, Јона Антонеског.

Марија је већи део живота провела у Француској, а посебно позната постала је по вођењу добротворне организације, која је била груписана у Организацији Савета за друштвено деловање.

Имала је два брака иза себе, пре удаје за Јона Антонеског. Ухапшена је убрзо након државног удара 1944. године, а кратко време била је ратни заробљеник у Совјетском Савезу.

Биографија[уреди]

Рођена је у Калафату 3. новембра 1892. године, док други извори наводе да је рођена 1891. године.[a] Њен отац био је Теодор Николеску, капетан румунске армије, а мајка Анђела (или Анђелина).[2][3]
Удала се за Георгија Цимбру, румунског полицајца, са којим је имала сина Георгија, који је боловао од полиомијелитиса.[4][5][3][5] Цимбру је преминуо пре 1919. године, након чега се Марија преселила у Париз.[2] У јулу 1919. године удала се за бизнисмена Гиљема Августа Јозефа,[2] Француза јеврејског порекла.[3][4]

Од Јозефа се развела 1926. године и удала за Јона Антонеског, који је тада био румунски војни аташе у Француској, а касније се пар преселио у Букурешт, где је Антонеску служио као генерални секретар у Министарству одбране Румуније.[3] Марија и Јон Антонеску венчали су се 29. августа 1927. године,[2] док постоје извори да је њихово венчање одржано 1928. године.[6] Антонеску је убрзо постао утицајни политичар, а Марија као његова жена, широко позната јавности.[2][3][5][7]

Године 1938, Јон Антонеску и румунски краљ Карол II Румунски ушли су у сукоб, а Антонеском је суђено за бигамију, оптужен је да се од претходне супруге није ни разводио, а склопио нови брак са Маријом Никулеску. Уз помоћ његовог адвоката Михаја Никулеског, одбранио се на суду од стране краља и због тога је имао велико поштовање јавности.[3][5][8]

Марија је преузела је одговорност над државном добротворном организацијом Подршка. Током овог периода, постала је пријатељица са Ветруијом Гогом, женом румунског политичара Октавиана Гоге. Њих две су заједно са још велики бројем имућних жена формирале политички лоби.[7] Овај потез Марије се није допао краљици Хелен, која је постала неповерљива према њеним политичким иницијативама.[9] Ипак, почетком 1941. године Марија се придружила управи друштва Регина Елизабета, друштвеној организацији којом је преседавала краљица Јелена.[10]

Дана 10. септембра 1944. године преминуо је Маријин син, Георги Цимбру, а наводи се да је он извршио самоубиство.[4][3][5] Марија је ухапшена у општини Казанешти, где јој је уточиште понудио блиски пријатељ њеног секретара.[2][11] Према неким изворима, Марија се након хапшења обратила краљици Јелени, од које је тражила заштиту, која је одбијена.[3] У марту 1945. године Марију су притвориле совјетске снаге и као и њен супруг пре, она је превезена на совјетску територију, где је саслушавана.[2][3][11] Пуштена је кад и њен супруг, у априлу 1945. године, након чега се вратила у Румунију.[2]

Преминула је од последица срчаног удара 18. октобра 1964. године у Букурешту.[11]

Напомене[уреди]

  1. ^ На гробу Марије Антонеску стоји податак да је рођена 1891. године

Референце[уреди]

  1. ^ "Președinția Consiliului de Miniștri. Regulamentul Nr. 20" (12 June 1942), in Monitorul Oficial, Nr. 135/1942 (online copy available through Wikimedia Commons)
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 2,7 Marcel-Dumitru Ciucă, "Mărturii sub anchetă" (with editorial note)", in Magazin Istoric, March 1998
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 3,7 3,8 Lavinia Betea, "Maria, dezmierdată Rica", in Jurnalul Național, 15 May 2006
  4. 4,0 4,1 4,2 Deletant 2006, стр. 290
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 Cristian Grosu, "Și dictatorii iubesc, nu-i așa?", in Jurnalul Național, 2 February 2004
  6. ^ Deletant 2006, стр. 39.
  7. 7,0 7,1 Ioan Scurtu, "«Cucoanele» mareșalului Antonescu", in Historia, August 2013
  8. ^ Deletant 2006, стр. 45.
  9. ^ Mihai Dim. Sturdza, "Rușii, masonii, Mareșalul și alte răspîntii ale istoriografiei", Nr. 675, May 2013
  10. ^ "Mesaje regale și comunicate ale Casei M. S. Regelui", in Monitorul Oficial, Nr. 66/1941 (online copy available through Wikimedia Commons)
  11. 11,0 11,1 11,2 Deletant 2006, стр. 350

Литература[уреди]

  • Final Report of the International Commission on the Holocaust in Romania, Polirom, Iași. 2004. ISBN 978-973-681-989-6.
  • Deletant, Dennis (2006). Hitler's Forgotten Ally: Ion Antonescu and His Regime, Romania, 1940–1944. London: Palgrave Macmillan. ISBN 978-1-4039-9341-0. 
  • Mariana Hausleitner, "Auf dem Weg zur »Ethnokratie«. Rumänien in den Jahren des Zweiten Weltkrieges", in Christoph Dieckmann, Babette Quinkert, Tatjana Tönsmeyer. Kooperation und Verbrechen: Formen der »Kollaboration« im östlichen Europa, 1939–1945. Beiträge zur Geschichtes des Nazionalsozialismus 19, Wallstein Verlag, Göttingen. 2005. ISBN 978-3-89244-690-3. стр. 77-112.
  • Radu Ioanid. La Roumanie et la Shoah, Maison des Sciences de l'homme, Paris. 2002. ISBN 978-2-7351-0921-0.
  • R.I.S., "Activitatea Consiliului de Patronaj al Operelor Sociale", in Revista de Igienă Socială, 1-2/ (1944). pp. 76–77