Национални конвент

Национални конвент
*Convention nationale*
Национални конвент ; Convention nationale
Прва француска република
Оснивање	20. септембар 1792
Број посланика	850
Место одржавања седница
	дворана Манеж, Париз

Национални (Народни) Конвент (фр. Convention nationale) био је уставотворни и законодавни орган Прве француске републике од 10. августа 1792. до 26. октобра 1795. године. Током првих година (до формирања Комитета) Конвент је имао и извршну власт.

Увод

Француска војска била је подељена на присталице републике и монархије. Већ на почетку Француских револуционарних ратова долази до дезертирања и преласка у противнички табор. Због тога је француска војска била слаба и трпела поразе на свим фронтивима. Монархисти су већ славили гушење револуције. Преокрет је уследио након интервенције Маре и Робеспјера који су се ставили на чело народа и образовали тајни директоријум. Земља је била свесна да је за победу револуције потребно збацити монархију. Дана 9. августа представници 48 париских секција образовали су револуционарну Париску комуну. Ноћу између 9. и 10. августа почело је звонити за узбуну, а 10. августа народне масе су пошле ка двору краља Луја. Краљевска породица пребегла је у Законодавну скупштину да од ње тражи заштите. Она је привремено одузела власт краљу. Комуна је наређивала да се краљ ухапси. Краљ Луј и краљица Антоанета затворени су у тамницу Темпл. Тако је 10. августа 1792. године народ у Француској збацио монархију.

Настанак

У другој половини августа су започели избори за Народни конвент. По први пут у историји Француске, народне масе постали су бирачи. Од фејанаца нико није ушао у конвент. У унурашњости су изабрани жирондинци, а санкилоти су послали јакобинце. За Конвент је било изабрано свега 750 посланика. Дана 20. септембра Конвент је отпочео са радом. Истог дана Французи су извојевали велику победу над Пруском у бици код Валмија. Посланици су се убрзо поделили у три партије: Планину, Жиронду и Равницу (Баруштину). Представници Планине били су Робеспјер, Мара, Сен-Жист и сл. Најбројнији су били посланици Баруштине. Жирондинаца је било 165, Јакобинаца око стотину, а чланова Баруштине око 500 посланика. Конвент је на првом заседању прогласио укидање монархије и прогласио Француску републику.

Историја

Конвент је 1793. и 1794. године била најмоћнија влада у Европи. Након револуције од 31. маја до 2. јуна 1793. године, извршна власт припала је Комитету Јавног спаса и Комитету Јавне безбедности које је Конвент непосредно контролисао. На врхунцу је био током Јакобинске дикатуре. Термидорска реакција и збацивање Јакобинаца са власти није у потпуности укинуло Конвент. Он је постојао још петнаест месеци. Свој рад, Конвент је прекинуо 26. октобра 1795. године. На последњој седници председник је изјавио:

" Народни Конвент објављује да је његова мисија завршена и да је његово заседање закључено".

Са историјске позорнице није сишао Конвент који је у доба Јакобинске диктатуре уздрмао престоле и подигао народ на борбу, већ термидорски Конвент, Конвент "нових богаташа". Он је неприметно ишчезао из политичког живота Француске.

Избори

Индиректни избори одржани су од 2. до 10. септембра 1792. након селекције изборних колегијума у примарним скупштинама 26. августа.^[1] Упркос увођењу општег права гласа за мушкарце, излазност је била ниска,^[2]^[4] мада су избори забележили пораст у односу на изборе 1791. године. Године 1792, учешће на изборима било је 11,9% са знатно повећаном величином бирачког тела, у поређењу са 10,2% знатно мањег бирачког тело 1791. Мали одзив је делимично био последица страха од виктимизације; у Паризу је Робеспјер председавао изборима и, у договору са радикалном штампом, успео да искључи сваког кандидата који је био ројалистички симпатизер.^[5] У читавој Француској само једанаест примарних скупштина желело је да задржи монархију. Све изборне скупштине су прећутно гласале за „републику”, иако је само Париз користио ту реч.^[2] Избори су вратили исти тип људи које су активни грађани изабрали 1791.^[6]

Конвенција је 20. септембра одржала своју прву седницу у „дворани Сон-Свис”, а следећег дана се прешло у дворану Манеж, која је имала мало места за јавност и лошу акустику.^[7] Од 10. маја 1793 састанци су одржавани у дворани Машин, огромној сали у којој су посланици били расути. Дворана Машин је имала галерије за јавност која је често утицала на дебате прекидима или аплаузом.^[8] ^[10]

Чланови Конвенције су потицали из свих слојева друштва, мада су најбројнији били адвокати. У Народној уставотворној скупштини било је 75 посланика, а у Законодавној скупштини 183. Пун број посланика био је 749, не рачунајући 33 из француских колонија, од којих су само неки на време приспели у Париз. Томас Пејн и Анахарсис Клут су у Конвент именовали жирондинци. Осим њих, међутим, новоформираним департманима припојеним Француској од 1782. до 1789. било је дозвољено да шаљу представнике.^[11]

Према сопственој одлуци, Конвент је бирао свог председника сваке две недеље, и одлазећи председник је имао право на поновни избор након протека од две недеље. Уобичајено, седнице су се одржавале ујутру, мада су се и вечерње сесије често дешавале, често до касно у ноћ. Понекад се у изузетним околностима Конвент изјашњавао на сталном заседању и заседало се по неколико дана без прекида. Законодавни, као и административни, Конвент су користили одборе, са овлашћењима која су мање или више широко проширена и регулисана узастопним законима. Најпознатији од ових одбора били су Комитет јавног спаса и Комитет јавне безбедности.^[11]

Види још

Референце

^ „Du 2 au 10 septembre 1792: élection des députés à la Convention nationale”. Архивирано из оригинала 22. 12. 2018. г. Приступљено 20. 09. 2021.
^ ^а ^б Thompson 1959, стр. 310.
^ Furet 1996, стр. 115.
^ The Convention had therefore been elected by small minority of the population, but those who were the most determined. That explains the ambiguity of the word "popular" when it is applied to this period: "popular" the French Revolution was certainly not in the sense of participation by the people in public affairs. But if the word "popular" is taken to mean that revolutionary policy was formed under pressure from the sans-culotte movement and organized minorities, and received an egalitarian impetus from them, then yes, the Revolution had well and truly entered its "popular" age.^[3]
^ Jordan, David P. (1989-07-15). The Revolutionary Career of Maximilien Robespierre. University of Chicago Press. стр. 119. ISBN 978-0-226-41037-1.
^ Dupuy 2005, стр. 34–40.
^ „Saint-Just: Lieux de mémoire”.
^ The National Convention 1906
^ Thompson 1959, стр. 320.
^ During the early meetings of the Convention the deputies had sat indiscriminately, where they pleased. But it was noticed that, as the quarrel between Jacobins and Girondins developed, they grouped themselves to the right and left of the President's chair, whiles the extreme Jacobins found a place of vantage in the higher seats at the end of the hall, which came to be called the Mountain (фр. La Montagne).^[9]
^ ^а ^б Anchel 1911.

Литература

Тарле, Ј. В. (2008). Историја новог века. Београд: Научно дело. ISBN 978-86-6021-007-6.
Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Anchel, Robert (1911). „Convention, The National”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 7 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 46.
Andress, David (2006). The Terror: the merciless war for freedom in revolutionary France. Farrar: Straus and Giroux. ISBN 0-374-27341-3.
Andress, David, and Manuel Covo. "Race, Slavery, and Colonies in the French Revolution." In The Oxford Handbook of the French Revolution, The Oxford Handbook of the French Revolution, Chapter 017. Oxford University Press, 2015.
Aulard, François-Alphonse (1910). The French Revolution, a Political History, 1789–1804, in 4 vols. New York: Charles Scribner's Sons.
Bouloiseau, Marc (1983). The Jacobin Republic: 1792–1794. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-28918-1.
Dupuy, Roger (2005). La République jacobine. Terreur, guerre et gouvernement révolutionnaire (1792—1794). Paris: Le Seuil, coll. Points. ISBN 2-02-039818-4.
Furet, François (1996). The French Revolution: 1770–1814. Oxford: Blackwell Publishers Ltd. ISBN 0-631-20299-4.
Greer, Donald (1935). Incidence of the Terror During the French Revolution: A Statistical Interpretation. Peter Smith Pub Inc. ISBN 978-0-8446-1211-9.
Hampson, Norman (1988). A Social History of the French Revolution. Routledge: University of Toronto Press. ISBN 0-7100-6525-6.
Jordan, David (1979). The King's Trial:Luis XVI vs. the French Revolution. Berkeley: University of California Press. ISBN 0-520-04399-5.
Lefebvre, Georges (1962). The French Revolution: from its Origins to 1793. vol. I. New York: Columbia University Press. ISBN 0-231-08599-0.
Lefebvre, Georges (1963). The French Revolution: from 1793 to 1799. vol. II. New York: Columbia University Press. ISBN 0-231-02519-X.
Lefebvre, Georges (1964). The Thermidorians & the Directory. New York: Random House. ISBN 9780134445397.
Linton, Marisa, Choosing Terror: Virtue, Friendship and Authenticity in the French Revolution (Oxford University Press, 2013).
Mathiez, Albert (1929). The French Revolution. New York: Alfred a Knopf.
Rude, George (1988). The French Revolution. New York: Grove Weidenfeld. ISBN 1-55584-150-3.
Soboul, Albert (1974). The French Revolution: 1787–1799. New York: Random House. ISBN 0-394-47392-2.
Stein, Robert. "The Revolution of 1789 and the Abolition of Slavery." Canadian Journal of History/Annales Canadiennes D'Histoire 17, no. 3 (1982): 447-468.
Thompson, J. M. (1959). The French Revolution. Oxford: Basil Blackwell.
Woronoff, Denis (1984). The Thermidorean regime and the directory: 1794–1799. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-28917-3.
Moitt, Bernard. Women and Slavery in the French Antilles, 1635-1848. Blacks in the Diaspora. Bloomington: Indiana University Press, 2001.
Quinney, Valerie. "Decisions on Slavery, the Slave-Trade and Civil Rights for Negroes in the Early French Revolution." The Journal of Negro History 55, no. 2 (1970).
Nash, Gary B. "Reverberations of Haiti in the American North: Black Saint Dominguans in Philadelphia." Pennsylvania History: A Journal of Mid-Atlantic Studies 65 (1998).
Popkin, Jeremy D. A Short History of the French Revolution. Sixth ed. 2015.
Alderson, Robert J. (2008). This Bright Era of Happy Revolutions: French Consul Michel-Ange-Bernard Mangourit and International Republicanism in Charleston, 1792–1794. Columbia, SC: University of South Carolina Press. ISBN 9781570037450.
Bosher, John F. (1989) [1988]. The French Revolution. New York: W. W. Norton. ISBN 039395997X.
Furet, François; Ozouf, Mona, ур. (1989). A Critical Dictionary of the French Revolution. Translated by Arthur Goldhammer. Cambridge: Belknap Press of Harvard University Press. ISBN 0-674-17728-2.
Linton, Marisa (2013). Choosing Terror: Virtue, Friendship, and Authenticity in the French Revolution. New York: Oxford University Press. ISBN 9780199576302.
Oliver, Bette W. (2009). Orphans on the Earth: Girondin Fugitives from the Terror, 1793-94. Lanham, MD: Lexington Books. ISBN 9780739140680.
Schama, Simon (1989). Citizens: A Chronicle of the French Revolution. New York: Vintage. ISBN 0679726101.
Brace, Richard Munthe (1951). „General Dumouriez and the Girondins 1792-1793”. The American Historical Review. 56 (3): 493—509. JSTOR 1848434. doi:10.2307/1848434. .
De Luna, Frederick A. (1988). „The "Girondins" Were Girondins, after All”. French Historical Studies. 15 (3): 506—518. JSTOR 286372. doi:10.2307/286372. .
Dipadova, Theodore A. (1976). „The Girondins and the Question of Revolutionary Government”. French Historical Studies. 9 (3): 432—450. JSTOR 286230. doi:10.2307/286230. .
Ellery, Eloise. Brissot De Warville: A Study in the History of the French Revolution (1915) excerpt and text search.
François Furet and Mona Ozouf. eds. La Gironde et les Girondins. Paris: éditions Payot, 1991.
Higonnet, Patrice (1985). „The Social and Cultural Antecedents of Revolutionary Discontinuity: Montagnards and Girondins”. The English Historical Review. 100 (396): 513—544. JSTOR 568234. doi:10.1093/ehr/C.CCCXCVI.513. .
Thomas Lalevée, "National Pride and Republican grandezza: Brissot's New Language for International Politics in the French Revolution", French History and Civilisation (Vol. 6), 2015, pp. 66–82.
Lamartine, Alphonse de. History of the Girondists, Volume I: Personal Memoirs of the Patriots of the French Revolution (1847) online free in Kindle edition; Volume 1, Volume 2 | Volume 3.
Lewis-Beck, Michael S.; Hildreth, Anne; Spitzer, Alan B. (1988). „Was There a Girondist Faction in the National Convention, 1792-1793?”. French Historical Studies. 15 (3): 519—536. JSTOR 286373. doi:10.2307/286373. .
Linton, Marisa, Choosing Terror: Virtue, Friendship and Authenticity in the French Revolution (Oxford University Press, 2013).
Loomis, Stanley, Paris in the Terror. (1964).
Patrick, Alison (1969). „Political Divisions in the French National Convention, 1792-93”. The Journal of Modern History. 41 (4): 422—474. JSTOR 1878003. S2CID 154416704. doi:10.1086/240442. ; rejects Sydenham's argument & says Girondins were a real faction.
Patrick, Alison. The Men of the First French Republic: Political Alignments in the National Convention of 1792 (1972), comprehensive study of the group's role.
Scott, Samuel F., and Barry Rothaus. Historical Dictionary of the French Revolution 1789–1799 (1985) Vol. 1 pp. 433–36 online Архивирано на сајту Wayback Machine (5. мај 2020).
Sutherland, D. M. G. France 1789–1815: Revolution and Counter-Revolution (2nd ed., 2003) ch. 5.
Sydenham, Michael J. (1971). „The Montagnards and Their Opponents: Some Considerations on a Recent Reassessment of the Conflicts in the French National Convention, 1792-93”. The Journal of Modern History. 43 (2): 287—293. JSTOR 1876547. S2CID 154261450. doi:10.1086/240618. ; argues that the Girondins faction was mostly a myth created by Jacobins.
Whaley, Leigh Ann. Radicals: Politics and Republicanism in the French Revolution. Gloucestershire, England: Sutton Publishing, 2000.

Спољашње везе

Presidents of the National Convention: 1792–1795
National Convention pamphlets and documents from the Ball State University Digital Media Repository

[1] „Du 2 au 10 septembre 1792: élection des députés à la Convention nationale”. Архивирано из оригинала 22. 12. 2018. г. Приступљено 20. 09. 2021.

[FOOTNOTEThompson1959310-2] а ^б Thompson 1959, стр. 310.

[FOOTNOTEFuret1996115-3] Furet 1996, стр. 115.

[4] The Convention had therefore been elected by small minority of the population, but those who were the most determined. That explains the ambiguity of the word "popular" when it is applied to this period: "popular" the French Revolution was certainly not in the sense of participation by the people in public affairs. But if the word "popular" is taken to mean that revolutionary policy was formed under pressure from the sans-culotte movement and organized minorities, and received an egalitarian impetus from them, then yes, the Revolution had well and truly entered its "popular" age.^[3]

[Jordan119-5] Jordan, David P. (1989-07-15). The Revolutionary Career of Maximilien Robespierre. University of Chicago Press. стр. 119. ISBN 978-0-226-41037-1.

[FOOTNOTEDupuy200534–40-6] Dupuy 2005, стр. 34–40.

[7] „Saint-Just: Lieux de mémoire”.

[8] The National Convention 1906

[FOOTNOTEThompson1959320-9] Thompson 1959, стр. 320.

[10] During the early meetings of the Convention the deputies had sat indiscriminately, where they pleased. But it was noticed that, as the quarrel between Jacobins and Girondins developed, they grouped themselves to the right and left of the President's chair, whiles the extreme Jacobins found a place of vantage in the higher seats at the end of the hall, which came to be called the Mountain (фр. La Montagne).^[9]

[FOOTNOTEAnchel1911-11] а ^б Anchel 1911.

[1]

[2]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[10]

[11]

[3]

[9]

Нормативна контрола
Међународне	ISNI VIAF
Државне	Немачка Израел Сједињене Државе Чешка
Академске	CiNii
Остале	Енциклопедија Британика IdRef