Национални идентитет

Из Википедије, слободне енциклопедије

Национални идентитет је лични идентитет или осећај припадности нацији или држави.[1] Из угла етничког национализма, национални идентитет подразумава припадност одређеној етничкој нацији, која окупља све своје припаднике, без обзира на територијално-политичку подељеност или држављанство (на пример, национани идентитет Срба). На другој страни, национални идентитет се јавља и као осећај припадности одређеној политичкој нацији, која окупља све становнике неке државе, без обзира на њихову етничку припадност (на пример, заједнички национани идентитет Аустралијанаца као држављана Аустралије).

У процесу изградње националног идентитета у савременим националним државама које су настајале путем уједињавања више регионалних политичких ентитета (на пример, уједињење Италије или Немачке у 19. веку), вршена је идентитетска национализација односно идентитетско обликовање заједничке националне припадности путем изградње јединствене (италијанске или немачке) националности. Процес супротан изградњи националног идентитета је разградња или губљење националног идентитета, односно идентитетска денационализација.

Национални идентитет већине грађана једне државе или припадника једне нације тежи да се ојача када је земља или народ војно угрожен. Пример је развој тајванског идентитета, који је ојачао пошто је Република Кина међународно постала позната као Тајван пошто су изгубили статус члана УН-а а нарочито у касним 1990-им, када је постало јасно да је „Кина“ (Народна Република Кина) прети Тајвану војно. Данас, и поред тога што се они називају Кинезима, све чешће се идентификују као тајванци.

Постоје случајеви када се национални идентитет супротставља цивилном идентитету особе. На пример, многи израелски Арапи се повезују или су повезани са арапским или палестинским националним идентитетом, док су истовремено грађани државе Израел, који је у сукобу са Палестинцима и са многим арапским земљама.

Такође, постоје случајеви у којима национални идентитет одређене групе је угњетаван од стране владе у земљи где група живи. Најевидентнији је у Албанији са комунистичком владом. Током овог периода било је кажњиво да припадници националне мањине дају деци дају национална имена или да говоре свој језик.

Позитивно изражавање националног идентитета је родољубље или патриотизам, а негативан је шовинизам.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]