Нил

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Нил (река))
Нил
Nile02(js).jpg
Нил у Египту
River Nile map.svg
Ток Нила
Опште информације
Дужина 6.650[1] km
Басен 3.400.000 km2
Пр. проток 830 m3s
Слив Слив Средоземног мора
Водоток
Извор Африка
В. извора 2.700 m
Ушће Средоземно море
Географске карактеристике
Држава/е Уганда - Етиопија - Јужни Судан - Судан - Египат

Река Нил (арапски: النيل an-nīl), у Африци, је једна од две најдуже реке на Земљи.[2] Нил се обично сматра најдужом реком на свету, али да ли је дужи од Амазона у Јужној Америци је још увек предмет доста дебата.[3] Ово је углавном из два разлога: прво, дужина река варира временом (посебно у равницама, где реке често мењају ток), и, друго, тачка од које се мери дужина реке је често дискутабилна. Нил, који је 6.853 км дуг, је међународна река пошто његов слви покрива једанаест земаља, наиме, Танзанију, Уганду, Руанду, Бурунди, Демократску републику Конго, Кенија, Етиопију, Еритреју, Јужни Судан, Судан и Египат.[4] Нил је примарни извор воде у Египту и Судану.[5]

Постоје две велике гране Нила: Бели Нил, од екваторијалне источне Африке, и Плави Нил, из Етиопије. Викторијино језеро у Уганди се обично сматра извором Нила, мада и само језеро има реке које га напајају. Ове реке, значајних величина из осталих афричких великих језера. Најдаља река која чини Нил је Рувиронза, река у Бурундију, која је горња грана реке Кагера. Кагера тече 690 km пре него што се улије у Викторијино језеро.[6][7][8]

Када напусти Викторијино језеро, река је позната као Викторијин Нил. Тече даље приближно 500 km кроз Кјога (језеро),[9] док не стигне до Албертовог језера. Кад напусти Албертово језеро, река је позната као Албертов Нил. Затим тече кроз Судан, где постаје познат као Горски Нил (Бар ал Џабал). На ушћу Бар ал Џабала и Бар ел Газала, река постаје позната као Бар ал Абјад, или Бели Нил, због глине која се раствара у води. Одатле, река тече у Картум.[10]

У међувремену, Плави Нил (или Бар ал Азрак) извире из Језера Тана у етиопијским висијама. Плави Нил тече око 1.400 km до Картума, где се Бели и Плави Нил спајају у „Нил“. Необично је да се последња притока (Атбара) са Нилом спаја на отприлике половине пута до мора.[11]

После спајања Плавог и Белог Нила, једина већа притока је река Атбара која извире у Етиопији северно од језера Тана и дугачка је приближно 800 km. Утиче у Нил 300 km низводно од Картума.

Нил се потом улива у вештачко Насерово језеро, начињено иза Асуанске бране, 270 km унутар Египта од суданске границе. Од 1998, одређени део воде из Језера Насер се дели западно и формира Језера Тошка. Од Језера Насер, главни канал тече на север кроз Египат и у Средоземно море; а споредни канал, Бар Јусеф, се одваја од главног канала низводно од града Асјута, и улива се у Фајум. На утоку Нила у Средоземно море се формира делта Нила. Наносе из Нила струје вуку даље на исток, и ови наноси поспешују риболовне индустрије источног Медитерана, или је то барем био случај до изградње асуанске бране.

Од Рувиронзе до Средоземног мора, Нил је дуг приближно 6650 km. Ако се мери од Викторијиног језера, дужина износи приближно 5584 km. Напаја се са отприлике 2,8 милиона до 3,4 милиона km² .

Нил (iteru на староегипатском) је био жила куцавица старе египатске цивилизације, и већина становника и сви египатски градови су живели у долини Нила. И данас Нил храни већину становника Египта, који се иначе налази у негостољубивој Сахари. Река се изливала сваког лета, чинећи околна поља врло плодним. Ток реке је на неколико места узнемирен катарактама, које су одељци где река тече брже, са много малих острва, плитком водом, и стенама, што прави препреке за бродску пловидбу. Прва катаракта, најближа ушћу реке је код Асуана северно од асуанских брана. Северно од Асуана, Нил је позната туристичка дестинација, са крстарицама и традиционалним дрвеним бродовима, фелучама. Осим тога, бројни „плутајући хотели“ - крстарице угошћавају туристе и рутирају између Луксора и Асуана, а заустављају се код Едфуа и Ком Омбоа. Било је могуће пловити овим бродовима све од Каира до Асуана, али је најсевернији део из сигурносних разлога затворен већ више година.

Иако већина Египћана још увек живи у долини Нила, изградња асуанске бране (завршена 1970.), која производи струју, је прекинула летње поплаве, и њихово обнављање плодности земљишта.

Градови на Нилу су између осталих Картум, Асуан, Луксор (Теба), и конурбација ГизаКаиро.

Упркос покушајима Старих Грка и Римљана (који нису успели да продру кроз Суд, мочвару на југу Судана), извор Нила није био познат до 19. века, када је Џон Ханинг Спик први као извор означио Викторијино језеро. Разне раније експедиције од античких времена нису успевале да открију извор, и стога су се појавиле класичне хеленистичке и римске представе реке, као мушког речног бога са главом прекривеном платном.

Постоји више верзија порекла имена Нил. Могуће је да та реч потиче од старе семитске речи Нахал што значи река. Друга верзија је да реч Нил потиче од речи Неилос (Νειλος), грчког имена за Нил, што значи долина. Још једно грчко име за Нил је било Аигиптос (Αιγυπτος), и то је порекло имена Египат.

Назив[уреди]

Постоји више верзија порекла имена Нил. Могуће је да та реч потиче од старе семитске речи Nahal што значи река. Друга верзија је да реч Нил ('nIl) долази од речи Neilos (Νειλος), која значи долина.[12][13] Други грчки назив за Нил био је Aigyptos (Αιγυπτος), он је извор имена Египат.[13][14][15][16]

Притоке (рукавци)[уреди]

Источна Африка, ток ријеке Нил

Нил се формира код Картума, где се спајају две главне изворне реке Бели Нил, који извире у екваторијалној Африци, и Плави (Модри) Нил из Етиопије. Обе реке извиру на западном рубу источноафричког расцепа, који је део Долине велике раселине.[17] Слив Нила захвата око 3.254.555 km2 (1.256.591 sq mi), што је око 10% површине Африке.[18]

Бели Нил[уреди]

Главни чланак: Бијели Нил

Викторијино језеро, које се налази између Уганде, Кеније и Танзаније, сматра се извором Нила макар и у само језеро утичу реке знатних величина из осталих великих језера Африке. Истиче се најдаљи одвојак реке Лувиронза у Бурундију која је горња Притока реке Кагера. Кагера тече 690 км пре него досегне Викторијино језеро.

По изласку из Викторијиног језера река се назива Викторијин Нил. Тече даље око 500 км, Кроз језеро Киога, док не досегне Албертово језеро. Након изласка из Албертовог језера река је позната под именом Албертов Нил. Тада отиче у Судан,[19] где постаје позната под именом Бахр ел Џебел. На стецишту Бахр ел Џебела с Бахр ел Газалом, реком која је и сама дуга 720 км, река постаје позната као Бахр ал Абјад, или Бели Нил, по боји глине у њеним водама.[20][21] Од ове тачке река тече према Картуму.

Плави Нил[уреди]

Главни чланак: Плави Нил

Плави Нил (Бахр ал Азрак у Судану, Абај у Етиопији) извире из језера Тана у Етиопском горју. Плави нил тече око 1 400 км до Картума, где се Плави и Бели Нил спајају и стварају Нил. Већина воде коју Нил носи (око 80-85%) долази из Етиопије, али већи део воде пролази коритом Нила само лети када на Етиопску висораван падају јаке кише. Остатак године велике реке у Етиопији које утичу у Нил носе врло мало воде или су сасвим суве.[22][23]

Композитна сателитска слика Нила (види такође Делта Нила)[24][25]

Нил[уреди]

Након што се Плави и Бели Нил споје, једино још река Атбара знатније доприноси Нилу. Она извире у Етиопији северно од језера Тана и дуга је отприлике 800 км. Спаја се с Нилом око 300 км након Картума, на отприлике пола његовог пута према мору. Од ове тачке према северу Нил се смањује због испаравања.

Нил у Судану посебан је из два разлога: 1) тече преко 6 група слапова, од прве код Асуана до шесте код Сабалоке (северно од Картума); и 2) окреће смер великим делом тока, тече натраг према ЈЗ да би се опет окренуо на север до мора. То је „Велики речни завој Нила“.[26][27]

Типичне фелуке (једрењаци) по Нилу

Након тога Нил долази до вештачког језера Насер, затвореног Асуанском браном 270 км унутар Египта од суданске границе. Од 1998, одређена се количина воде из језера Насер излила на запад и формирала језера Тошка. Од Насеровог језера главни ток тече на север кроз Египат према Средоземном мору. Један се рубни канал, Бахр Јусуф, одваја од главног тока низводно од града Асјута, и празни у Фајум. Делта Нила, место где се Нил улива у Средоземно море, је епоним свих речних делти света. Богати речни муљ ношен на исток воденим струјама подстицао је риболовну индустрију источног Средоземља, или је барем тако било до изградње Асуанске бране.

Историја Нила[уреди]

Нил (iteru на староегипатском) давао је живот староегипатској цивилизацији, већина становништва и сви градови Египта смештени су уздуж долине Нила северно од Асуана. Нил је био жила куцавица египатске културе од каменог доба. Климатске промене су око 8000. п. н. е. исушиле пашњаке Египатских земаља и створиле Сахару. Племена су се природно селила према реци, где се развила седилачка, ратарска привреда, и централизованије друштво.

Кост из Исханга, најстарији откривени доказ египатске мумификације, пронађена је уз један од мањих одвојака реке Нил (близу језера Едвард, у североисточном делу Конга. Старост јој је процењена на 20.000. п. н. е..

Успркос покушајима Грка и Римљана (који који се нису успели пробити даље од Суда, извор Нила остао је неоткривен до 19. века. Тада је Џон Ханинг Спик први препознао Викторијино језеро као извор Нила. Разне су пређашње експедиције још од древних времена пропале у покушају откривања извора реке. Због тога се класичним римским и хеленистичким приказима Нил приказује као мушки бог којему су лице и глава сакривени завесама.

Спик је био део експедиције 1856-1858 коју је водио Ричард Франсис Бертон. Намеравао је да пронђе извор Нила улазећи у Африку из Дар-Ес-Салаама (данашња Танзанија). Бертон је био уверен да је извор jezero Тангањика. Међутим, Спик је био тај који је, оставивши болесног Бертона иза себе, пронашао велику водену површину која је данас позната као Викторијино језеро. Спик се уверио да је баш та водена површина прави извор реке Нил. Спик се вратио са Џејмсом Августом Грантом 1860-1863, наставио истраживања око Викторијиног језера и пратио Нил на север до Гондокора на јужном рубу Суда.

Експедиција Бели Нил коју је водио јужноафриканац Хендри Куци, била је прва која је успела да оплови целу дужину Нила. Кренула је с извора Нила у Уганди 1. јануара 2004. и стигли на Средоземље у 4 месеца и 2 недеље касније.

Геолог Пасквале Скатуро и његов партнер, кајакиста и документариста Гордон Браун, су 28. априла 2004. први препловили Плави Нил, од језера Тана у Етиопији до плажа Александрије на Средоземљу. Иако је њихова експедиција укључивала и одређен број других учесника једино су Браун и Скатуро остали у експедицији целим путем.

Нил још увек уздржава велик број Африканаца, као и Египћана, који живе између иначе непогодних подручја Сахаре. Река је поплављала сваког лета, остављајући плодно тло на пољима. Речни ток је ометан на неколико места слаповима Нила, који сметају проласку бродова. Суд у Судану такође представља значајну препреку пловности и протоку воде, чак до те мере да је Египат једно вријеме покушавао да прокопа канал (канала Јонгели) да би се побољшао проток воде.

Поглед на Нил с туристичког брода, између Луксора и Асуана у Египту

Нил се користио, и још се користи, за транспорт роба то уздуж његовог тока. Посебно зато што зимски ветрови у овом подручју дувају уз реку, бродови су могли да путују узводно користећи једра, а низводно користећи ток реке. Иако већина Египћана још увек живи у долини Нила, изградња Асуанске бране значила је крај поплава и доношења плодног речног муља.

Градови уз Нил укључују Картум, Асуан, Луксор (Тебу), и ГизаКаиро.

Поплаве Нила[уреди]

Годишњи циклус Нила био је изузетно важан у животима древних Египћана. Нил се 'тајанствено' али предвидиво подизао сваког лета и обогаћивао земљу, без кише и у најтоплије доба године. Добра поплава и Египту је било осигурано обиље, слабија поплава или прејака поплава значиле су да ће Египат патити.

Тајна годишњег циклуса плављења - стварала је страхопоштовање и подстицала обожавање, те пажљиво документовање, да би се тачно предвидело кад ће Нил плавити. Исто тако развио се и систем одређивања парцела након повлачења вода. Све то је подстакло стварање првог научног инструмента Нилометра, астрономије, и рудиментарне геодезије. Забринутост старих Египћана, да би поплава могла изостати, била је сасвим оправдана. Изостанак поплава и низак водостај Нила, сматра се разлогом пропасти старог краљевства пре око 4 200 година. Та је забринутост забележена у Библији, где Јосип правилно тумачи да се фараонови снови о 7 година обиља и 7 година сиромаштва односе на добре, па затим лоше поплаве Нила.

У ближој историји 1980-их догодила се суша која је узроковала глад у Етиопији и Судану, али Египат од тог остао поштеђен, због резерви воде у акумулационом језеру Насер.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. Мала школска енциклопедија. ISBN 978-86-331-2950-3. стр 193.
  2. Nile River (на језику: engleski). Encyclopædia Britannica. Приступљено 08. 12. 2012. 
  3. Amazon Longer Than Nile River, Scientists Say
  4. Oloo, Adams (2007). „The Quest for Cooperation in the Nile Water Conflicts: A Case for Eritrea” (PDF). African Sociological Review. 11 (1). Приступљено 25. 7. 2011. 
  5. Mohamed Helmy Mahmoud Moustafa Elsanabary„Teleconnection, Modeling, Climate Anomalies Impact and Forecasting of Rainfall and Streamflow of the Upper Blue Nile River Basin”. Canada: University of Alberta. 2012. Приступљено 23. 1. 2012. 
  6. „Nile River”. Приступљено 5. 2. 2011. 
  7. „Team Reaches Nile's 'True Source'. BBC News. 31. 3. 2006. Приступљено 4. 4. 2011. 
  8. „Journey to the source of the Nile”. Telegraph. Приступљено 06. 09. 2012. 
  9. McLeay, Cam (2. 7. 2006). „The Truth About the Source of R. Nile”. New Vision. Приступљено 31. 8. 2011. 
  10. Marshall et al., „Late Pleistocene and Holocene environmental and climatic change from Lake Tana, source of the Blue Nile” (PDF).  (247 KB), 2006
  11. Shahin, Mamdouh (2002). Hydrology and Water Resources of Africa. Springer. стр. 276, 287—288. ISBN 1-4020-0866-X. ; online at Google Books
  12. „Nile”. Oxford English Dictionary (3 изд.). Oxford, England: Oxford University Press. 2009. 
  13. 13,0 13,1 "Wikisource-logo.svg Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Nile § Name”. Encyclopædia Britannica. 19 (11. изд.). Cambridge University Press. стр. 693. 
  14. An overview is given by: Carles Múrcia (2006). грч. Νεῖλος : El nom grec del riu Nil pot ser d’origen amazic? Aula Orientalis 24: 269-292
  15. „Nile”. Online Etymology Dictionary. Приступљено 20. 1. 2013. 
  16. Wikisource-logo.svg Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Nile”. Encyclopædia Britannica. 19 (11. изд.). Cambridge University Press. стр. 695. 
  17. „The Nile River”. Nile Basin Initiative. 2011. Приступљено 1. 2. 2011. 
  18. EarthTrends: The Environmental Information Portal Archived 27 May 2012[Date mismatch] at the Wayback Machine.
  19. Hurst H.E.; et al. (2011). „The Nile Basins |volume 1 The Hydrology of the Blue Nile and Akbara and the Main Nile to Aswan, with some Reference to the Projects Nile control Dept. paper 12” (PDF). Cairo: Government Printing office. 
  20. „Sobat River”. Encyclopædia Britannica Online Library Edition. Encyclopædia Britannica. Приступљено 21. 1. 2008. 
  21. J. V. Sutcliffe & Y. P. Parks (1999). „12”. The Hydrology of the Nile (PDF). IAHS Special Publication no. 5. стр. 161. 
  22. BGN/PCGN. "Romanization System for Amharic Archived 13 February 2013[Date mismatch] at the Wayback Machine.". 1967. Hosted at the National Geospatial Intelligence Agency, 2013. Accessed 28 Feb 2014.
  23. The river's outflow from that lake occurs at 12°02′09″N 37°15′53″E / 12.03583° СГШ; 37.26472° ИГД / 12.03583; 37.26472
  24. Hasan, E.; Khan, S. I.; Hong, Y. (2015). „Investigation of Potential Sea Level Rise Impact on the Nile Delta, Egypt Using Digital Elevation Models.”. Environmental Monitoring & Assessment. 187 (10): 649—663. doi:10.1007/s10661-015-4868-9. 
  25. El Banna, Mahmoud M.; Frihy, Omran E. (01. 06. 2009). „Human-induced changes in the geomorphology of the northeastern coast of the Nile delta, Egypt”. Geomorphology. Coastal vulnerability related to sea-level rise. 107 (1–2): 72—78. doi:10.1016/j.geomorph.2007.06.025. 
  26. Robert J. Stern, Mohamed Gamal Abdelsalam: The Origin of the Great Bend of the Nile from SIR-C/X-SAR Imaginary. In: Science, New Series, Vol.274, Issue 5293 (Dec.6,1996), pp.1696-1698
  27. as per Strabos Geographika book XVII

Литература[уреди]

  • Jeal, Tim (2011). Explorers of the Nile: The Triumph and Tragedy of a Great Victorian Adventure. ISBN 978-0-300-14935-7
  • Tvedt, Terje, ed. The River Nile in the Post-Colonial Age: Conflict and Cooperation Among the Nile Basin Countries (I.B. Tauris, 2010) 293 pages; studies of the river's finite resources as shared by multiple nations in the post-colonial era; includes research by scholars from Burundi, Congo, Egypt, Ethiopia, Kenya, Rwanda, Sudan, Tanzania, and Uganda.

Спољашње везе[уреди]