Аутокефална црква — разлика између измена

Интерактиван преглед историје

← Старија измена Новија измена →

Садржај обрисан Садржај додат

ВизуелноВикитекст

Инлајн

Верзија на датум 19. септембар 2015. у 20:49

Аутокефална црква (од грч. αυτός и грч. κεφαλή) самостална је помјесна црква.

Потпуно је самостална (независна) од других помјесних цркава, али и у јединству са њима у евхаристијском општењу.

Аутокефалност

Идеја аутокефалности конститутивна је помјесној цркви јер она представља народ Божији (грч. λαος) сабран у једном мјесту ради приношења тајне евхаристије, под вођством епископа окруженог свештеницима и помогнутог ђаконима, уз учешће вјерника. Аутокефални карактер помјесне цркве најбоље се исказује у том евхаристијском сабрању јер оно посједује еклисијалну форму без које не постоји Црква.

Након првобитног ширења хришћанства и ван великих градова дошло је до промјене црквене организације. Формиране су бројне црквене покрајине које су раздијељене међу епископима на челу са „првим епископом“ (архиепископом или митрополитом). Независност древних помјесних цркава била је ограничена, нарочито у дисциплинарном и административном домену. Већ се васељенски сабори изјашњавају о подјели древних цркава на веће територијалне јурисдикције (митрополије и патријархате) потврђујући да пет патријархата (тзв. пентархија) имају апостолско поријекло — Рим, Цариград, Александрија, Антиохија и Јерусалим.

Једна помјесна црква се признаје за аутокефалну кад испуни сљедеће услове: да има сабор епископа (они су њена једина канонска власт), да бира свог првојерарха (архиепископа, митрополита или патријарха), да има одређену територију као јурисдикцију и да освећује свето миро нужно за свету тајну миропомазања.

Процес признавања права да се самостално управља и да се бира свој првојерарх је веома тежак. Неки теолози сматрају да се аутокефалија базира на модерном схватању нације и критикују независност нових патријархата будући да су се они организовали на етничком, а не на територијалном принципу. Тако се аутокефална црква поистовјећује са националном (тзв. филетизам). Територијални принцип јесте основни принцип за само постојање и оснивање једне помјесне цркве и њега треба сматрати као канонску основу аутокефалије и аутономије.

Диптих

Данас постоји укупно 14 аутокефалних цркава по диптиху Цариградске патријаршије. Међутим, по диптиху Московског патријархата аутокефалија се признаје и Православној цркви у Америци.

Диптих Цариградске патријаршије	Диптих Руске патријаршије
Цариградска Александријска Антиохијска Јерусалимска Руска Српска Румунска Бугарска Грузијска Кипарска Грчка Пољска Албанска Чешких земаља и Словачке	Цариградска Александријска Антиохијска Јерусалимска Руска Грузијска Српска Румунска Бугарска Кипарска Грчка Албанска Пољска Чешких земаља и Словачке Америчка

Постоје и аутономне цркве које су под јурисдикцијом аутокефалних цркава. Управо је организованост Православне цркве у аутокефалне и аутономне цркве једно од особености православља.

Види још

Извори

@@ Ред 6: / Ред 6: @@
 == Аутокефалност ==
-Идеја аутокефалности конститутивна је [[Помјесна црква|помјесној цркви]] јер она представља народ Божији ({{јез-грч|λαος}}) сабран у једном мјесту ради приношења тајне [[Евхаристија|евхаристије]], под вођством [[епископ]]а окруженог свештеницима и помогнутог [[ђакон]]има, уз учешће вјерника. Аутокефални карактер помјесне цркве најбоље се исказује у том евхаристијском сабрању јер оно посједује еклисијалну форму без које не постоји Црква.
+Идеја аутокефалности конститутивна је [[Помјесна црква|помјесној цркви]] јер она представља народ Божији ({{јез-грч|λαος}}) сабран у једном мјесту ради приношења тајне [[Евхаристија|евхаристије]], под вођством [[епископ]]а окруженог свештеницима и помогнутог [[ђакон]]има, уз учешће вјерника. Аутокефални карактер помјесне цркве најбоље се исказује у том евхаристијском сабрању јер оно посједује еклисијалну форму без које не постоји [[Црква]].
-Након првобитног ширења хришћанства и ван великих градова дошло је до промјене црквене организације. Формиране су бројне црквене покрајине које су раздијељене међу епископима на челу са „првим епископом“ (архиепископом или митрополитом). Независност древних помјесних цркава била је ограничена, нарочито у дисциплинарном и административном домену. Већ се [[васељенски сабори]] изјашњавају о подјели древних цркава на веће територијалне јурисдикције (митрополије и патријархате) потврђујући да пет патријархата (тзв. [[пентархија]]) имају апостолско поријекло — [[Римска патријаршија|Рим]], [[Цариградска патријаршија|Цариград]], [[Александријска патријаршија|Александрија]], [[Антиохијска патријаршија|Антиохија]] и [[Јерусалимска патријаршија|Јерусалим]].
+Након првобитног ширења [[Хришћанство|хришћанства]] и ван великих градова дошло је до промјене црквене организације. Формиране су бројне црквене покрајине које су раздијељене међу [[епископ]]има на челу са „првим епископом“ ([[архиепископ]]ом или [[митрополит]]ом). Независност древних помјесних цркава била је ограничена, нарочито у дисциплинарном и административном домену. Већ се [[васељенски сабори]] изјашњавају о подјели древних цркава на веће територијалне јурисдикције (митрополије и патријархате) потврђујући да пет патријархата (тзв. [[пентархија]]) имају апостолско поријекло — [[Римска патријаршија|Рим]], [[Цариградска патријаршија|Цариград]], [[Александријска патријаршија|Александрија]], [[Антиохијска патријаршија|Антиохија]] и [[Јерусалимска патријаршија|Јерусалим]].
+Једна [[помјесна црква]] се признаје за аутокефалну кад испуни сљедеће услове: да има сабор епископа (они су њена једина канонска власт), да бира свог првојерарха ([[архиепископ]]а, [[митрополит]]а или [[патријарх]]а), да има одређену територију као јурисдикцију и да освећује [[свето миро]] нужно за свету тајну [[Помазање|миропомазања]].
-Аутокефалност не треба мијешати са црквеном [[Аутономна црква|аутономијом]]. Између осталог, статус аутономије разликује се од аутокефалности у томе што избор поглавара [[Аутономна црква|аутономне цркве]] потврђује [[патријарх]] (поглавар аутокефалне цркве). Аутокефална црква има свој помјесни или архијерејски сабор и равноправна је са свим сестринским аутокефалним црквама. [[Аутономна црква]] такође има свој архијерејски сабор (синод) чији чланови улазе у састав сабора киријархалне цркве. Поглавар аутономне цркве прима [[свето миро]] од киријархалног поглавара и његово се име на молитвама спомиње након имена патријарха.<ref>Цыпин Владислав протоиерей. Церковное право. Глава: 27. Церковь и территория. Церковная диаспора. Автокефальные и автономные церкви</ref>
+Процес признавања права да се самостално управља и да се бира свој првојерарх је веома тежак. Неки теолози сматрају да се аутокефалија базира на модерном схватању нације и критикују независност нових патријархата будући да су се они организовали на етничком, а не на територијалном принципу. Тако се аутокефална црква поистовјећује са националном (тзв. [[филетизам]]). Територијални принцип јесте основни принцип за само постојање и оснивање једне помјесне цркве и њега треба сматрати као канонску основу аутокефалије и аутономије.
 == Диптих ==
@@ Ред 53: / Ред 55: @@
 |}
-Постоје такође православне [[Аутономна црква|аутономне цркве]] које су у саставу аутокефалних цркава (нпр. [[Православна охридска архиепископија]] је под јурисдикцијом [[Српска православна црква|Српске православне цркве]]). Организованост [[Православна црква|Православне цркве]] у аутокефалне и аутономне цркве једно је од особености [[Православље|православља]].
+Постоје и [[Аутономна црква|аутономне цркве]] које су под јурисдикцијом аутокефалних цркава. Управо је организованост [[Православна црква|Православне цркве]] у аутокефалне и аутономне цркве једно од особености [[Православље|православља]].
 == Види још ==