Икарус Курир

С Википедије, слободне енциклопедије
Икарус Курир
Ika 015.jpg
Икарус Курир са Lycoming мотором
Опште
Намена Лаки вишенаменски авион
Посада 1
Произвођач Икарус
Први лет 1955.
Почетак производње 1956.
Димензије
Дужина 9,5 m
Размах крила 14,4 m
Висина 2,48 m
Површина крила 27 m²
Маса
Празан 980 kg
Нормална полетна 1.464 kg
Макс. тежина при узлетању 1.464 kg
Погон
Клипно-елисни мотор 1 x DM-6R / 1x Lycoming O-435-1
Снага 116 / 132 kW
Перформансе
Макс. брзина на Hopt 147 km/h
Макс. брзина на H=0 180 km/h
Долет 697 km
Плафон лета 3.960 m
Брзина пењања 216 m/min
F16 Flight Icon.pngПортал Ваздухопловство

Икарус Курир је југословенски ваздухоплов развијен средином 1950их година за потребе ЈРВ и аеро-клубова[1][2].

Дизајн и развој[уреди | уреди извор]

Инж. Борис Цијан пројектант авиона Икарус Курир

Развој Курира започиње средином 50их година 20. века како би се заменили дотадашњи авиони типа Рода. Развијан је од стране дизајнерског тима Бориса Цијана а израђиван је у погонима Икаруса од 1958. — 1961. Основна намена Курира била је одржавање везе, превоз рањеника те вуча летелица; но касније се изразито често користио у аеро-клубовима те су из нега изведени бројни падобрански скокови. По изгледу, Курир је висококрилац с не увлачећим (фиксним) стајним трапом. Покреће га један Lycoming клипни мотор. Унутар кабине има три седишта, за пилота и два путника. Ваздухоплов је израђен од металне конструкције и платна.

20. септембра 1958. на Дунаву је тестирана и хидро-верзија Курира који је имао пловке уместо точкова но због недостатка средстава ова верзија никада није заживела. Исте године је започета и испорука ваздухоплова ваздухопловству. Након реорганизације ЈРВ 1961. све ескадриле за везу су биле опремљене овим ваздухопловом.

Технички опис[уреди | уреди извор]

Авион Курир је једномоторни, лаки, вишенаменски, троседи, једнокрилни авион мешовите конструкције.

Труп: Структура трупа је решеткаста конструкција од заварених танкозидих челичних цеви, предњи део трупа тј. мотор је обложени дуралуминијумским лимом, остали део трупа и репне површине су покривене платном. Кабина са три седишта у тандем распореду (једно иза другог) и бочним вратима, имала је велике прозоре и ветробран од плексигласа што је обезбеђивало добру прегледност из кабине. Кров кабине је такође био застакљен. Испод врата је постављен степеник у виду узенгије за лакши улазак посаде и путника у авион.

Погонска група: Овај авион је опреман са три врсте мотора. Најзаступљенији је био клипни мотор DM-6R 116 kW који се производио у фабрици "Двадесет први мај" из Раковице по лиценца Walter Minor, са двокраком елисом Змај-66, са променљивим кораком. Од 1971. године у недостатку ових мотора уграђивали су се мотори Lycoming O-435-1 132 kW са елисом T-1 фиксног корака. Хидроверзија авиона "Курир" је била опремљена клипним мотором Lycoming G-435-C2B снаге 260 kW.

Крило је било самоносеће правоугаоног облика са заобљеним крајевима. Носећа конструкција крила је била метална са две рамењаче а облога од импрегнираног платна. Хидроверзија "Курира" у односу на обичан имала је подупрто крило једном упорницом која се ослањала на труп авиона. Крила су била опремљена закрилцима и еленорима којима се управљало помоћу сајли које су биле провучене кроз конструкцију крила. Репне површине су биле као и крило, металне конструкције пресвучене импрегнираним платном. Вертикални и хоризонтални стабилизатори су са горње стране повезани крутим упорницама.

Стајни трап је фиксни (неувлачећи) класичан са две предње независне ноге везане за труп авиона и трећи точак се налази испод репа авиона. Носећа виљушка је везана за доњи део трупа а вертикални стуб (носач) је везан за горњи део трупа, у њему се налазни уљни амортизер. Точкови стајног трапа су опремљени хидрауличним кочницама и нископритисним (балон) гумама. Репни точак је управљив.

Опрема: Испод трупа авиона се налази један подвесни носач за који се може прикачити авио бомба тежине 50 kg, у основи овај носач је намењен за светлеће бомбе, контејнере за летке или материјал. Авион је био опремљен IFR инструментацијом, радио компасом и бравом за вучу једрилица.

Варијанте[уреди | уреди извор]

  • Курир DM-6R - стандардни модел авиона Курир са мотором "Двадесет први мај" DM-6R лиценца Walter Minor, снага мотора 116 kW.
  • Курир L - модел авиона Курир са Lycoming O-435-1 мотором снаге 132 kW .
  • Курир H - хидроавион Курир са Lycoming G-435-C2B мотором снаге 260 kW .

Оперативно коришћење[уреди | уреди извор]

Авион Икарус "Курир" се производио се у земунској фабрици Икарус од 1955. до 1962. године. Укупно је произведено 166 примерака овог авиона[3]. За потребе југословенског РВ и ПВО као замена за дотрајале авиона Fi 156 "Рода" произведено је 146 класичних авиона и 1 хидроавион[4]. Остали авиони су направљени за Ваздухопловни савез Југославије и били су распоређени по аероклубовима.

У наоружању РВ и ПВО, "Курир" је служио од 1955. до 1972. године. Сукцесивно се овај авион додељивао и Аеро клубовима Ваздухопловног савеза Југославије (ВСЈ) где се користио за вучу једрилица тренажу пилота и бацање падобранаца. Укупно је 118 авиона "Курир" и "Курир-Л" цивилно регистрован тј. коришћен у ВСЈ. За потребе ВСЈ, ВТРЗ "Јастреб" је модификовао 18 "Курира" када су истекли ресурси моторима DM-6R у "Курир-Л" заменивши моторе моторима Lycoming O-435-1.

Сачувани примерци[уреди | уреди извор]

Авион Курир као музејски експонат у Sinsheim-у

Три примерка авиона Икарус Курир се чувају као музејски примерци, два се чувају у депоу Музеја ваздухопловства у Београду на аеродрому "Никола Тесла", један "Курир" је са DM-6R (Walter) а други са Lycoming мотором, нажалост ни један од ових авиона се не налази у изложбеној поставци. Трећи Курир се чува у музеју Auto & Technik Museum, Sinsheim, у Немачкој. Обојен је и са ознакама као авион Рода за време Другог светског рата.

Неки од ових авиона се још чувају по Аеро клубовима у земљама каје су настале распадом Југославије.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ http://www.vazduhoplovnetradicijesrbije.rs/index.php/istorija/560-ikarus-kurir
  2. ^ Рендулић, Златко (1996). Авиони домаће конструкције после Другог светског рата. Београд: Институт Лола. 
  3. ^ Жутић, Н.; Бошковић, Л. (1999). Икарус - Икарбус: 1923—1998. (Монографија 75 година Икаруса). Београд: Икарбус. 
  4. ^ Димитријевић, Бојан (2012). Југословенско ратно ваздухопловство 1942-1992. Београд: Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-163-6. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Команда РВ и ПВО,Чувари нашег неба, Војноиздавачки завод, Београд, 1977.
  • Димитријевић, Бојан (2012). Југословенско ратно ваздухопловство 1942-1992. Београд: Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-163-6. 
  • Жутић, Н.; Бошковић, Л. (1999). Икарус - Икарбус: 1923—1998. (Монографија 75 година Икаруса). Београд: Икарбус. 
  • Рендулић, Златко (1996). Авиони домаће конструкције после Другог светског рата. Београд: Институт Лола. 
  • Лекић, Миле (2007). Конструкција лаких авиона. Нови Сад: Лем Аеропром. ISBN 978-86-909363-2-8. 
  • Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан (2010). Век авијације у Србији 1910-2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2. 
  • Grujić, Zlatomir (1998). „Fabrika aeroplana i hidrplana Ikarus A.D.”. Aeromagazin (на језику: (језик: српски)). Beograd: BB Soft. 6: 39 — 41. ISSN 1450-6068. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]