Сарагури
Сарагури (грч. Σαράγουροι, сир. Šarağurs)[1] је било евроазијско огурско (туркијски племенски савез)[2] номадско племе које се помиње у 5. и 6. веку. Они могу бити Сулуци (蘇路羯, suoluo-kjɐt) који се помињу у кинеској Књизи Суеј.[3] Сарагури су пореклом су из западног Сибира и казахстанских степа, одакле су их Савири раселили северно од Кавказа.[4]
Око 463. године нове ере, Акацири и друга племена која су била део Хунског савеза напала су Сарагуре, једно од првих Огурских племена које је ушло у понтско-каспијску степу као резултат миграција које су у Унутрашњој Азији покренули напад Уара на Кидаре (подгрупа Зијона.[5] Акацири су живели северно од Црног мора, западно од Крима.[6] Према Прискусу, Ернак и Денгизих су 463. године послали представнике Сарагура, Огура (или Урогија)),[6] можда византијска грешка за Ујгуре[7])) и Оногуре цару у Цариград,[8] и објаснио је да су их Сабири протерали из своје домовине, које су Авари напали у Унутрашњој Азији.[9][10] Године 469. Сарагури су затражили и добили римску заштиту.[11] Крајем 500-их Сарагури, Кутригури, Утигури и Оногури су држали део степе северно од Црног мора.[12] Године 555. Псеудо-Захарија Ретор помиње Сарагуре као једно од тринаест номадских племена северно од Кавказа, међутим, неизвесно је да ли је племе још увек постојало у то време.[13] Између 630. и 635. године кан Кубрат је успео да уједини Оногуре и Бугаре са племенима Кутригура и Утигура, а вероватно и Сарагура, под јединственом влашћу, стварајући моћну конфедерацију коју су средњовековни аутори у Западној Европи називали Стара Велика Бугарска,[14] или Патрија Оногурија. Према неким научницима, тачније се назива Оногундурско-бугарско царство.[15]
Сараγур или Шара Оγур значи „жути” или „бели”, а може се чак и превести као „западњаци”.[16]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Gyula Moravcsik (1958). Byzantinoturcica. Akademie-Verlag. стр. 268.
- ^ Kim 2013; Golden 1992, стр. 92–93, 103
- ^ Cheng, Fanyi. "The Research on the Identification between the Tiele (鐵勒) and the Oğuric tribes" in Archivum Eurasiae Medii AeviARCHIVUM EURASIAE ed. Th. T. Allsen, P. B. Golden, R. K. Kovalev, A. P. Martinez. 19 (2012). Harrassowitz Verlag, Wiesbaden. p. 106
- ^ Greatrex; et al. (2011). The Chronicle of Pseudo-Zachariah Rhetor: Church and War in Late Antiquity. Liverpool University Press. стр. 449—. ISBN 978-1-84631-493-3.
- ^ Golden 1992, стр. 92–93, 103.
- ^ а б Blockley 1992, стр. 73.
- ^ Kim 2013, стр. 175.
- ^ Golden 1992, стр. 92–93.
- ^ Golden 1992, стр. 92–93, 97.
- ^ Golden 2011, стр. 70.
- ^ Hussey 1966, стр. 469.
- ^ Curta 2001, стр. 208.
- ^ Kim 2013, стр. 141.
- ^ Patriarch Nikephoros I of Constantinople, Historia syntomos, breviarium
- ^ Zimonyi Istvan: "History of the Turkic speaking peoples in Europe before the Ottomans". (Uppsala University: Institute of Linguistics and Philology) (archived from the original Архивирано 2012-07-22 на сајту Wayback Machine on 2013-10-21)
- ^ D. Sinor, "Autour d’une Migration de Peuples au Ve siècle" in Journal Asiatique, 1946-1947, p. 5
Литература[уреди | уреди извор]
- Blockley, R. C. (1992). East Roman Foreign Policy: Formation and Conduct from Diocletian to Anastasius. Cairns. ISBN 978-0-905205-83-0.
- Florin Curta The Making of the Slavs: History and Archaeology of the Lower Danube Region, c. 500–700. Cambridge: Cambridge University Press. 2001. ISBN 9781139428880.
- Hussey, Joan Mervyn (1966). The Cambridge Medieval History. CUP Archive. стр. 469—. GGKEY:W8456N5J140.
- Peter Benjamin Golden An introduction to the History of the Turkic peoples: ethnogenesis and state formation in medieval and early modern Eurasia and the Middle East. Wiesbaden: Harrassowitz Verlag. 1992. ISBN 9783447032742.
- Peter Benjamin Golden Studies on the Peoples and Cultures of the Eurasian Steppes. Editura Academiei Române; Editura Istros a Muzeului Brăilei. 2011. ISBN 9789732721520.
- Kim, Hyun Jin (2013). The Huns, Rome and the Birth of Europe. Cambridge University Press. стр. 141—. ISBN 978-1-107-06722-6.