Хакаси
![]() Застава Хакаса | |
![]() Хакаска жена, Минусинск, Русија између 1900. и 1910. | |
Укупна популација | |
---|---|
80.000 | |
Региони са значајном популацијом | |
![]() | 72.959[1] |
![]() | 162[2] |
![]() | 1.500 |
Језици | |
хакаски, руски | |
Религија | |
православље (Руска православна црква), шаманизам | |
Сродне етничке групе | |
алтајски народи |

Хакаси су туркијски народ, који претежно живи у Русији, односно у аутономној републици Хакасији, у којој чини 12% становништва, и у којој представља други народ по бројности, после Руса (82%). Хакаси су већином православне вероисповести, иако су сачували и шаманизам, а говоре хакаским језиком, који спада у туркијску групу алтајске породице језика. Многи Хакаси су у 19. веку прешли у православље[3][4][5].
Хакаси су директни потомци различитих древних култура које су насељавале јужни Сибир, укључујући андроновску културу, самоједске народе, културу тагара и јенисејску киргистанску културу,[6][7][8] иако су неке популације које се традиционално називају Хакаси нису повезани са Хакасима или било којом другом етничком групом која је присутна у овој области.[9]
Укупно их има око 77.000.
Етимологија
[уреди | уреди извор]Хакаси су историјски били познати као Киргизи, пре него што су их царски Руси означили као Татаре након освајања Сибира. Име Татар је тада постало аутоним који су Хакаси користили за означавање себе, у облику Тадар. Након Руске револуције, совјетске власти су промениле име групе у Хакас, новоформирано име засновано на кинеском имену за киргиски народ, Xiaqiasi.[10]
Историја
[уреди | уреди извор]Јенисејски Киргизи су били приморани да плаћају данак на основу уговора закљученог између Џунгара и Руса 1635. године.[11] Калмици Џунгар Оирата су приморали јенисејске Киргизе на покорност.[12][13]
Џунгари су неке од Јенисејских Киргиза преселили у Џунгарски канат, а затим их је династија Ћинг преселила из Џунгарије у североисточну Кину 1761. године, где су постали познати као Фују Киргизи.[14][15][16]
Имена Хонгораи и Хоораи су примењивана на Хакасе пре него што су постали познати као Хакаси.[17][18][19][20] Хакаси себе називају Тадари.[21][22][23] Хоораи је такође био у употреби за упућивање на њих.[24][25][26] Сада Хакаси себе називају Тадари[27][28] и не користе име Хакас да опишу себе на свом језику.[29] Називају се и Абака Татари.[30]
Током 19. века, многи Хакаси су прихватили руски начин живота, а већина их је масовно прешла у руско православно хришћанство. Шаманизам је, међутим, још увек уобичајен.[31] Многи хришћани практикују шаманизам са хришћанством.[32]
Током Револуције 1905. развио се покрет ка аутономији. Када су Совјети дошли на власт 1923. године, успостављен је национални округ Хакас; реорганизован у Хакаску аутономну област, део Краснојарског краја, 1930. године.[33] Република Хакасија у свом садашњем облику основана је 1992. године.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Окончательные итоги Всероссийской переписи населения 2010 года”. Архивирано из оригинала 3. 8. 2011. г. (All Russian census, 2010)
- ^ State statistics committee of Ukraine - National composition of population, 2001 census (Ukrainian)
- ^ Филатов С. Б., Юззелл Л. Хакасия. Сгусток религиозных проблем Сибири Архивирано на сајту Wayback Machine (19. децембар 2013)
- ^ Майя Ивановна Черемисина, Алена Робертовна Тазранова (2006). Языки коренных народов Сибири: издание второе, переработанное и дополненное. Новосибирский государственный университет. ISBN 978-5-94356-391-1.
- ^ Светлана Кокорина (2019-02-01). Межкультурная коммуникация хакасского и русского этносов (на материале Приенисейского края). Litres. ISBN 978-5-04-153240-6.
- ^ Khar’kov 2011, стр. 404–405
- ^ Carl Skutsch (7. 11. 2013). Encyclopedia of the World's Minorities. Routledge. стр. 705—. ISBN 978-1-135-19388-1.
- ^ Paul Friedrich (14. 1. 1994). Encyclopedia of World Cultures: Russia and Eurasia, China. G.K. Hall. ISBN 978-0-8161-1810-6.
- ^ Shtygasheva, Khamina. „Genetic diversity of the Khakass gene pool: Subethnic differentiation and the structure of Y-chromosome haplogroups”.
- ^ Kara, Dávid Somfai (2018). „The Formation of Modern Turkic 'Ethnic' Groups in Central and Inner Asia”. The Hungarian Historical Review. 7 (1): 98—110. ISSN 2063-8647. JSTOR 26571579. „The remaining Turkic clans (Yenisei Kyrgyz) were called the Tatars of Minusinsk by the Russians, and soon this became their autonym (tadarlar). In Soviet times, their official name (exonym) changed. They became Khakas after their Chinese name “xiajiasi,” or Kyrgyz.”
- ^ Millward 2007, p. 89.
- ^ Concise Encyclopedia of Languages of the World. Elsevier. 6. 4. 2010. стр. 611—. ISBN 978-0-08-087775-4.
- ^ E. K. Brown; R. E. Asher; J. M. Y. Simpson (2006). Encyclopedia of language & linguistics. Elsevier. стр. 224. ISBN 978-0-08-044299-0.
- ^ Tchoroev (Chorotegin) 2003, p. 110.
- ^ Pozzi & Janhunen & Weiers 2006, p. 113.
- ^ Giovanni Stary; Alessandra Pozzi; Juha Antero Janhunen; Michael Weiers (2006). Tumen Jalafun Jecen Aku: Manchu Studies in Honour of Giovanni Stary. Otto Harrassowitz Verlag. стр. 112—. ISBN 978-3-447-05378-5.
- ^ Marjorie Mandelstam Balzer (1995). Culture Incarnate: Native Anthropology from Russia. M.E. Sharpe. стр. 75—. ISBN 978-1-56324-535-0.
- ^ Anthropology & Archeology of Eurasia. M.E. Sharpe Incorporated. 1994. стр. 42.
- ^ Edward J. Vajda (29. 11. 2004). Languages and Prehistory of Central Siberia. John Benjamins Publishing Company. стр. 215—. ISBN 978-90-272-7516-5.
- ^ Sue Bridger; Frances Pine (11. 1. 2013). Surviving Post-Socialism: Local Strategies and Regional Responses in Eastern Europe and the Former Soviet Union. Routledge. стр. 55—. ISBN 978-1-135-10715-4.
- ^ Marjorie Mandelstam Balzer (1995). Culture Incarnate: Native Anthropology from Russia. M.E. Sharpe. стр. 71—. ISBN 978-1-56324-535-0.
- ^ Edward J. Vajda (29. 11. 2004). Languages and Prehistory of Central Siberia. John Benjamins Publishing Company. стр. 215—. ISBN 978-90-272-7516-5.
- ^ Canadian Review of Studies in Nationalism: Revue Canadienne Des Études Sur Le Nationalisme. University of Prince Edward Island. 1997. стр. 149.
- ^ James B. Minahan (30. 5. 2002). Encyclopedia of the Stateless Nations: Ethnic and National Groups Around the World A-Z [4 Volumes]. ABC-CLIO. стр. 979—. ISBN 978-0-313-07696-1.
- ^ James Minahan (1. 1. 2002). Encyclopedia of the Stateless Nations: D-K. Greenwood Publishing Group. стр. 979—. ISBN 978-0-313-32110-8.
- ^ James B. Minahan (10. 2. 2014). Ethnic Groups of North, East, and Central Asia: An Encyclopedia. ABC-CLIO. стр. 140—. ISBN 978-1-61069-018-8.
- ^ Sue Bridger; Frances Pine (11. 1. 2013). Surviving Post-Socialism: Local Strategies and Regional Responses in Eastern Europe and the Former Soviet Union. Routledge. стр. 55—. ISBN 978-1-135-10715-4.
- ^ Folia orientalia. Państwowe Wydawn. Naukowe. 1994. стр. 157.
- ^ Anthropology & Archeology of Eurasia. M.E. Sharpe Incorporated. 1994. стр. 38.
- ^ Paul Friedrich (14. 1. 1994). Encyclopedia of World Cultures: Russia and Eurasia, China. G.K. Hall. стр. 186. ISBN 978-0-8161-1810-6.
- ^ Stepanoff, Charles (јануар 2013). „Drums and virtual space in Khakas shamanism”. Gradhiva. 17 (1): 144—169. doi:10.4000/gradhiva.2649
.
- ^ Kira Van Deusen (2003). Singing Story, Healing Drum: Shamans and Storytellers of Turkic Siberia. McGill-Queen's University Press. стр. 8—9. ISBN 0-7735-2617-X.
- ^ James Forsyth (8. 9. 1994). A History of the Peoples of Siberia: Russia's North Asian Colony 1581-1990. Cambridge University Press. стр. 300—. ISBN 978-0-521-47771-0.
Литература
[уреди | уреди извор]- Carl Skutsch (7. 11. 2013). Encyclopedia of the World's Minorities. Routledge. стр. 705—. ISBN 978-1-135-19388-1.