Света Сара

С Википедије, слободне енциклопедије
Света Сара
неканонизована
Notre-Dame-de-la-Mer37,Sara1.jpg
Статуа Свете Саре у цркви Госпе од мора у приморском месту Сант Мари ду ла Мер (Свете Марије од Мора), регион Прованса-Алпи-Азурна обала (Француска)
Датум рођењаоко (10-00-00)10.
Место рођењаГорњи Египат
Место смртиСант Мари ду ла Мер
Поштује се утрадицији Рома католика у Европи
Главно светилиштеЦрква Госпе од мора у приморском месту Сант Мари ду ла Мер
Празник24. мај
ЗаштитникРома
Спорнонеканонизована

Света Сара, позната и као Сара ла Кали (franc. Sara-la-Kali, ромс. Sara e Kali), Кали Сара[1] или Црна Сара (franc. Sara la noire, митска је заштитница ромског народа. Центар поштовања ове светице је насеље Свете Марије од Мора (franc. Saintes-Maries-de-la-Mer), регион Прованса-Алпи-Азурна обала. Место је ходочашћа за Роме у јужној Француској. Према легенди, Света Сара била је слушкиња једне од Три Марије и са њом је, током прогона раних хришћана у Јерусалиму стигла до обала Француске.[2]

Легенда о Три Марије[уреди | уреди извор]

Три Марије на гробу (Лоренцо Монако, 1396, Лувр)

Према разним легендама, током великог прогона раних хришћана у Јерусалиму власти су предузеле све да уклоне Исусове сљедбенике, а посебно Апостоле и Исусове пријатеље. С том намером су у једну лађу без весала и једара присилно укрцали Лазара, кога је Исус васкрсао, његове сестре Марту и Марију, Марију Салому (мајку апостола Јована и Јакова), Свету Марију Клеофину и Салому и неколико Исусових ученика. Међу њима је била и Исусва ученица Сара ла Кали, родом из Горњег Египта, за коју неке легенде тврде да је била црна слушкиња једне од три Марије, најчешће Марије Клеофине.[3] Намера јерусалимских власти била је да их усмртити без проливања крви - глађу, жеђу или у таласима Средоземног мора.

Божјим чудом лађа је врло брзо допловила до јужних обала Француске, у близини данашњег Марсеља. Како су Лазар и његови сапутници са брода говорили грчки, контакт са становништвом је лако успостављен. Нису се сви искрцали. У лађи су остале две Марије и Сара. Оне су отпловиле мало даље. Место које им је Свевишњи доделио за Евангелизацију добило је по њима име, које носи све до данас - Свете Марије од Мора (franc. Saintes-Maries-de-la-Mer).[4]

Према другом предању, Сара је дочекала Три Марије када су стигле у Галију. Франц де Вил, у својој књизи „Традиција Рома у Белгији” из 1956. године, пише:[5]

Иако легенда о доласку Три Марије у Француску потиче из касног средњег века, овај догађај помиње се и раније, на пример у најпознатијој средњовековној хагиографској збирци „Златна легенда” (lat. Legenda aurea, или „Легенда светаца” lat. Legenda sanctorum)[6] из 13. века. Лик Свете Саре се први пут појавио у књизи Винсента Филипона, „Легенда о Светим Маријама” (franc. La Légende des Saintes-Maries) из 1521. године, где је представљена као добротворка која помаже људима прикупљањем милостиње, што је довело до општег уверења да је Циганка. После тога Роми у Сару су је усвојили као своју светицу.[7]

Црква Госпа од Мора

Светилиште[уреди | уреди извор]

У насељу Свете Марије од Мора подигнута је у част Богородице у 12. веку црква Госпа од Мора, данас заштићена француским законом као споменик културе.[8] У крипти ове цркве чувају се као реликвије статуе Марије Клеофине, Марије Саломе и Марије Магдалене. У крипти се налази и гроб Свете Саре ла Кали, као и њена статуа.[4]

Ходочашће[уреди | уреди извор]

Процесија са статуом Свете Саре
Унутрашњост крипте у којој се чувају реликвије, гроб Свете Саре и њена статуа
Ритуално купање током ходочашћа

Сваке године 24. и 25. маја одржава се велика ромска свечаност у част Свете Саре. Дан ходочашћа је 24. мај. Тог дана статуа Свете Саре, заједно са статуама Марије Клеофине и Марије Саломе, односи се до мора да би се симболично поновио долазак у Француску. На светковини се окупља на хиљаде Рома католика из целе Европе, а највише из Француске, Италије, Румуније, Шпаније и Португалије.

После мисе у цркви креће процесија коју предводе коњаници са црвеном заставом на којој је златни крст, а многи учесници се труде да додирну статуе и целивају их, узвикујући „Живела Света Сара!”. Певајући и молећи се, процесија се са статуом спушта до обале и улази у море. Статуу, обучену у шарену, сваке године посебно направљену, циганску одећу, прскају морском водом. После овог обреда на обали мора следи молитва коју предводе свештеници Доминиканског реда. Молитви присуствује на хиљаде Рома, туриста и локалних становника, свечано обучених у провансалску народну ношњу.

У овуцркву долазе на на хиљаде Рома католика да ту крсте своју децу.[4]

Научне теорије[уреди | уреди извор]

Неки аутори су направили паралеле између ове церемоније и поштовања хиндуистичке богиње Кали (облик Дурга ).[9] Роналд Ли, у својој књизи Ромска богиња Кали Сара (engl. The Romani goddess Kali Sara) из 2001. године, наводи:[10][11]

Света Сара у популарној култури[уреди | уреди извор]

Неки аутори, између осталих и Маргарет Старберд у књизи Христова изгубљена невеста и Свети грал[12] и фрида Хаснаин у књизи Потрага за историјским Исусом (A Search for the Historical Jesus),[13] а који се баве темама из псеудоисторијске у књизи Света крв, свети грал Мајка Бејџента, сугеришу да је Сара била ћерка Исуса Христа и Марије Магдалене. Ове идеје су популаризовали Ден Браун у свом роману Да Винчијев код, Ерон Манусов у роману Ахавин сан (Ahavah's Dream),[14] и Елизабет Канингем у Хроникама Маеве (The Maeve Chronicles). [15] Локално становништво одбацује ове спекулације.[16] [17]

  • У роману Линија Розабал (The Rozabal Line), аутор Ашвин Санги износи да се Сара ла Кали односи на три хиндуистичке богиње - Сарасвати, Лакшми и Кали - богиње знања, богатства и моћи, које симболизују тројство женске моћи.[18]
  • У роману Паула Коеља Вештица из Портобела, Света Сара се помиње неколико пута.[19]
  • Радња трилера Караван за Вакарес (Caravan to Vaccarès) Алистера Меклина из 1970. године смештена је у време ходочашћа у Сант Мари ду ла Мер.
  • Статуа Свете Саре појављује се у документарном филму Тонија Гатлифа Latcho drom (Сигурно путовање), из 1993. године, где се приказује процесија током које је односе у море.
  • У француском играном филму Коркоро (Korkoro) из 2009. године, чији је аутор такође Тони Гатлиф, Роми се често моле Светој Сари.
  • Шведски стрит-арт уметник Цзон (Czon) осликао је 2018. године портрет Саре Ла Кали испред цркве у Сант Мари ду ла Мер-у[20]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Radojlović, Vesna. „Priča o Ciganima”. Приступљено 8. 4. 2020. 
  2. ^ Bart McDowell, Gypsies: Wanderers of the World, pp. 38–57.
  3. ^ Michal Droit, Carmague, p. 19.
  4. ^ а б в „JEDINA USPJELA OKUPITI NA TISUĆE CIGANA NA JEDNOM MJESTU: Crna Sara – zaštitnica CIGANA!”. Dnevno.hr. 21. jun 2016. Приступљено 8. 4. 2020. 
  5. ^ Franz de Ville, Traditions of the Roma in Belgium.
  6. ^ „Legenda aurea”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 8. 4. 2020. 
  7. ^ „Myth 101 – Saint Sarah – OPUS Archives and Research Center”. 15. 2. 2011. 
  8. ^ „Église paroissiale Notre-Dame-de-la-Mer”. Zvanični veb-sajt. Ministarstvo kulture Republike Francuske. Приступљено 8. 4. 2020. 
  9. ^ Isabel Fonseca, Bury Me Standing: The Gypsies and Their Journey, pp. 106–107.
  10. ^ Ronald Lee, "The Rom-Vlach Gypsies and the Kris-Romani", p. 210.
  11. ^ Lee, R. (2002) The Romani goddess Kali Sara.
  12. ^ Starberd, Margaret (2005). Hristova izgubljena nevesta i Sveti gral. Beograd: Moć knjige. ISBN 86-83509-81-8. 
  13. ^ Fida Hassnain, A Search for the Historical Jesus (Gateway Books, 1994).
  14. ^ Eron Manusov, Ahavah's Dream (PublishAmerica Inc, 2005).
  15. ^ Elizabeth Cunningham, Bright Dark Madonna, Monkfish Book Publishing Company, 2009; Red-Robed Priestess, Monkfish Book Publishing Company, 2011.
  16. ^ The Real Da Vinci Code, Channel Four Television, 3 February 2005.
  17. ^ Behind The Mysteries: Unlocking Da Vinci's Code – The Full Story, National Geographic Channel, 19 December 2004.
  18. ^ Sanghi, Ashwin (2010). The Rozabal Line. Northhill Publishing. ISBN 0615384501. 
  19. ^ Koeljo, Paulo (2007). Veštica iz Portobela. Beograd: Paideia. ISBN 978-86-7448-364-0. 
  20. ^ „Min vän: Romernas Skyddshelgon Sara La Kali, Sara e Kali, Svarta Sara, Saint Sarah – i Saintes Maries-de la Mar”. admin-czon.blogspot.se. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • de Ville, Franz, Traditions of the Roma in Belgium, Brussels, 1956.
  • Droit, Michel, Carmague. Ernest and Adair Heimann (trans.). London: George Allen and Unwin, 1963.
  • Fonseca, Isabel, Bury Me Standing: The Gypsies and Their Journey. New York: Knopf, 1996.
  • Kinsley, David R. Hindu Goddesses: Visions of the Divine Feminine in the Hindu Religious Tradition.' Berkeley: University of California Press, 1988.
  • Lee, Ronald, "The Rom-Vlach Gypsies and the Kris-Romani", in: Walter Weyrauch (ed.), Gypsy Law: Romani Legal Traditions and Culture, Berkeley: University of California Press, 2001.
  • McDowell, Bart, Gypsies: Wanderers of the World', Washington: National Geographic Society, 1970.
  • Weyrauch, Walter, "Oral Legal Traditions of Gypsies", in: Walter Weyrauch (ed.), Gypsy Law: Romani Legal Traditions and Culture, Berkeley: University of California Press, 2001.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]