Пређи на садржај

Сунизам

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Сунити)
Државе са више од 5% муслимана
  Сунити

Сунизам или сунитски ислам је највећи огранак ислама којег слиједи између 85% и 90% муслимана.[1][2][3] Сунитски муслимани су (арап. أهل السنة والجماعة, „вјерници који слиједе сунет посланика Мухамеда и чине већину умета”).[4] Краће, најчешће се зову сунитским муслиманима или сунитима. Сунитски ислам се најчешће наводи као ортодоксни облик ислама.[5] Ријеч сунит води поријекло од ријечи сунет (арап. سنة) које означава све оно што је говорио и радио Мухамед, а што је потврђено у хадисима.

Сунити методологију црпе из Курана и хадиса садржаних у Ел Кутуб ел Ситаху. Закони се такође доносе према ова два основна извора с додатком метода правног образложења (кијаса) и консензуса учењака (иџма). Постоји више мишљења учењака по питању свих сегмената изучавања вјере те су она временом сврстана у један од четири главна мезхеба или се одговори на питања траже у Исламском Закону (иџтихад). Сунити вјерују да су учења све четири школе исправна и да се не разликују у темељним увјерењима и практиковању ислама, већ у различитим схватањима фикха од стране имама, оснивача мезхеба, те њихових ученика.

Према сунитској традицији, Мухамед није јасно одредио наследника и муслиманска заједница је поступала у складу са његовом суном те изабрала његовог таста Ебу Бекра као првог калифа.[4] То је у супротности са шиистичким гледиштем, према коме је Мухамед објавио током догађаја на Гадир-Хуму да његов зет и рођак Али ибн Аби Талиб треба да буде његов наследник.[6][7][8][9][10] Политичке тензије између сунита и шиија наставиле су се различитим интензитетом током целе исламске историје и оне су у последње време погоршане етничким сукобима и успоном вахабизма.[4]

Године 2009, сунити су сачињавали 87–90% муслиманске популације широм света.[11] Сунизам је највећа светска верска деноминација, чему следи католицизам.[12] Његове присталице се називају у арапском ahl as-sunnah wa l-jamāʻah („људи суне и заједнице”) или скраћено ahl as-sunnah.[13][14] Сунизам се понекад назива „ортодоксним исламом”.[15][16][17] Поједини учењаци ислама, као што је Џон Бартон, сматрају да не постоји „ортодоксни ислам”.[18]

Куран, заједно са хадисом[19][20][21] (посебно онима које је прикупио Кутуб ас-Сита) и иџмом формира основу целокупног традиционалног права у сунизму. Шеријатске одлуке су изведене из тих основних извора, у споју са аналогним расуђивањем, разматрањем јавне добробити и правне дискреције, користећи принципе судске праксе које су развиле традиционалне правне школе.

У стварима вере, сунитска традиција подупире шест стубова имана (вере) и обухвата асхари и матуридске школе рационалистичке теологије, као и текстуалистичку школу познату као традиционалистичка теологија.

Школе шеријатског права (мезхеба)

[уреди | уреди извор]
Велика џамија у Керуану (позната и као џамија Укба) у граду Керуан, Тунис, била је, нарочито од 9. до 11. века, важан центар исламског учења са нагласком на Маликијски мезхеб.[22]

Исламско право је знано као шеријат, оно се темељи на Курану и Суни. Мезхеба се преводи као "пут", различите мезхебе одражавају различита мишљења о неким правима и обвезама шеријата, тако на примјер једна мезхеба види нешто као обвезу, док друга не.[23][24][25] Постоје четири шеријатске школе мезхеба:

Ханифијски мезхеб

[уреди | уреди извор]

Оснивач ове школе био је Абу Ханифах (702.-† 767.), који је рођен у Куфи, Ирак. Слиједбеници ове школе су муслимани: Бангладеша, Пакистана, Индије, Авганистана, великог дијела средње Азије, јужне Русије, Кавказа, те Балкана, Турске те дијела Ирака. Ова школа има слиједбенике и у муслиманима Велике Британије и Њемачке.

Маликијски мезхеб

[уреди | уреди извор]

Утемељитељ ове школе био је Малик ибн Анас (-† 795.) он је развио своје идеје у Медини, гдје је био један од посљедњих преживјелих другова Мухамеда, и његове уже породице. Његов наук је забиљежен у књизи Мувата која је закон за већину муслимана Африке, осим оних у Доњем Египту, Занзибару и Јужној Африци. Маликијска школа је популарна и код муслимана Француске. Малик ибн Анас био је особни учитељ Ханафија и Идриса еш Шафија.

Шафијски мезхеб

[уреди | уреди извор]

Први човјек ове школе био је Мухамед ел Шафи (-† 820.) ученик Малика ибн Анаса. Он је дјеловао Ираку те потом у Египту. До учења ове школе држе муслимани; Индонезије, Доњег Египта, Малезије, Брунеја, Сингапура, Сомалије, Јордана, Либана, Сирије, Керале у Индији, Шри Ланке, Малдива, Палестине, Јемена и Курдистана. Ел Шафи је посебно наглашавао Мухамедову Суну (све оно што је радио, говорио или шутњом одобрио) то је по њему био хадис (оно што је Мухамед рекао) и извор Шеријата.

Ханбелијски мезхеб

[уреди | уреди извор]

Родоначелник ове школе био је Ахмад ибн Ханбели († 855.), који је рођен је у Багдаду. Он је врло детаљно простудирао наук ел Шафија. И поред забрана и прогона, он је чврсто остао у ставу да света књига Куран није створена. Ова школа има највише слиједбеника по Арапском полуострву.

Теологија четири школа

[уреди | уреди извор]

Сљедбеници свих четири школа слиједе исти основни састав вјеровања, али се разликују једни од других у практичном извођењу вјерских ритуала, те у правничким интерпретацијама "божанских принципа" (шеријат) односно у интерпретацији Курана и Хадиса (ријечи). Сунитски муслимани држе да су оба извора једнаковриједна.[26][27]

Постоје и друге сунитске шеријатске школе. Међутим, оне имају врло мало слиједбеника и релативно су непознате у односу на популарност четири главне школе, такође, многи од ових школа су изумрле јер нису имале довољно сљедбенике да опстану.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ John L. Esposito, ур. (2014). „Sunni Islam”. The Oxford Dictionary of Islam. Oxford: Oxford University Press. Архивирано из оригинала 28. 10. 2010. г. Приступљено 07. 03. 2019. 
  2. ^ Press, Oxford University (2010). Sunni Islam: Oxford Bibliographies Online Research Guide. Oxford University Press. стр. 3. ISBN 978-0-19-980429-0. 
  3. ^ „Sunnism”. -Ologies & -Isms. The Gale Group. Приступљено 5. 10. 2016. 
  4. ^ а б в Tayeb El-Hibri, Maysam J. al Faruqi (2004). „Sunni Islam”. Ур.: Philip Mattar. The Encyclopedia of the Modern Middle East and North Africa (Second изд.). MacMillan Reference. 
  5. ^ Галеова енциклопедија Блиског истока и сјеверне Африке (ен) "Највећи огранак ислама, некада означен као 'ортодоксни ислам'..."
  6. ^ Jafri, Syed Husain Mohammad (27. 8. 1976). The Origins and Early Development of Shi'a Islam (Millennium (Series)) (The Millennium (Series).). Karachi, Pakistan: Oxford University Press (First Published By Longman Group Ltd and Librairie du Liban 1979). стр. 19—21. ISBN 9780195793871. „The Shi'a unequivocally take the word in the meaning of leader, master, and patron, and therefore the explicitly nominated successor of the Prophet. The Sunnis, on the other hand, interpret the word mawla in the meaning of a friend, or the nearest kin and confidant. 
  7. ^ „Chapter IV Iamhood”. Imam Ali (a.s.) Foundation. Imam Ali (a.s.) Foundation, an affiliate website of the Grand Ayatullah al-Sayyid Ali al-Hussani al-Sistani. Архивирано из оригинала 11. 12. 2017. г. Приступљено 24. 12. 2017. „Appointing the heir was done when the Prophet [P] returned from the (Departure Pilgrimage); he [p] gathered all the pilgrims in a place called (Ghadeer khum) addressing them with a lengthy speech through which he asked:(Do not I own thy souls more that thou do, they said: aye). Then he [p] took Imam Ali [p] by the shoulder, holding him in front of the people and said:(He whom I am his guardian, Ali be his guardian). Thus he [p] certified Imam Ali's [p] heavenly guardianship; so everybody who was present then paid tribute to him, including the second Caliph (i. e Omar Ben Al-Khattab), who congratulated Ali [p] saying: (Blassed be thee O! Ali, thou became my guardian and the guardian of every Mo'men.) 
  8. ^ „Beliefs: Did the Prophet (s) Appoint a Successor”. Al-Islam.org. Архивирано из оригинала 25. 12. 2017. г. Приступљено 25. 12. 2017. „The Shi'ah believe that the proclamation mentioned by the Qur'anic verse was fulfilled by the Prophet (s) when he appointed Imam 'Ali bin Abi Talib (a) as his successor on the day of Ghadir Khumm. 
  9. ^ Imam, Mawlana Hazar. „Imam Ali declared the Successor of Prophet Muhammad in Sunni Hadith Literature”. Ismaili Gnosis. Ismaili Gnosis. Архивирано из оригинала 26. 12. 2017. г. Приступљено 25. 12. 2017. „As you know, the Shi'a divided from the Sunni after the death of Prophet Muhammad. Hazrat Ali, the cousin and son-in-law of the Prophet, was in Shia belief, named by the Prophet to be the Legitimate Authority for the interpretation of the faith. For Shi'a today all over the world, he is regarded as the first imam. 
  10. ^ Harney, John (3. 1. 2016). „How Do Sunni and Shia Islam Differ?”. The New York Times. Архивирано из оригинала 3. 1. 2016. г. Приступљено 4. 1. 2016. „Shiites believe that he chose Ali, his cousin and son-in-law 
  11. ^ „Mapping the Global Muslim Population”. 7. 10. 2009. Архивирано из оригинала 14. 12. 2015. г. Приступљено 10. 12. 2014. 
  12. ^ Connie R. Green, Sandra Brenneman Oldendorf, Religious Diversity and Children's Literature: Strategies and Resources, Information Age Publishing, 2011, p. 156. Quote: "Catholicism is the second largest religious body after Sunni Muslims"
  13. ^ Marmura, Michael E. Islam. Historical Overview (2009). „Sunnī Islam”. Ур.: John L. Esposito. Sunnī. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780195305135. doi:10.1093/acref/9780195305135.001.0001. [Претплата неопходна (помоћ)]. „Sunnī Muslims have thus referred to themselves as ahl al-sunnah wa al-jamāʿah (people of the sunnah and the community). 
  14. ^ Lucas, Scott C. (2011). „Sunnism, Sunni”. Encyclopedia of Christianity Online. Brill. doi:10.1163/2211-2685_eco_SI.100. „The terms "Sunnism" and "Sunni" are anglicizations of Arab. ahl al-sunnah (the people of the Sunna [lit. "custom, way"]) or ahl al-sunnah wa-l-jamāʿa (the people of the Sunna and community). 
  15. ^ John Richard Thackrah (2013). Dictionary of Terrorism (2, revised изд.). Routledge. стр. 252. ISBN 978-1-135-16595-6. 
  16. ^ Nasir, Jamal J., ур. (2009). The Status of Women Under Islamic Law and Modern Islamic Legislation (revised изд.). Brill. стр. 11. ISBN 9789004172739. 
  17. ^ Braswell, George W. You Need to Know about Islam & Muslims (2000). What (illustrated изд.). B&H Publishing Group. стр. 62. ISBN 978-0-8054-1829-3. 
  18. ^ An Introduction to the Hadith. John Burton. Published by Edinburgh University Press. 1996. p. 201. Cite: "Sunni: Of or pertaining sunna, especially the Sunna of the Prophet. Used in conscious opposition to Shi'a, Shi'í. There being no ecclesia or centralized magisterium, the translation 'orthodox' is inappropriate. To the Muslim 'unorthodox' implies heretical, mubtadi, from bid'a, the contrary of sunna, and so 'innovation'."
  19. ^ Forte, David F. (1978). „Islamic Law; the impact of Joseph Schacht” (PDF). Loyola of Los Angeles International and Comparative Law Review. 1: 2. Приступљено 19. 4. 2018. 
  20. ^ Hans Wehr English&Arabic Dictionary. 
  21. ^ Mohammad Taqi al-Modarresi (2016). The Laws of Islam (PDF) (на језику: енглески). Enlight Press. ISBN 978-0994240989. Архивирано из оригинала (PDF) 02. 08. 2019. г. Приступљено 22. 12. 2017. 
  22. ^ Wilfrid Scawen Blunt and Riad Nourallah, The future of Islam, Routledge, 2002, page 199
  23. ^ Murtada Mutahhari. „The Role of Ijtihad in Legislation”. Al-Islam.org. Архивирано из оригинала 2012-03-04. г. 
  24. ^ Meinhaj Hussain, A New Medina, The Legal System, Grande Strategy, January 5th, 2012
  25. ^ Ignác Goldziher, The Zahiris, p. 5. Trns. Wolfgang Behn, intro. Camilla Adang. Volume three of Brill Classics in Islam. Leiden: Brill Publishers. 2008. ISBN 9789004162419.
  26. ^ Rabb, Intisar A. (2009). „Fiqh”. Ур.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780195305135. doi:10.1093/acref/9780195305135.001.0001. 
  27. ^ Hussin, Iza (2014). „Sunni Schools of Jurisprudence”. Ур.: Emad El-Din Shahin. The Oxford Encyclopedia of Islam and Politics. Oxford University Press. ISBN 9780199739356. doi:10.1093/acref:oiso/9780199739356.001.0001. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]