Кар

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили насељено место у Француској, погледајте чланак Кар (Горња Вијена).
Марко Аурелије Кар

Портрет цара Кара на посмртном ауреју (златнику).
Портрет цара Кара на посмртном ауреју (златнику).

Пуно име Марко Нумерије Кар
Датум рођења 224
Место рођења Нарбон (Римско царство)
Датум смрти јул / август 283
Место смрти Иза реке Тигар, Месопотамија (Римско царство)
Титула Римски цар
Период 282 - 283
Претходник/ци Проб
Наследник/ци Карин
Порекло и породица
Потомство Карин , Нумеријан , Аурелија Паулина

Марко Аурелије Кар (лат. Marcus Aurelius Carus, рођен око 230. године у Нарони, у провинцији Далмацији - умро крајем јула или почетком августа 283. године) био је римски цар (од 282. до 283. године).

Образовање је стекао у Риму. Постао је римски сенатор и вршио је више војних и цивилних дужности пре него што га је Проб именовао за префекта Преторијанске гарде. Након што је Проб био убијен у Сирмијуму, Кара су војници извикали за цара.

Кар се обрачунао са Пробовим убицама. Ипак, сумњало се и да је он учествовао у завери против цара. Изгледа да се није вратио у Рим, али је Сенат потврдио његов избор.

Својим синовима Карину и Нумеријану доделио је титулу цезара. Карин је постављен да управља западним делом царства, док је сам Кар, заједно са Нумеријаном, кренуо у поход против Персије. На путу према Истоку, Кар је победио Кваде и Сармате на Дунаву. Затим је преко Тракије и Мале Азије стигао у Месопотамију, коју је успео привремено освојити. У походу против Персијанаца, у једном тренутку је прешао реку Тигар.

Али, на овом походу, Кар је изненада умро. Његова смрт није разјашњена. Можда је она последица ударца грома, претрпљене ране или неке болести. Сасвим је могуће да су Кара убили сопствени војници, који нису били склони тешком рату против Персије, нити су одобравали то што је Кар поставио Арија Апера за префекта преторијанске гарде.

Порекло и породица[уреди]

Будући цар Марко Аурелије Кар се родио око 223. или 224.[1][2][3]. Овај датум се заснива на наводу византијског историописца из 6. века Јована Малале, који помиње у својој „Хронографији“ да је Кар у тренутку смрти имао шездесет година.[4]. Вилијам Лидбетер сматра да се Кар родио око 230. године.[5]. Не зна се тачно из које провинције и какве породице потекао Кар. Не зна се тачно одакле је и из какве породице Кар потекао. Аутор Карове биографије у збирци биографија римских царева „Царској повести“ износи неколико претпоставки по том питању:

«Онезим, который очень тщательно составил жизнеописание Проба, настаивает на том, что Кар и родился, и воспитывался в Риме, но что его родители были иллирийцами. Фабий же Цериллиан, с величайшим умением изложивший историю времени Кара, Карина и Нумериана, утверждает, что он родился не в Риме, а в Иллирике и что его родители были не паннонцами, а пунийцами. Помнится, в каком-то дневнике я читал, что Кар был медиоланцем, но был записан на доске курии города Аквилеи[6]».

Провинција Нарбонска Галија око 120. године.

Модерни историчари, ослањајући се на латинске (Аурелија Виктора[7], Еутропија[8], Јеронима Стридонског[9], Сидонија Аполинара[10]) и грчке (Јована Зонару[11]) изворе, верују да је Кар потицао из Нарбонске Галије или њеног седишта Нарбоне[12]. Ако је ово тачно, онда је Кар својим доласком на власт прекинуо низ царева који су потицали из Илирика. Међутим, неки научници, попут Пата Садерна, сматрају да је потекао из далматинског града Нароне[13]. На основу номена „Нумерије“ који је носио Каров млађи син Нумеријан истраживачи претпостављају да се Кар звао Марко Нумерије Кар[5] или Марко Аурелије Нумерије Кар[14][1].

Кар је имао два сина: Марка Аурелија Карина и Марка Аурелија Нумерија Нумеријана. Осим тога, имао је ћерку Паулину, као и унука Нигринијана (који је био или Каринов или Паулинин син), који је умро убрзо по смрти свог деде[13]. Познато је и да је Кар био сенатор и да је до ступања на престо обављао различите војне и цивилне функције[15]. Наводи се да је држао положај проконзула Киликије, али не и тачно кад[16]. Осим тога, „Царска повест“ га укључује у списак војсковођа, које је сам цар Проб обучавао ратним вештинама[17].

Долазак на престо[уреди]

По ступању на престо Проб је именовао Кара за префекта преторијанске гарде, што имплицира да је имао поверење у њега[5]. Међутим, за време владавине Проба Кар никада није постао конзул. Обично су префекти преторија, као на пример Луције Петроније Таур Волузијан за време Галијена и Јулија Плацидијана за време Аурелијана, након префектуре после неког времена постајали конзули.[13].

Извори различито описују како је Кар проглашен за цара. Према једном извору, то се десило још за време Пробовог живота, а према другом после његовог убиства. Крајем 282. године, када је Проб био у Сирмијуму, рецијске и норичке легије су се побуниле, прогласивши за цара префекта преторија Кара, који је спремао војску за планирани Пробов поход против Персије.[13]. Према грчкој традицији, коју достављају Јован Зонара и Јован Антиохијски, Кар је био противан свом избору за цара. Зато се обратио Пробу, захтевајући да га овај смени са командног положаја.[5]. Проб је пак послао против побуњеника војску, која је пришла Кару. Тада је Проба убио његов телохранитељ.[5].

Антонинијан с Каровим портретом.

Према латинској традицији, Кар се није обраћао Пробу, него се ставио на страну устаника[5]. Даљи ток догађаја, који описују латински извори, у суштини се слаже са верзијом коју наводе грчки извори. Стога уверавање аутора „Царске повести“ о Каровој неуплетености није веродостојно, јер је управо Кар имао највише користи од војне побуне.[18]. Када је Кар сазнао за Пробову смрт, саопштио је сенату да је вољом војске постао цар[13]. Није чак ни тражио од сената формално одобрење. Тиме је прешао преко традиција.[13]. Власт римских царева која се до тада крила иза републиканских обичаја сад је добила отворено ауторитаран карактер.[1].

Владавина[уреди]

Након што је проглашен за цара Кар је по свој прилици остатак године обављао функцију конзула место Проба.[5]. Осим тога, учинио је све што је могао да оснује своју династију. За разлику од многих својих претходника, Кар је имао двојицу одраслих синова, који су му могли помагати у управљању Римског царства. Прво је старијем Карину, а затим и млађем Нумеријану доделио титулу „најплеменитих цезара“ (лат. nobilissimus Caesar) и „предводитеља омладине“ (лат. princeps iuventutis)[13][5]. Осим тога, следеће године Карин је заједно са својим оцем постао конзул и унапређен у звање августа (тј. постао је равноправан Каров савладар), а Нумеријана оженио ћерком новог префекта преторија Арија Апера [5]. За време своје кратке владавине Кар је наставио политику јачања моћи римске војске која је започета још за време Клаудија II Готског и Аурелијана[5]. Каровим наређењем оштро су кажњене Пробове убице.

Већ на почетку своје управе Кар се суочио са једним важним проблемом. Наиме, Сармати и Квади су прешавши Дунав упали у Панонију и претили да ће да угрозе и Тракију и Италију. Како изгледа Кар није ни посетио Рим, него се одмах упутио у Панонију да заустави најезду варвара. Захваљујући својој војничкој вештини нанео је пораз тим племенима тежак пораз, уништивши око шеснаест хиљада војника и заробивши још око двадесет хиљада душа оба пола.[19][5]. Ови заробљеници су приказани на новчићима који су издати још у време Нумеријанове владавине. Нумеријан је представљен на кочијама заједно са својим оцем. Натпис гласи „TRIVNFV(s) QVADOR(um)“ (победа над Квадима)[1]. Сармати и Квади су по свој прилици поражени већ крајем 282. године[1]. У част ове победе Кар и његови синови су добили победничку титулу „Германски Највећи“ (лат. Germanicus Maximus)[5].

Поход на Персију[уреди]

Поразивши Сармате и Кваде Кар је заједно с Нумеријаном прошао Тракију и малоазијске провинције и дошао до римско-персијске границе[18]. Ковница новца у Кизику је поводом доласка Кара и Нумеријана на исток штампала новац с натписом „adventus“ (долазак).[1]. Кар је оставио старијег сина Карина да пази на поредак у западним провинцијама, посебно у Галији. Према саопштењу Флавија Вописка Сиракужанина, Кар је себе назвао несрећним због тога што је послао Карина у Галију да влада његово име. Хтео је да га лиши звања цезара.[20].

Кар је објавио да главни циљ његове владавине представља покоравање Сасанидске државе и васпостављање римске власти у Месопотамији[1]. Поход на Персију је планиран још за време Аурелијана, али он га није успео реализовати, јер је убијен на путу на исток. И Проб је хтео да поврати изгубљену земљу, али ни он није успео да спроведе своју замисао у дело. Једино је Кару успело да реализује поход на Персију. Посао су олакшали унутрашњи немири у персијској држави за време владавине Бахрама II[18]. Против Бахрама је устао његов рођени брат Хормизд, који је покушао да успостави независну државу у источном делу Сасанидског Ирана.[21].

Посмртни антонинијан с Каровим портретом.

Сазнавши за планове Римљана, уплашени Персијанци су их покушали задржати дуготрајним преговорима[18]. С тим вези се наводи једна прича. Наиме, персијски посланици су доспели у римски логор у време заласка сунца, када је римска војска вечерала. Персијанци су изразили жељу да присуствују вечери римског цара. Видели су Кара одевеног као сви војници, који су седели на трави. Цар је вечерао чорбу од грашка и комад старе усољене свињетине. Једино је пурпурни плашт који је лежао поред њега указивао на његов висок положај. Иако је опазио посланике, Кар се није чак ни померио. Позвао је Персијанце к себи и рекао да ако њихов цар не удовољи свим његовим захтевима да ће персијски пашњаци и поља постати огољенији него његова глава. Како би потврдио то, открио им је своју ћелаву главу. Поручио им је још да ако су гладни могу вечерати заједно с њим, а ако не, да сместа напусте римски логор и врате се свом цару[18].

Поход против Персијанаца је био успешан. Према гало-римском писцу из 5. века Сидонију Аполинару, римска војска под командом Кара и Нумеријана упала је у Персију преко Јерменије[22]. Затим се Кар спустио низ месопотамску реку Тигар, не наилазећи током пута ни на какав отпор. Спречен унутрашњим немирима персијски цар Бахрам II није могао да употреби све снаге за борбу против Римљана.[5]. Кар је стигао до престонице персијске државе Ктесифона, коју је освоио. Затим је прешао на супротну обалу Тигра и заузео још један велики месопотамски град Селеукију[5]. Након тога Кар и његови синови су добили победничку титулу „Персијски Највећи“ (лат. Persicus Maximus[5]. Ова постигнућа су у извесној мери компензовала поразе које су Римљани претрпели претходних година. Затим је цар решио да увећа успех и настави поход, продрвши дукобо у унутрашњост персијске територије[1]. По свој прилици, префект преторија Арије Апер био је присталица ове замисли[1].

Смрт[уреди]

Антонинијан с Каровим портретом.

Кар је умро усред похода на Персију, крајем јула или почетком августа 283. године, у свом шатору, под околностима које нису до краја разјашњене[5]. Стари извори тврде да је умро од болести[23] или да га је убила муња у знак божанске одмазде. Наиме, предсказано му је да ће га победа пратити до Ктесифона. Он је упркос томе продужио с походом даље[24][25].

У „Царској повести“ се наводи писмо неког Јулија Калпурнија, који је за време Карове владавине обављао функцију секретара, у коме се говори о царевој смрти:

«Когда наш государь Кар, действительно дорогой[26], был болен и лежал в палатке, внезапно поднялась буря с таким вихрем, что всё потемнело и люди не узнавали друг друга; затем, когда всё было охвачено непрерывным дрожанием от блеска молний и ударов грома и всё небо, казалось, пылало, мы перестали понимать, что происходит. Вдруг раздался крик, что император умер, а затем — особенно сильный удар грома, повергший всех в ужас. Вдобавок спальники государя, охваченные скорбью по поводу его смерти, зажгли палатку. Вследствие этого внезапно распространился слух, будто он погиб от молнии, тогда как, насколько мы можем знать, установлено, что он умер от болезни[27]».

Претпоставља се да је Кар убијен уз помоћ префекта преторија Арија Апера[28]. По мишљењу Вилијама Лидбетера, најприхватљивије објашњење за цареву смрт је болест[5]. За њега је невероватно да је Кар као цар који је однео велику победу убијен у римском логору. Осим тога, његов син Нумеријан је без икаквих сметњи заузео престо, не наишавши ни на какву опозицију. Друга верзија заснива се на причи Јована МалалЕ. Према њему, Кар је убијен у походу против Хуна после похода на Персију.[4] С њим је сагласан и Јован Зонара[29]. После смрти Кар је деификован[30].

Резултати владавине[уреди]

Карова владавина која је трајала нешто мање од годину дана (према Хронографу из 354. године — 10 месеци и 5 дана[31]). Његова победа на истоку била је важна како с политичке тачке гледишта, јер је омогућила Диоклецијану да закључи мировни уговор 288. године чији услови су непознати, а тако и с културне тачке гледишта.

Африкански песник Марко Аврелије Олимпије Немезијан посветио је неке делове свог дела „Кинегетика“ (О лову) Каровим и Нумеријановим победама. Чак је помињао тријумфални повратак царева у Рим, који се заправо није догодио.[32]. Карова постигнућа су памћена и у 5. веку. Песник и писац Сидоније Аполинар обраћао се Консенцију Нарбонском, подсећајући га о победама својих суграђана.[33] и Синезије Киренски помиње Кара у свом раду „О царству“[34] Царска повест карактерише Кара као «человека, так сказать, среднего достоинства, которого следует скорее отнести к хорошим, нежели к дурным государям»[35], а на другом месту га назива већ «хорошим государем»[36].

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 1,8 Грант (1998).
  2. Canduci (2010), стр. 105.
  3. Lendering (2002).
  4. 4,0 4,1 Јован Малала, Хронографија XII, 34.
  5. 5,00 5,01 5,02 5,03 5,04 5,05 5,06 5,07 5,08 5,09 5,10 5,11 5,12 5,13 5,14 5,15 5,16 Leadbetter (2001).
  6. Флавий Вописк Сиракужанин (), IV. 2—4.
  7. Аврелије Виктор (), XXXVIII. 4.
  8. Еутропије. Бревијар од оснивања града IX, 12, 1.
  9. Јероним Стридонски, Хроника, 284.
  10. Сидоније Аполлинар, XXIII, 88.
  11. Јован Зонара (), XII. 30.
  12. M. Aurelius ().
  13. 13,0 13,1 13,2 13,3 13,4 13,5 13,6 Southern (2001), стр. 132.
  14. {{{1}}} ().
  15. Флавије Вописк Сиракужанин (), V. 1—4.
  16. Флавије Вописк Сиракужанин (), IV. 6.
  17. Флавије Вописк Сиракужанин (), Проб, XXII, 3.
  18. 18,0 18,1 18,2 18,3 18,4 Gibbon (1930).
  19. Флавије Вописк Сиракужанин (), Кар, Карин и Нумериан. IX. 4.
  20. Флавий Вописк Сиракузянин (), Кар, Карин и Нумериан. VII. 2—3.
  21. Southern (2001), стр. 241.
  22. Сидоније Аполлинар, XXIII, 91—96.
  23. Флавије Вописк Сиракужанин (), Кар, Карин и Нумеријан. VIII. 1.
  24. Фест. Бревиар дела римског народа, 24.
  25. Аурелије Виктор (), XXXVIII. 4.
  26. Игра слов: carus в переводе с латинского языка означает дорогой.
  27. Флавий Вописк Сиракузянин (), Кар, Карин и Нумериан. VIII. 5—7.
  28. Southern (2001), стр. 133.
  29. Иоанн Зонара (), XII. 30.
  30. Олимпије Немезијан, О лову, 64.
  31. Хронограф из 354. године. део 16.
  32. Олимпије Немезијан. О лову, 63 и даље.
  33. Сидоније Аполинар, XXIII, 88—96.
  34. Синезије Киренски, О царству, 18.
  35. Флавије Вописк Сиракужанин (), Кар, Карин и Нумеријан, III, 8.
  36. Флавије Вописк Сиракужанин (), Кар, Карин и Нумерикан. IX. 4.



Претходник:
Проб
списак римских царева Наследник:
Нумеријан и Карин
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}