Х-8 (филм)
| Х-8 | |
|---|---|
.jpg) | |
| Жанр | драма |
| Режија | Никола Танхофер |
| Сценарио | Звонимир Берковић, Томислав Буторац |
| Музика | Драгутин Савин |
| Сниматељ | Славко Жалар |
| Монтажа | Радојка Танхофер |
| Година | 1958. |
| Трајање | 105 минута |
| Земља |  ФНРЈ |
| Језик | српскохрватски |
| IMDb веза | |
Х-8 је хрватски и југословенски дугометражни филм из 1958. године[1] године редитеља Николе Танхофера.[2] Филм је награђен Великом Златном ареном на фестивалу играног филма у Пули 1958. године. Радња се темељи на истинитој причи о фаталној несрећи коју је проузроковао непознати возач аутомобила 1957. године. Х-8 су почетни знакови његових регистарских таблица, и једини податак о починитељу злочина.
Садржај
[уреди | уреди извор]У ноћи 14. априла 1957. године на загребачком аутопуту се сударе аутобус и фабрички камион. Судар је претицањем узроковао непознати возач који одмах после тога хладнокрвно гаси светла и бежи, а да се није ни осврнуо. Остатак филма прати догађања у аутобусу и камиону све до саме несреће. Упознајемо судбине путника аутобуса - студенткиње клавира Алме Новак, новинара Бориса, његовог колеге и пријатеља, пропалог глумца Креше Миљуша и његове супруге, возача Јосипа Бараћа, његовог помоћника Јанеза Понграца и других. Истовремено, пошиљку лима камионом превози шофер Рудолф Кнез, а прате га његов син Владимир и његов познаник из затвора Фрањо Росић, који им се накнадно прикључи. Истовремено, приповедачи злокобно најављују скору несрећу и бројеве седишта погинулих путника аутобуса, док они сами стално мењају места.[2]
Улоге
[уреди | уреди извор]| Глумац | Улога |
|---|---|
| Андро Лушичић | Др. Шестан |
| Антун Врдољак | Фотограф |
| Борис Бузанчић | Новинар |
| Ђурђа Ивезић | Алма Новак |
| Фабијан Шоваговић | Фрањо Рошић |
| Иван Шубић | Јосип Бараћ |
| Маријан Ловрић | Рудолф Кнез |
| Љубица Јовић | Крешина жена |
| Марија Кон | Тамара |
| Иван Ловрић | |
| Миа Оремовић | Жена Швајцарца |
| Мира Николић | мајка Гордана |
| Перо Квргић | Јакупац |
| Рудолф Кукић | Швицарац |
| Синиша Кнафлец | Владимир |
| Стане Север | Јанез |
| Вања Драх | Крешо |
| Санда Фидершег | Супруга лијечника Шестана |
| Мартин Матошевић | |
| Павле Богдановић | Војник Мишо Петровић |
| Драго Митровић | Иван Вуковић |
| Круно Валентић | Продавац „Вечерњег” |
| Адам Ведерњак | Тип који купује сат |
| Стјепан Јурчевић | Проф Никола Томашевић |
| Рикард Брзеска | Конобар |
Комплетна филмска екипа ▼
| Редитељ | Никола Танхофер | |
| Сценариста | Звонимир Берковић | (идеја) |
| Звонимир Берковић | (писац) | |
| Томислав Буторац | (писац) | |
| Никола Танхофер | (идеја) | |
| Композитор | Драгутин Савин | |
| Директор фотографије | Славко Залар | |
| Монтажер | Радојка Танхофер | (као Радојка Иванчевић) |
| Сценограф | Здравко Гмајнер | |
| Костимограф | Олга Марушевски | |
| Одсек за шминку | Ева Бадер | асистент шминкера |
| Бранка Кинцл | фризер | |
| Јанко Веверец | асистент шминкера | |
| Соња Зечевић | шминкер | |
| Менаџер продукције | Фрањо Бенковић | вођа снимања |
| Данијел Ивин | помоћник организатора | |
| Живко Петровић | директор филма | |
| Помоћник режије | Стипе Делић | помоћник редитеља |
| Младен Феман | помоћник редитеља | |
| Уметнички одсек | Перо Ловрић | сценски реквизитер |
| Одсек за звук | Јосип Боларић | асистент тонског сниматеља |
| Федор Јелер | тонски сарадник | |
| Одсек за камеру и расвету | Миодраг Грбић | пратилац камере |
| Иво Орешковић | сценски мајстор | |
| Вјенцеслав Орешковић | пратилац камере | |
| Ивица Рајковић | фотограф | |
| Фрањо Жагар | вођа расвете | |
| Славко Залар | сниматељ | |
| Одсек за костим | Милица Чевид | гардеробер |
| Одсек за монтажу | Иванка Гуложнић | асистент монтажера |
| Музички одсек | Лидија Јојић | музички уредник |
| Остала екипа | Иванка Форенбахер | секретар режије |
Награде
[уреди | уреди извор]На фестивалу у Пули филм је добио за најбољи филм, режију, сценарио, епизодног глумца и глумицу (Антун Врдољак и Миа Оремовић) те наградом публике Јелен.[2][3]
Критике
[уреди | уреди извор]Даниел Рафаелић је за Филмски лексикон записао:
"Један од најцјењенијих хрватских филмова, Х-8... се подједнако одликује дојмљивом глумом, режијом и монтажом. На почетку филмског излагања разоткрива се завршни расплет – судар аутобуса и камиона, а чак се и открива број погинулих те бројеви мјеста на којима су ти људи сједили. Напетост произлази из чињенице што ликови тијеком вожње измјењују своја мјеста, а поистовјећивање гледалаца и ликова појачава истицање тврдње да се ради о истинитом догађају (узрочник судара побјегао је с мјеста несреће, а једино је запамћен почетак његове регистрације: Х-8...). Ликови су слојевито обликовани, ритам је узоран, а цјелина остварује типичан југославенски микросвијет тога времена односно панораму сложенога друштва."[4]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Хрватски филмски архив: Попис хрватских дугометражних филмова 1944. - 2006. Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (5. јануар 2011), Приступљено 29. 4. 2013.
- ^ а б в „H-8”. База ХР кинематографије. Приступљено 24. 1. 2021.
- ^ „H-8”. Nacionalni arhivski informacijski sustav. Приступљено 28. 1. 2021.
- ^ „Filmski leksikon: H-8”. Архивирано из оригинала 28. 05. 2015. г. Приступљено 23. 01. 2021.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Х-8 (филм) на веб-сајту IMDb (језик: енглески)
