Цер (биљна врста)

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Цер (дрво))
Цер
Quercus cerris folliage.jpg
грана са листовима
Таксономија
Царство: Plantae
Тип: Magnoliophyta
Класа: Magnoliopsida
Ред: Fagales
Породица: Fagaceae
Род: Quercus
Секција: Quercus
Врста: Q. cerris
Биномијална номенклатура
Quercus cerris
L.
Синоними
Заштићено природно добро "Здравињски цер запис" у месту Здравиње код Прокупља[1]

Цер (лат. Quercus cerris) је високо листопадно из рода храстова. Међу локалним становништвом некада се за ово дрво може чути и назив грм, али га не треба мешати са храстом лужњаком.

Распрострањеност[уреди]

Цер је јужноевропско и западноазијско дрво. Ареал му се од Шпаније и Француске (где је редак) на западу, преко Апенинског и Балканског полуострва, до мале Азије и Сирије на истоку. На север се протеже до јужне Швајцарске и Аустрије, а најсеверније до Моравске.[2]

Цер у Србији[уреди]

Код нас се Цер јавља у већем броју ксеротермних и мезотермних шума, најчешће у заједници са сладуном. Чест је и у изданачким шумама источне Србије.[2]

Изглед[уреди]

Цер је дуговечна врста и може доживети 200 година. Достиже висину од 30-35 м и дебљину дебла од 1,3 м. Рано се развија дебела мртва кора која је тамно сива, скоро црна, са дубоким уздужним пукотинама црвеним на дну и ретким и уским попречним. Младе гранчице маљаве, угласте, зеленкастосиве.[2][3]

Крошња је густа, тамна, широкочуњастог облика. Пупољци су доста ситни са бројним ситним, уско језичастим листићима при основи, дугим 2 цм и карактеристичним за цер. Листови су појединачни, наизменично распоређени. Варијабилног су облика, обично дуги 8-14 цм и широки до 8 цм, са 7-8 пари режњева целог или неправилно назубљеног обода. Одрастао лист је нежно кожаст, с лица сјајан, интензивне зелене боје, с наличја светлији и благо маљав, нарочито око нерава. Петељка је дуга 0,5-2,5 цм. Листа нешто касније од лужњака, крајем априла и током маја. Листови остају на гранама до касно у јесен.[3][2]

Цветови су једнополни, мушки скупљени у дуге ресе, а женски појединачни или у групама по 2-5, на кратким дршкама. Цвета истовремено са листањем.[3][2]

Плод је жир, дуг око 4 цм и широк око 2 цм, при врху нешто спљоштен, површине ситно избраздане по дужини. До 1/3 или 1/2 покривен је купулом. Купула је покривена кожастим стипулама (шубараста).[3][2]

Станиште[уреди]

Цер је претежно ксеротермна врста, прилагођен субмедитеранској и умерено континенталној клими југоисточне Европе. Највише му одговарају дубља, доста сува земљишта слабо киселе реакције. Светлољубива је врста. У висину се пење више од сладуна, али више од китњака. Има добру изданачку снагу и чест је у изданачким шумама.[2]

Употреба[уреди]

Карактеристична црвенкаста боја церовине

Дрво цера је једричаво, бељика широка, прстенови прираста маркантни, и прстенасто порозни, зона касног дрвета тамнија. Бељика рђастожута, срчевина црвенкасто смеђа. Густина церовог дрвета, у сировом стању влажности, износи 1020, при 15 % влажности 823, а у апсолутно сувом стању 781 кг/м3. Дрво је тврдо и тешко се цепа. Средње је еластично. Мање је трајно и квалитетно од дрвета других врста храстова, китњака, лужњака и сладуна. Техничка својства церовине су неповољна, па се употребљава у мањој мери за грађење у води, у бродоградњи, за железничке прагове, паркете, дужице, даске за сандуке и сл. Међутим, дрво цера се, због велике топлотне моћи, посебно цени као огревно дрво.[4][5]

"Жирење" свиња.

Познато је да је у доба владавине Кнеза Милоша Обреновића тзв. "жирење свиња" био један од најчешћих начина екстензивног това свиња у Србији, у храстовим и буковим шумама.[6] Данас је оваква врста исхране нарочито популарна у органској пољопривреди.

Храстов жир употребљавао се и у људској исхрани од најдавнијих времена. Утврђено је да су се жирови лужњака и китњака користили у исхрани још у неолиту. Жир многих врста храстова, па тако и цера, богат је скробом, шећером, беланчевинама, мастима, смолом и танином. Јестивост жирова зависи управо од садржаја танина у њима. Велики садржај танина резултира горким укусом плодова и ограничава њихову употребу у људској исхрани. Цер спада у врсте чији жир има мали садржај танина, а доста скроба. Жир и данас користе у исхрани поборници природне исхране, а може се користити печен попут питомог кестена, као пире, самлевен у брашно као додатак хлебу или пржен и млевен као замена за кафу. У Немачкој је и данас познат израз "жирова кафа" (Eichelkaffe).[7]

Осим жирева и други делови цера садрже знатну количину танина, који се од давнине употребљава за штављење коже.[4][8]

Значај у озелењавању[уреди]

Описано је више декоративних форми, а најчешће се гаје:[2]

  • Quercus cerris ’Ambrozyana’ - жбун или ниже дрво са сивкасто длакавим гранчицама и полузимзеленим листовима, мањим него код типичне форме,
  • Quercus cerris ’Laciniata’ - листови перасто дељени,
  • Quercus cerris ’Pendula’ - Гране повијене према земљи, листови перасто урезани.

Референце[уреди]

  1. Јокић, Добринка; Владимир Николић (септембар, 2014). „Стабла - записи као заштићена природна добра” (PDF). Заштита природе. 64/1: 31—39. Приступљено 1. 2. 2016. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 2,7 Вукићевић, Емилија (2005). Декоративна дендрологија (2 изд.). Београд: Привредно финансијски водич. стр. 272—304. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Lanzara, Paola (1982). Drveće. Zagreb: Mladinska kwiga. 
  4. 4,0 4,1 Šumarska enciklopedija. 1, A-Kos. Zagreb: Grafički zavod Hrvatske. 1959. стр. 79. 
  5. Шошкић, Борислав; Својства и употреба храстовог дрвета Србије (јул—октобар 2006). Шумарство (PDF). 3: 109—124 http://www.srpskosumarskoudruzenje.org.rs/pdf/sumarstvo/2006_3/sumarstvo2006_3_rad8.pdf. Приступљено 21. 1. 2016. 
  6. Dušanović Pasello, Đorđo. „Žir kao dopunsko hranivo za životinje”. http://www.stocarstvo.com/. GAUS Agencija. 
  7. Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: August Cesarec. стр. 83—85. 
  8. „Hrast”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 31. 1. 2016. 

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: August Cesarec. стр. 83—85. 
  • Šumarska enciklopedija. 1, A-Kos. Zagreb: Grafički zavod Hrvatske. 1959. стр. 79. 
  • Lanzara, Paola (1982). Drveće. Zagreb: Mladinska kwiga. 
  • Вукићевић, Емилија (2005). Декоративна дендрологија (2 изд.). Београд: Привредно финансијски водич. стр. 272—304. 

Спољашње везе[уреди]