Akvarijum

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Akvarijum je posuda ispunjena vodom, sa bar jednom providnom stranom u kojoj se nalaze vodene biljke i životinje. Mogu se podeliti na slatkovodne, akvarijume sa morskom vodom i akvarijume sa braktičnom vodom, zavisno od toga koji biljni i životinjski svet ih ispunjava. U akvarijumima se od životinja čuvaju kako beskičmenjaci (na primer puževi i rakovi) tako i kičmenjaci (ribe, vodozemci, gmizavci i vodeni sisari).

Pojam akvarijum je kovanica sastavljena od osnove, latinske reči „aqua” što znači voda i sufiksa „-arium” u značenju mesta za čuvanje.

Akvarijum sa ribicama.

Osoba kojoj je hobi održavanje akvarijuma se naziva akvarista, a njen hobi akvaristika.

Istorija akvarijuma[уреди]

U Rimskom carstvu ribe su čuvane u malim mermernim posudama. Oko 50 g.n.e. usavršavanje proizvodnje stakla omogućilo je Rimljanima da jednu stranu posuda zamene staklom. Kineski car Hung-vu iz dinastije Ming 1369. god. osniva firmu koja proizvodi porcelanskе kade za gajenje zlatnih ribica.

Ribolovac i prirodnjak Leonard Baldner (engl. Leonhard Baldner) je 1666. god. napisao knjigu nem. „Das Vogel-, Fisch- und Tierbuch”[1]

Francuskinja Žana Vilpre Pauer (franc. Jeanne Villepreux-Power) je 1832. god. napravila prvi eksperimentalni akvarijum sa vodenim organizmima.

1836. god, nakon pronalaska Vardove kutije, dr Natanijel Bagšo Vard (engl. Nathaniel Bagshaw Ward) predlaže da se njegove kutije koriste za držanje tropskih životinja, a 1841. je prvi put posadio vodene biljke u Vardovu kutiju.

Feliks Dižarden (franc. Félix Dujardin) je 1838. imao morski akvarijum, mada nije koristio taj naziv. 1846 god. Ana Thin (engl. Anna Thynne) uspeva da održi korale i alge skoro tri godine, i tako stvori prvi izbalansirani akvarijum u Londonu. Engleski hemičar Robert Varington (engl. Robert Warington) eksperimentisao je sa posudom od 13 galona, gde je držao zlatne ribice, biljke valisnerije i puževe, stvarajući jedan od prvih stabilnih akvarijuma. Varington je u potpunosti objasnio princip razmene gasova u vodi.

Akvarijumi postaju popularni u Velikoj Britaniji posle prve Svetske izložbe 1851. god. na kojoj su prikazani ukrašeni akvarijumi sa ramovima od livenog gvožđa.

Englez Filip Henri Gus (engl. Philip Henry Gosse) stvara prvi javni akvarijum u Londonskom zoološkom vrtu. Gus koristi izraz „aquarium” („aqua-vivarium”) u svojoj knjizi engl. „The Aquarium: An Unveiling of the Wonders of the Deep Sea”[2] objavljenoj 1854. god. u kojoj uglavnom razmatra akvarijume sa morskom vodom.

Korišćenje električne energije u 20. veku omogućilo je lakše osvetljavanje, grejanje i filtriranje akvarijuma i brže širenje akvaristike. Akvaristika postaje popularan hobi, prvo u Velikoj Britaniji, a zatim u Nemačkoj, SAD i nekim evropskim državama.

Na prostore bivše Jugoslavije akvaristika stiže relativno kasno. Pojedine katedre za biologiju na fakultetima u Beogradu i Zagrebu imale su svoje eksperimentalne akvarijume. Retki pojedinci u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani i Mariboru imali su akvarijume sa samo nekoliko vrsta riba. Tek posle 1950. god. osnivaju se prvi javni akvarijumi u Mariboru, Rovinju, Dubrovniku. Istovremeno sa osnivanjem javnih akvarijuma širi se i akvaristika. Akvarističke izložbe se organizuju u Novom Sadu 1964, 1965. и 1966. god. 1967 god. u okviru Međunarodnog sajma lova i ribolova održava se i prva međunarodna izložba akvaristike na kojoj pored domaćih učestvuju i akvaristi iz Mađarske, Austrije i SR Nemačke. 1970. god. u Novom Sadu održana je velika izložba sa 105 akvarijuma i preko 40 izlagača.[3][4]

Oblik i veličina akvarijuma[уреди]

Postoje razni oblici akvarijuma. Najčešći je: prizmatični (u obliku kvadra sa pravouganom osnovom). Osnova može biti i bilo koji drugi mnogougaonik. Treba izbegavati „kugle” ili loptasti oblik, jer tako savijena stakla najčešće stvaraju dioptriju i teže je organizovati obaveznu filtraciju u njima.

Kao što su kod kugli stakla nepravilno savijena, postoje i akvarijumi sa prednjom zakrivljenom stranom, koja se mogu pravilno saviti (ako se mogu opisati sestarom). Klasičan prizmatični oblik akvarijuma je ujedno i najpogodniji za održavanje.

Akvarijum može imati od nekoliko litara do nekoliko stotina pa i hiljada litara, dok pojedini javni akvarijumi imaju i nekoliko miliona litara, kao što je jedan od najvećih akvarijuma na svetu u Singapuru (8 miliona litara).

Veličina akvarijuma u kućnim uslovima treba da odgovara prostoru u koji se smešta. Prosečan čovek lako održava akvarijum visine do 60 cm, koji stoji na uobičajenoj visini stalka (70 — 80 cm). Akvarijumi koji sa stalkom prelaze visinu od 140 cm, teži su za odžavanje jer zahtevaju korišćenje merdevina ili stopa.

Što je akvarijum veći, lakše se odžava, pod pretpostavkom da poseduje odgovarajuću opremu za svoju litražu. Akvarijumski sistemi sa većom zapreminom su biološki stabilniji.

Osnovni delovi akvarijuma[уреди]

Skoro svaki amaterski akvarijum sadrži sledeće komponente:

  • sistem za filtriranje vode;
  • sistem za aeraciju (obogaćenje vode vazduhom);
  • sistem za osvetljenje;
  • sistem za grejanje ili hlađenje vode (zavisno od stanovnika akvarijuma);
  • poklopac čija je namena da spreči ribice da napuste akvarijum, ali i bilo šta iz spoljnjeg sveta da uđe u akvarijum.

Sistemi filtracije obično kombinuju mehaničku, biološku filtraciju, nekad i hemijsku, pa i UV sterilizaciju. Mehanička filtracija otklanja vidljive nečistoće (sintetička vata, sunđeri određene poroznosti); biološka filtracija se obavlja pomoću nitrifikacionih bakterija koje nasele filter materijale (pogotovo keramičke prstenove ili sličan materijal sa velikom specifičnom površinom); hemijska filtracija se ogleda u korišćenju hemijski aktivnih materijala poput aktivnog uglja i zeolita; UV sterilizacija se primenjuje korišćenjem UV lampe u kućištu kroz koji prolazi voda, mehanički obrađena pomoću mehaničkog postojećeg filtera.

Sistemi za aeraciju se koriste da bi se pospešilo rastvaranje vazduha u vodi ukoliko intenzitet spontanog rastvaranja vazduha ne zadovoljava potrebe akvarijumskih stanovnika za kiseonikom. Rastvaranje vazduha u vodi se može pospešiti i talasanjem površine vode. Stoga su razvijeni sistemi (uređaji) za talasanje površine vode.

Osvetljenje na akvarijumu mora biti dobro rešeno i prilagođeno potrebama kako biljnih tako i životinjskih vrsta u njemu. Pored intenziteta svetlosti, neophodno je postići i optimalno dnevno trajanje svetla. Biljkama je za pravilan rast i razvoj neophodan intenzitet svetlosti koji imaju i u svom prirodnom staništu, kao i njegovo dnevno trajanje. Isti je slučaj i sa ribicama. Idealno bi bilo da u istom akvarijumu postoje i jako osvetljena mesta i senovita mesta, da bi bile zadovoljene potrebe svih stanovnika. Jedan od prvih pokazatelja loše rešenog osvetljenja u akvarijumu je pojava algi na zidovima i na dnu akvarijuma. Zelene alge nastaju usled prejakog osvetljenja, a žuto-smeđe alge nastaju usled nedovoljnog osvetljenja.

Sistemi za grejanje ili hlađenje se primenjuju ukoliko temperatura vazduha u prostoriji ne odgovara temperaturi koja vlada u prirodnom staništu stanovnika akvarijuma. Grejač vode se obično sastoji od grejnog tela i termostata koji akvaristi omogućuje podešavanje željene temperature. Temperatura vode u akvarijumu se određuje pomoću termometra.

Najčešće akvarijumi sadrže poklopac, mada postoji i otvoreni tip akvarijuma koji ga ne sadrži. Neretko se dešava da ribica koja je pohrlila ka površini vode za hranom na trenutak napusti vodu. Ukoliko ne bi bilo poklopca da je zadrži, mogla bi napustiti akvarijum i uginuti.

Reference[уреди]

  1. ^ Leonhard Baldner: Das Vogel-, Fisch- und Tierbuch Stasbur 1666
  2. ^ Gosse, Philip Henry: The aquarium: an unveiling of the wonders of the deep sea London 1854
  3. ^ Mihajlo Ristić: Gajenje riba u akvarijumu, Nolit, Beograd 1973 str. 9 — 14
  4. ^ Rihard Jerič: Svet akvaristike, Ljubljana 1982 str. 3 — 4

Spoljašnje veze[уреди]