Балтус

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Balthazar Klossowski)
Балтус
Балтус, фотографија Дамјана Петигруа из 1996
Пуно имеБалтазар Клосовски (де Рола)
Датум рођења(1908-02-29)29. фебруар 1908.
Место рођењаПариз, Француска
Датум смрти18. фебруар 2001.(2001-02-18) (92 год.)
Место смртиRossinière, Швајцарска

Балтазар Клосовски (де Рола) (франц. Balthasar Kłossowski (de Rola), звани „Балтус” (франц. Balthus), рођен је у Паризу, 29. фебруара 1908, умро је у Росињеру, Швајцарска, 18. фебруара 2001. Био је француски сликар симболизма, пољског порекла.[1] Брат му је писац Пјер Клосовски.

Биографија[уреди | уреди извор]

„Најбоље је почети овако: Балтус је сликар о коме се ништа не зна. А сада погледајмо слике”, овај лаконски одговор је сликар упутио галерији Тејт, која му је затражила да пошаље неколико редова о своме животу, којима би допунили изложбу његових дела.[2]

Овај „Краљ мачака” (франц. Roi des chats) – што је назив једног његовог аутопортрета – увек је настојао да себе обавије велом мистерије, чиме је сачувао доста детаља о својој личности и делу од погледа јавности.

Од рођења био је повучен и дискретан, а и сам тај датум, 29. фебруар, чини део легенде о Балтусу. Отац му је био Пољак, Ерих Клосовски, историчар уметности, сликар и сценограф, а мајка Рускиња, Баладина Клосовска (мада су обоје били пруски држављани). Балтус је рођен у Паризу, али је његова породица избегла у Швајцарску током Првог светског рата. Његови родитељи су се раставили мало касније и Балтус је провео своје детињство у близини Женеве, поред своје мајке и њеног љубавника Рилкеа.

Баладина је упознала песника Рилкеа 1919, када је Балтазару било тек једанаест година. Под његовим утицајем објавио је прву збирку цртежа, Мицу (франц. Mitsou). Ову књигу потписао је надимком Балтус франц. Baltusz, како су га тада називали, и који је претворио најпре у франц. Baltus, а затим у франц. Balthus. Током младости упознаје многе мајчине пријатеље који јој долазе у посету, као што су: Андре Жид, Пјер Бонар, Морис Дени...

Године 1924. отишао је у Париз са мајком и сестром, где су га Бонар и Вламнк учили сликању. На почетку је копирао слике из Лувра. Две године касније отишао је у Италију да проучава ренесансне сликаре, посебно су га занимали Пјеро дела Франческа и његове фреске у Арецу и Мазачове фреске у Фиренци.

Године 1929. по први пут излаже у Цириху, али без много успеха.

Балтусов Атеље

Балтус се доселио у Париз 1933. године. Ступио је у контакт са надреалистима, али се није осећао посебно блиским са идејама Андреа Бретона.

Године 1934. изложио је прву серију слика које представљају девојчице у двосмисленим позама. Управо је ово тема по којој је познат.

Балтус и Антоанета де Ватевил (1912—1997) венчали су се 1937. Она му је позирала на неколико слика, нпр: „Тоалета” (франц. La Toilette) и „Девојчица у костиму амазонке” (франц. Jeune fille en costume d’amazone).

На почетку Другог светског рата Балтус је мобилисан у Алзасу, али је убрзо и демобилисан из непознатих разлога. Затим је живео у Шампровану у Савоји, па у Фрибуру, где су му се родила два сина, и у Колоњију близу Женеве. Тамо је завршио слику „Добри дани” (франц. Les beaux jours), 1946. године. Исте године он и његова жена су се раставили и она се враћа у Париз.

Радио је сценографију и костиме за једну представу Албера Камија, „Опсадно стање”, и насликао „Собу” (франц. La Chambre. Следи сценофрафија за Моцартову оперу Тако чине све године 1950.

Балтус је напустио Париз 1953. године да би отишао у Шаси у Бургоњи, где је провео осам година. Тамо је довршио „Собу” и „Пасаж трговине Сент-Андре” (франц. Le Passage de Commerce-Saint-André). Урадио је и неколико пејзажа који осликавају призор виђен са његовог прозора. Понашао се као денди и феудални аристократа, како је себе називао, иако није припадао племству.

Андре Малро именовао је Балтуса, 1961. за директора Француске Академије у Риму[1], у Вили Медичи. Тамо долази и једна млада студенткиња из Јапана, у коју је био заљубљен Сецуко Идата. Она му је позирала за неколико слика, нпр: „Турска соба” (франц. La Chambre turque). Њих двоје су се венчали 1967. приликом једног путовања у Јапан.

његова колиба у Швајцарској

Када је једном 1977. попио чај у Великој колиби у Росињеру, у Швајцарског, заљубио се у ово место и купио га. До краја живота живео је тамо са својом женом и кћерком Харуми. Његова платна учествовала су у бројним изложбама широм света, и због њих је добијао похвале и штампе и критичара.

  • Балтус је био председник Љубитеља Курбеа од 1992. до 1998.
  • Кинеска списатељица Шан Са, је свој први роман, „Врата небеског мира” франц. Porte de la paix céleste, написала док је радила као Балтусова сектретарица, у Швајцарској.

Дело[уреди | уреди извор]

Његов опус је релативно мали, броји само око три стотине слика, које већином нису датиране. Балтус је опрезан сликар, поједине слике је радио по неколико година уз бројне припремне студије.

Остао је познат по сликама младих девојака и девојчица, најчешће у двосмисленим позама, у којима се игра идејом невиности која се губи у адолесценцији. Остаје симболичар у времену у коме влада апстрактност.

Неке слике

„Час гитаре” франц. La Leçon de guitare (1934), је несумњиво његово најчувеније дело, оно изазива снажне спорове, јер је представа једне сексуално експлицитне сцене. „Ја девојчице посматрам као симбол. Никада не бих могао да насликам жену. Лепота девојчица је занимљивија. Девојчица представља будућност, биће које ће претворити у савршену лепоту. Жена је већ пронашла своје место у свету, а девојчица није. Тело жене је већ потпуно. Мистерија је ишчезла.”

  • „Улица” франц. La rue (1933)
  • „Кетина тоалета” франц. La toilette de Cathy (1933)
  • „Алиса у огледалу” франц. Alice dans le miroir (1933)
  • „Касарна” франц. La Caserne (1933)
  • „Краљ мачака” франц. Le roi des chats (1935)
  • „Уснула Тереза” франц. Thérèse rêvant (1938)
  • „Пејзаж Шампрована” франц. Paysage de Champrovent (1941—1943)

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Balthus. Portraits privés, Noir sur Blanc, 2008 ; у овој књизи сакупљена су сведочанства његове породице, жене Сецуко, кћерке Харуми, пријатеља...
  • Aubert, Raphaël, Le Paradoxe Balthus, Paris, La Différence, 2005
  • Fox Weber, Nicholas, Balthus, une biographie, Paris, Fayard, 2003, 785
  • Balthus, каталог изложбе у Palazzo Grassi у Венецији од 9. септембра до 6. јануара 2002, уредник Jean Clair, Paris, Flammarion, 2001, 496
  • Balthus, Correspondance amoureuse avec Antoinette de Watteville, Paris, Buchet-Chastel, 2001
  • Clair, Jean, et Monnier, Virginie, Balthus, Catalogue raisonné de l'œuvre complet, Paris, Gallimard, 1999
  • Lequime, Jérôme, L'Imprenable (Balthus et le paysage), Nièvre, Pas, 1999
  • Clair, Jean, Les Métamorphoses d'Eros, Paris, Réunion des musées nationaux, 1996
  • Roy, Claude, Balthus, Paris, Gallimard, 1996
  • Balthus, Zeki, Semir, Balthus ou la quête de l'essentiel, Paris, Les Belles Lettres-Archimbaud, 1995
  • Rilke, Rainer Maria, Lettre à un jeune peintre. Balthus, Paris, Archimbaud, 1994
  • Balthus, каталог изложбе у Музеју лепих уметности у Лозани од 29. маја до 29. августа, уредник Jörg Zutter, Genève, Skira, 1993
  • Leymarie, Jean, Balthus, Genève, Skira, 1990
  • (језик: енглески) Davenport, Guy, A Balthus Notebook, New York, Ecco Press, 1989
  • Klossowski de Rola, Stanislas, Balthus, peintures, Paris, Hermann, 1983
  • Balthus, Каталог изложбе у Националном музеју модерне уметности Центар Жорж Помпиду, Париз, 1983 ; уредник: Dominique Bozo и Gérard Régnier, предговор D. Bozo, и текстови Antonin Artaud, Pierre Jean Jouve, Jean Starobinski, René Char, Paul Éluard, Albert Camus, Pierre Klossowski, Yves Bonnefoy, Jean Cassou, Gaëtan Picon, Jean Clair, Federico Fellini

Филмографија[уреди | уреди извор]

„Балтус са друге стране огледала” франц. Balthus de l’autre côté du miroir (1996), Дамјана Петигруа, дугометражни документарац у продукцији Оливјеа Гала и Планете (из Француске). Филм је неколико пута награђиван, а говори највише о сликаревом раду. Сниман је у Швајцарској, Италији, и Енглеској (у мрачним деловима Јоркшира).

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 102. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ „Art”. The New Yorker. Приступљено 21. 1. 2019. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Балтус на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Балтус&oldid=27360110”