Kalijum sulfid

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Kalijum sulfid
Potassium sulfide
Nazivi
IUPAC naziv
Kalijum sulfid
Drugi nazivi
Dikalijum monosulfid,
Dikalijum sulfid,
Kalijum monosulfid,
Kalijum sulfid
Identifikacija
3D model (Jmol)
ECHA InfoCard 100.013.816
RTECS TT6000000
Svojstva
K2S
Molarna masa 110,262 g/mol
Agregatno stanje čist: bezbojan
sa nečistoćama: žuto-braon
Miris HS
Gustina 1,74 g/cm3
Tačka topljenja 840 °C
Tačka ključanja 912 °C (razlaže se)
kovertuje se u KSH, KOH
Rastvorljivost u drugi rastvarači rastvoran u etanolu, glicerolu
nerastvoran u etru
Struktura
Kristalna rešetka/struktura antiFluorit
Opasnosti
Opasnost u toku rada Opasan za sredinu (N)
R-oznake R17, R23, R25, R31, R34, R50
S-oznake S24, S26
Srodna jedinjenja
Drugi katjoni
Natrijum sulfid, Gvožđe (II) sulfid
Srodna jedinjenja
Kalijum hidrosulfid, Kalijum sulfit, Kalijum sulfat
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY verifikuj (šta je ДаYНеН ?)
Reference infokutije

Kalijum sulfid je neorgansko jedinjenje sa formulom K2S.[3][4] Ova bezbojna čvrsta materija se retko sreće, jer brzo reaguje sa vodom, pri čemu se formiraju kalijum hidrosulfid (KSH) i kalijum hidroksid (KOH). Najčešće se termin kalijum sulfid koristi u širem smislu za ovu mešavinu, a ne za anhiratni prah.

Struktura[уреди]

On poprima "antifluoritnu strukturu", što znači da mali K+ joni zauzimaju tetraedralna (F) mesta u fluoritu, i veliki S2− centri imaju osam koordinatnih mesta. Li2S, Na2S, i Rb2S imaju sličnu kristalnu strukturu.[5]

Reference[уреди]

  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  4. ^ Holleman A. F.; Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st изд.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5. 
  5. ^ Holleman, A. F.; Wiberg, E. "Inorganic Chemistry" Academic Press: San Diego, 2001. ISBN 0-12-352651-5.

Literatura[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]