Прнар
| Прнар | |
|---|---|
| |
| Грана са листовима и плодовима | |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Тип: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Род: | |
| Секција: | |
| Врста: | Q. coccifera
|
| Биномно име | |
| Quercus coccifera | |
| |
| Ареал распрострањења храста прнара | |
| Синоними[1] | |
|
Списак
| |
_Stech-Eiche_(Quercus_coccifera).jpg)
Прнар или оштрикар (лат. Quercus coccifera), врста је ниског зимзеленог дрвета из рода храстова. Пореклом са Медитерана.
Распрострањеност[уреди | уреди извор]
Прнар самоникло расте у јужној Европи, Малој Азији, северозападној Африци,[2] Сирији и Палестини. Његов ареал се у Европи простире дуж целог Средоземља, највише на Пиринејском полуострву, а затим на југу Балканског полуострва. На Апенинском полуострву има га у Апулији, а мали ареал простире се и у атлантском приморју. Извесна континенталност огледа се у продирању у Шпанију и Македонију. У Хрватској и Црној Гори јавља се дуж обале Јадранског мора.[3][4]
У Македонији се простире до 670 метара надморске висине, у Бугарској на јужним Родопима до 800 метара, а у Грчкој до 1.100 метара.[4]
Изглед[уреди | уреди извор]
Прнар или оштрикар је ниско, зимзелено дрво. Ретко достиже висину од 10 м, са прсним пречником дебла 10−50 цм. Кора дебла је густо и плитко испуцала. Крошња је густа. Младе гранчице су покривене звездастим длачицама, а пипољци ситни, скоро голи.[3] Коренов систем одликује се јако развијеним централним кореном са бројним бочним жилама.[5]
Листови су ситни, дуги 2−5, а некада и само 1 цм, дугуљасто јајасти. Кожасти су, крути, са јаком кутикулом и голи, осим по нервима где су видљиве ситне длачице. С лица су сјајни, зелени, са наличја бледо зелени. По ободу валовити, трновито назубљени и повијени надоле. Петељка је дуга 3−4 мм. Листови остају на гранама 3−4 године.[3]
Цветови су једнодоми и једнополни, скупљени у цвасти. Мушки цветови су у висећим ресама, а женски седећи, на кратким дршкама. Цвета од марта до маја.[2]
Плод је здепасти жир, дуг до 3 цм и широк до 1,5 цм, са купулом која је готово седећа (без петељке). Купула је прекривена љуспама (стипулама) које су тврде, ушиљене, одстојеће од основе. Жир је трећином или већим делом у купули. Сазрева августа−септембра друге године.[3]
-
Кора дебла -
Лист -
Мушке цвасти -
Зрео плод
.JPG)
.JPG)
Станиште[уреди | уреди извор]
Прнар је топлољубива врста, која најбоље расте на осунчаним положајима. Подноси и полусенку.[2] Одговарају му сиромашна, најчешће кречњачка земљишта, али се јавља и на силикатним. Са другим медитеранским вртстама изграђује макије и гариге[4] Гради састојине са црним јасеном (Orno−Cocciferetu H−ić на јадранској обали) и са грабићем (Coccifero−Carpinetum orientalis (Obrad.) Horv. у јужној Македонији).[3]
Има јаку и трајну изданачку снагу из пања и корена, па се чешће налази у узгојном облику шума пањача и деградацијским стадијумима (макија, гарига), док су појединачна стабла, добијена из семена, врло ретка и могу се наћи углавном на декоративним зеленим површинама.[4]
Употреба[уреди | уреди извор]
У време немаштине и глади и жир плутњака се, као и жиреви многих других врста храстова, користио као храна. Употребљавал се куван у варивима или се сушио и млео у прах. Овако самлевен додавао се житарицама и од добијеног брашна правио се хлеб. Како жиреви плутњака садрже танин, који је изузетно опорог укуса, потапали су се у текућу воду, како би се танин испрао. На жалост, овим испирањем губила се и значајна количина других корисних састојака. Традиционални начин припреме жира био је и да се закопа у мочварну земљу током зиме. Проклијали жиреви, који се ископавају у пролеће, изгубе највећи део опорости. Пржени жир може се користити и као замена за кафу.[6]
.JPG)
Малч од лишћа одбија пужеве, ларве и сл. Свежи листови не би требало да се користе јер танин у њима делује на друге биљке као инхибитор раста.[6]
У оквиру природног ареала прнар се може користити за формирање високих живих ограда.[3]
Занимљивости[уреди | уреди извор]
- На храстовима се често јављају гале, израслине које су изазване активношћу ларви разних инсеката. Инсекти живе унутар ових гала и из њих црпе хранљиве материје. У галама прнара живе штитасте ваши из рода Kermes (Kermes vermilio). Из тела мртвих женки ових инсеката добија се гримизна боја.[2] Име врсте coccifera потиче од латинских речи coccum (скерлетно црвено).[7] Из коре и семена, богатих танинима, такође се добија црна боја.[6]
- Храст прнар заштићена је врста на свим природним стаништима у Републици Хрватској од 9. 5. 1969. године.[4]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „The Plant List, Quercus coccifera L.”. Архивирано из оригинала 19. 10. 2018. г. Приступљено 13. 12. 2016.
- ^ а б в г „Quercus coccifera”. Missouri Botanical Garden. Приступљено 12. 12. 2016.
- ^ а б в г д ђ Vukićević 1993, стр. 282−283
- ^ а б в г д Najvirt, Željko; Miličević, Ante; Meštrović, Šime (јун 2008). „Areal hrasta oštrike (Quercus coccifera l.) u zapadnom dijelu poluotoka Pelješca”. Šumarski list. 132 (5-6): 253—258. Приступљено 13. 12. 2016.
- ^ „QUERCUS COCCIFERA L.”. Moja bašta. Архивирано из оригинала 03. 03. 2017. г. Приступљено 13. 12. 2016.
- ^ а б в „Quercus coccifera - L.”. Plants For A Future. Приступљено 12. 12. 2016.
- ^ „Oštrika”. Priroda i biljke. Приступљено 13. 12. 2016.
Литература[уреди | уреди извор]
- Vukićević, Emilija (1996). Dekorativna dendrologija. Beograd: Šumarski fakultet. ISBN 978-86-7299-041-6.COBISS.SR 155524871
- Lanzara, Paola; Pizzetti, Mariella (1982). Drveće. Ljubljana: Mladinska knjiga.COBISS.SR 14675983
- Vojin Gligić, (1953), Etimološki botanički rečnik, Sarajevo: "Veselin Masleša"
- Tsiouvaras, Constantinos N. (новембар 1987). „Ecology and Management of Kermes Oak (Quercus coccifera L.) Shrublands in Greece: A Review”. Journal of Range Management. 40 (6): 542—546. Приступљено 13. 12. 2016.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- „Quercus coccifera L.”. Global Biodiversity Information Facility. Приступљено 13. 12. 2016.
- „Quercus coccifera”. Oaks of the World. Приступљено 13. 12. 2016.
- „Quercus coccifera”. EOL - Encyclopedia of Life. Приступљено 13. 12. 2016.
