Белорепа гребенска ајкула

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Triaenodon obesus)

Белорепа гребенска ајкула
Photo of a whitetip reef shark, a slender gray fish with a short head and white tips on its dorsal and caudal fins, resting inside a coral cave
Научна класификација уреди
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Chondrichthyes
Ред: Carcharhiniformes
Породица: Carcharhinidae
Род: Triaenodon
J. P. Müller & Henle, 1837
Врста:
T. obesus
Биномно име
Triaenodon obesus
(Rüppell, 1837)
A world map with blue shading around the periphery of the Indian Ocean, throughout Southeast Asia to northern Australia, over a large part of the central Pacific, and off the west coast of Central America
распрострањеност белорепе гребенске ајкуле
Синоними

Carcharias obesus Rüppell, 1837
Triaenodon apicalis Витли, 1939

Белорепа гребенска ајкула (Triaenodon obesus) је врста ајкуле из породице Carcharhinidae и једини члан њеног рода. Обично не прелази дужину од 1,6 м, тако да је ова врста лако препознатљива, по витким телу, мањој дужини, широкој глави, цевастим кожним режњевима поред носних отвора, овалним очима са вертикалним зеницама и белим леђним и каудалним перајима. Једна је од најчешћих ајкула која настањује коралне гребене Индо-Пацифика, а присутна је и у западнијим деловима, у Јужној Африци, источној и Централној Америци. Време обично проводи на дну или близу њега, у бистој води на дубини од 8 до 40 м.

Током дана време проводи одмарајући у увалама, а за разлику од осталих ајкула, ова врста може да пумпа воду преко шкрга и да дише док не плива, односно док лежи на дну. Ноћу лови углавном кошљорибе, ракове и хоботнице, а због витког и издуженог тела лако улази у рупе и пукотине и долазе до плена. Поједини примерци могу опстати на одређеном подручју гребена месецима или годинама, често враћајући се у исто скровиште. Ова врста врло је живахна.

Белорепа гребенска ајкула ретко је агресивна према људима, иако поред њих често плива доста близу. Ипак, неретки су случајеви напада на риболовце, када покушају да поједу њихов плен. Ова врста се лови због меса, иако је било случајева тровања њеном конзумацијом. Међународна унија за заштиту природе ставила је белорепу гребенску ајкулу у категорију у „скоро угрожене таксоне”, констатујући да се њен број смањује због повећања нерегулисаних риболовних активности. Спора стопа репродуктивности и ограничено станиште такође су фактори који утичу на смањење броја примерака ове врсте.

Таксономија[уреди | уреди извор]

Белорепу гребенску ајкулу први је описао немачки природњак Едуард Рупел и назвао је Carcharias obesus у књизи Рибе Црвеног мора из 1837. године.[2][3] Касније током 1837. године Џоунс Милер и Фридрик Хенле преместили су ову врсту у род под називом Triaenodon, реч која је грчког порекла и значи зуб.[4][2] Белорепа гребенска ајкула смештена је у једном периоду у породицу Triakidae, а данас је припадник породице Carcharhinidae на основу морфолошких знакова, као што је мембрана, јак доњи каудали режањ реп и залисци. Морфолошке и молекуларне филогенетске анализе сугеришу да је белорепа гребенска ајкула слична врстама Negaprion и Loxodon.[5][6]

Ова врста налази се у читавом Индо-Пафицичком региону. Некада се мислило да је била присутна у Атлантском океану на основу фосилних остатака зуба који су пронађени у Северној Каролини из епохе миоцена. Међутим, новија истраживања показала су да зуби припадају морским псима и да белорепа гребенска ајкула никада није настањивала Атлантски океан. У Индијском океану белорепа гребенска ајкула је пописана, као и у пределу Квазулу-Натала, преко јужне Африке до Црвеног мора и индијског потконтинента, укључујући воде држава као што су Мадагаскар, Маурицијус, Комори, Алдабра, Сејшели, Шри Ланка и архипелага Чагос.[7] У западном и средњем Тихом океану, белорепа гребенска ајкула налази се око јужних делова Кине, Тајвана и острва Рјукју, до Филипина, југоисточне Азије, Индонезије, северне Аустралије, Микронезије, Полинезије и Хаваја.

У источном делу Тихог океана, ова врста настањује воде око Костарике до Панаме и острва Галапагос.[2] Поред коралних гребена, ова врста се сусреће у лагунама и увалама дубоких вода.[6][8] Више воле бистру воду и ретко пливају далеко до дна. Ова врста је најчешће на дубини од 8 до 40 м, понекад се налази и на дубини од само 1 м, а у водама око острва Рјукју примећено је да бораве на дубини од 330 метара.[6]

Опис[уреди | уреди извор]

Белорепа гребенска ајкула је релативно мала за разлику од других ајкула, дуга свега 1,6 м. Максимална дужина ове ајкуле достиже 2,1 м. Максимална пријављена тежина јединке ове врсте је 18,3 килограма. Ова врста је витког тела и кратке, широке главе. Њушка је спљоштена и тупа са великим преклопима коже.[6] Очи су мале и овалне са вертикалним зеницама. Уста имају наглашен нагиб према доле са угловима кратких бразда. У горњој вилици постоји 42—50 зуба, а у доњој 42—39.[2] Прво леђно пераје је позиционирано на средини тела за разлику од петокралних пераја. Друго леђно и анално пераје су доста велики. Врхови првог леђног пераја и горњег режња каудалног пераја, а понекад и другог су светло беле боје.[2][6]

Белорепа гребенска ајкула једна је од три најчешће врсте ајкула које настањују гребене Индо-Пацифика, док су друге две Carcharhinus melanopterus и Carcharhinus amblyrhynchos.[2]

Frontal view of a whitetip reef shark, which has a wedge-shaped snout, oval eyes, and tubular flaps of skin next to the nostrils
Лице белорепе гребенске ајкуле је изразито, са широком њушком, цевастим носним режњевима и овалним очима са вертикалним зеницама.

Понекада се станишта ове три врсте ајкуле поклапају мада оне немају тенденцију да се сукобе. Ова врста најактивнија је ноћу или током осеке и проводи већи део дана у пећинама или увалама појединачно или у групама, а понекад су паралелно наслагане једна на другу.[2][9] Ова врста ретко лута, дуго времена проводи на истом месту.[6] Једна студија у атолу Џонстон показала је да ниједна јединка белорепе гребенске ајкуле у овом региону нису одмакла даље 3 километра од своје првобитне локације, до годину дана. Дурга студија у атолу Рангироа у Француској Полинезији открила је да је после више од три године око 40% белорепих гребенских ајкула и даље присутно на станишту где су првобитно биле.

Биологија и екологија[уреди | уреди извор]

Поједине јединке ове врсте могу бити у пећинама неколико месеци, па и годинама.[9] Дневни домет ове врсте је ограничен на око 0,05 км², а ноћу се тај опсег повећава на 1 км² Ове ајкуле нису територијалне и деле свој дом са другим врстама.[2][6][8] Предатори који лове белорепу гребенску ајкулу укључују Galeocerdo cuvier, Carcharhinus galapagensis и Carcharhinus albimarginatus. Познати паразити ове врсте су Paralebion elongatus и Gnathia grandilaris.[10][11][12] Белорепа гребенска ајкула има витко тело и лако се пробија у рупе и пукотине у гребену, те лови плен. Ова врста се углавном храни врстама као што су Anguilliformes, Holocentrinae, Lutjanidae, Parrotfishes, Acanthuridae, косторошац, хоботница, лангуст и крабе.[2][6] Ова врста посебно је осетљива на природне и вештачке нискофрекветне звуке у распону од 25 до 100 херца.[8][9][13][14] Белорепа гребенска ајкула првенствено лови ноћу, након сумрака групе њих често разбијају комаде коралних гребена у својој енергичној потрази за пленом.[2][15] Свака ајкула лови за себе и надмета се са осталима у својој групи. За разлику од осталих ајкула, белорепа гребенска ајкула не постаје агресивнија када лови у групама. Упркос својим ноћним навикама, ова врста лови и током дана.[16]

Ван Борнеа ова врста се окупља око гребена како би се нахранила оним што доносе морске струје. Белорепа гребенска ајкула може да преживи без хране шест недеља.[6][8][17] Зреле женке ове врсте имају један функционалан јајник на левој страни и две функционалне материце. Репродуктивни циклус је двогодишњи.[15] Парење започиње када мужјак угризе женку за пераје или тело, што указује на спремност почетка односа.[18] У многим случајевима женка се опире притиском на трбух и савијајући реп, што доказује да она може имати избор партнера. Са друге стране, ако је женка вољна пар се смешта једно поред другог, женка главом под углом према дну.[19][20] Након гестацијског периода од 10 до 13 месеци, женка рађа легла од 1 до 6 младунаца (обично 2 до 3). Број потомства није у корелацији са величином женке, свака може да има до 12 младунаца током живота. Млади на свет долазе углавном од маја до августа у Француској Полинезији у јулу, а на атону Еневетак у октобру.[6][21]

Новорођенчад су дугачка од 52 до 60 цм и имају релативно дуже каудална пераја у односу на тело. Младе јединке расту 16 цм годишње, док одрасле расту од 2 до 4 цм на годишњем нивоу.[22] Сексуалну зрелост ова врста достиже на дужини око 1,1 м и са старости од 8 до 9 година, иако су на Малдивима забележени случајеви зрелих мужјака са 95 цм што указује на регионалну промену у сазревању. На Великом коралном гребену мужјаци живе до 14 година, а женке 19. Максимални животни век ове врсте може бити и више од 25 година.[6][15][23]

Контакт са људима[уреди | уреди извор]

За разлику од белорепих гребенских ајкула у океанима, ова врста је у мањим пределима безопасна и ретко агресивна, уколико је неко не изазбове. По природи су неустрашиви и знатижељни, често прилазе пливачима како би их истражили. Међутим, ове ајкуле врло често краду улов риболоваца, што је резултирало да је у том процесу неколико људи угрижено.[9][24] Неке белорепе гребенске ајкуле су чак научиле да реагују на звук чамца, спуштања сидра и испаљивања из пушке, у року од неколико секунди. Међународни спис о нападима ове врсте до 2008. године наводи пет напада на људе.[25] Ова врста често се лови у Пакистану, Индији, Шри Ланки, на Мадагаскару и вероватно у другим државама. Користе се парангали, мрежице и вучне мреже. Месо и јетра ове врсте се једу, мада постоји ризик од тровања, јер садрже токсине.

Међународна унија за заштиту природе сместила је ову врсту у категорију „близу претње”, јер се њен број у последњих неколико деценија драстично смањио због нерегулисаног риболова, због ограниченог станишта и спорог размножавања. На Великом коралном гребену популација белорепе гребенске ајкуле смањена је у риболовним зонама за 80% у односу на друге зоне. Демографски модели показују да ће се популација и даље смањивати за 6,6 до 8,3% годишње без додатних мера очувања.[15] У јуну 2018. године, Министарство за заштиту Новог Зеланда квалификовало је ову врсту као угрожену према новозеландском систему класификације претњи.[1][21][26]

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Smale, M.J. (2009). „Triaenodon obesus”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2009: e.T39384A10188990. Приступљено 19. 7. 2020. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и Compagno, L.J.V. (1984). Sharks of the World: An Annotated and Illustrated Catalogue of Shark Species Known to Date. Rome: Food and Agricultural Organization. стр. 535–538. ISBN 978-92-5-101384-7. 
  3. ^ Randall, J.E.; Allen, G.R. & Steene, R.C. (1997). Fishes of the Great Barrier Reef and Coral Sea. University of Hawaii Press. стр. 22. ISBN 978-0-8248-1895-1. 
  4. ^ Fishbase species Triaenodon
  5. ^ Carrier, J.C.; J.A. Musick & M.R. Heithaus (2004). Biology of Sharks and Their Relatives. CRC Press. стр. 52, 502. ISBN 978-0-8493-1514-5. 
  6. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Randall, J.E. (1977). „Contribution to the Biology of the Whitetip Reef Shark (Triaenodon obesus)”. Pacific Science. 31 (2): 143–164. 
  7. ^ Whitney, N.M.; Robbins, W.D.; Schultz, J.K.; Bowen, B.W.; Holland, K.N. (2012). „Oceanic dispersal in a sedentary reef shark (Triaenodon obesus): genetic evidence for extensive connectivity without a pelagic larval stage”. Journal of Biogeography. 39 (6): 1144—1156. doi:10.1111/j.1365-2699.2011.02660.x. 
  8. ^ а б в г Hobson, E.S. (1963). „Feeding Behavior in Three Species of Sharks”. Pacific Science. 17: 171–194. 
  9. ^ а б в г Martin, R.A. Coral Reefs: Whitetip Reef Shark. ReefQuest Centre for Shark Research. Retrieved on August 7, 2009.
  10. ^ Bester, C. Biological Profiles: Whitetip Reef Shark Архивирано на сајту Wayback Machine (1. октобар 2012). Florida Museum of Natural History Ichthyology Department. Retrieved on August 7, 2009.
  11. ^ Coetzee, M.; N.J. Smit; A.S. Grutter & A.J. Davies (јун 2008). „A new gnathiid (Crustacea: Isopoda) parasitizing two species of requiem sharks from Lizard Island, Great Barrier Reef, Australia”. The Journal of Parasitology. 94 (3): 608–615. doi:10.1645/ge-1391r.1. 
  12. ^ Whitney, N.M. & P.J. Motta (јун 2008). „Cleaner host posing behavior of whitetip reef sharks (Triaenodon obesus) in a swarm of hyperiid amphipods”. Coral Reefs. 27 (2): 363. doi:10.1007/s00338-007-0345-4. 
  13. ^ Nelson, D.R. and R.H. Johnson. (1970). Acoustic studies on sharks: Rangiroa Atoll, July 1969. ONR Technical Report 2, No. N00014-68-C-0138.
  14. ^ Yano, K.; H. Mori; K. Minamikawa; S. Ueno; S. Uchida; K. Nagai; M. Toda & M. Masuda (јун 2000). „Behavioral response of sharks to electric stimulation”. Bulletin of Seikai National Fisheries Research Institute. 78: 13–30. 
  15. ^ а б в г Robbins, W.D. (2006). Abundance, demography and population structure of the grey reef shark (Carcharhinus amblyrhynchos) and the white tip reef shark (Triaenodon obesus) (Fam. Charcharhinidae). PhD thesis, James Cook University.
  16. ^ Ferrari, A. & A. Ferrari (2002). SharksНеопходна слободна регистрација. Firefly Books. стр. 186–187. ISBN 978-1-55209-629-1. 
  17. ^ Bight, M. (2000). The Private Life of Sharks: The Truth Behind the Myth. Stackpole Books. стр. 123–124. ISBN 978-0-8117-2875-1. 
  18. ^ Johnson, R.H.; Nelson (1978). „Copulation and possible olfaction-mediated pair formation in two species of carcharhinid sharks”. Copeia. 1978 (3): 539–542. JSTOR 1443626. doi:10.2307/1443626. 
  19. ^ Whitney, N.M.; H.L. Pratt (Jr.) & J.C. Carrier (2004). „Group courtship, mating behaviour and siphon sac function in the whitetip reef shark, Triaenodon obesus”. Animal Behaviour. 68 (6): 1435–1442. doi:10.1016/j.anbehav.2004.02.018. 
  20. ^ Tricas, T.C. & E.M. Le Feuvre (1985). „Mating in the reef white-tip shark Triaenodon obesus”. Marine Biology. 84 (3): 233–237. doi:10.1007/BF00392492. 
  21. ^ а б Fowler, S.L.; R.D. Cavanagh; M. Camhi; G.H. Burgess; G.M. Cailliet; S.V. Fordham; C.A. Simpfendorfer & J.A. Musick (2005). Sharks, Rays and Chimaeras: The Status of the Chondrichthyan Fishes. International Union for Conservation of Nature and Natural Resources. стр. 314. ISBN 978-2-8317-0700-6. 
  22. ^ Schaller, P. (2006). „Husbandry and reproduction of Whitetip reef sharks Triaenodon obesus at Steinhart Aquarium, San Francisco”. International Zoo Yearbook. 40 (1): 232–240. doi:10.1111/j.1748-1090.2006.00232.x. 
  23. ^ Holtcamp, W. (5. 5. 2009). „Lone Parents: Parthenogenesis in Sharks”. BioScience. 59 (7): 546—550. doi:10.1525/bio.2009.59.7.3. 
  24. ^ ISAF Statistics on Attacking Species of Shark. International Shark Attack File, Florida Museum of Natural History, University of Florida. Retrieved on August 7, 2009.
  25. ^ Taylor, L.R. (1993). Sharks of Hawaii: Their Biology and Cultural Significance. University of Hawaii Press. стр. 20–21. ISBN 978-0-8248-1562-2. 
  26. ^ Duffy, Clinton A. J.; Francis, Malcolm; Dunn, M. R.; Finucci, Brit; Ford, Richard; Hitchmough, Rod; Rolfe, Jeremy (2018). Conservation status of New Zealand chondrichthyans (chimaeras, sharks and rays), 2016 (PDF). Wellington, New Zealand: Department of Conservation. стр. 11. ISBN 9781988514628. OCLC 1042901090. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Белорепа гребенска ајкула на Викимедијиној остави.
Викиврсте имају више информација о чланку Белорепа гребенска ајкула.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Белорепа_гребенска_ајкула&oldid=27676753”