Пређи на садржај

Вођеница

Координате: 44° 38′ 07″ С; 16° 16′ 20″ И / 44.63527° С; 16.27222° И / 44.63527; 16.27222
С Википедије, слободне енциклопедије
Вођеница
Горња Вођеница
Административни подаци
ДржаваБосна и Херцеговина
ЕнтитетФедерација БиХ
КантонУнско-сански кантон
ОпштинаБосански Петровац
Становништво
 — 2013.Пад 184
Географске карактеристике
Координате44° 38′ 07″ С; 16° 16′ 20″ И / 44.63527° С; 16.27222° И / 44.63527; 16.27222
Временска зонаUTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Апс. висина675 m
Вођеница на карти Босне и Херцеговине
Вођеница
Вођеница
Вођеница на карти Босне и Херцеговине
Остали подаци
Позивни број037

Вођеница је насељено мјесто у Босни и Херцеговини, у општини Босански Петровац, које административно припада Федерацији Босне и Херцеговине. Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у насељу је живјело 184 становника, од чега су апсолутна већина били Срби.

Географија

[уреди | уреди извор]
Поглед на Жељезник

Вођеница се налази на планини Грмеч, у близини врха Жељезник, на путу Босански Петровац - Босанска Крупа. Земљиште је јако каменито, па вода често понире, о чему свједочи и Вођенички поток који понире на многим мјестима на свом путу од извора до ушћа.

Вођеница се дијели на два дијела:[1]

  • Доњу Вођеницу;
  • Горњу Вођеницу.

Историја

[уреди | уреди извор]

Турски период

[уреди | уреди извор]

Вођеница се први пут помиње у турским изворима 1574. као нахија Воденица.[2]

Етнограф Петар Рађеновић у свом дјелу "Бјелајско поље и Бравско" (1923), наводи да је у Вођеници 1803. било девет српских и седам беговских кућа.[1] Бегови су били настањени у Горњој Вођеници и држали су највећи дио земље.[1] У то вријеме српске породице настањене у Вођеници су биле: Јокићи, Латковићи, Ступари, Ћургузи, Керкези, Тешићи, Јеличићи, Драгићи и Попадићи.[1] Српске породице су биле у феудалном положају у односу на бегове, и читава Вођеница је била у феудалном поседу Куленовића и Ибрахимпашића.[3]

Рађеновић наводи да је број српских кућа 1860. порастао на 17, а да је до највећег пораста броја српских породица дошло након Устанка у Босанској Крајини (1875-1878), када се у Вођеницу насељава велики број српских породица из Лике.[1]

Према Рађеновићу, седам година прије Устанка у Босанској Крајини, бегови из Горње Вођенице су саградили џамију, и наводи да су 1923. још увијек биле видљиве њене рушевине.[1] Свештеник Коста Ковачевић, 1887. у часопису "Дабро-босански источник" наводи да су беговске куће спаљене у устанку, и да су се бегови преселили у Босански Петровац и Кулен Вакуф.[4]

Аустроугарски период

[уреди | уреди извор]

Феудалне привилегије су сачуване и након анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, и феудална земљопосједничка класа остаје битан ослонац аустроугарске власти у Босни и Херцеговини.[3]

Према аустроугарским пописима, у Вођеници није било слободних сељака, и сви сељаци су били у кметском односу према беговима.[5]

Прва школа у Вођеници саграђена је 1879-1880. донацијом британске добротворке Паулине Ирби.[6] Међутим локално становништво је школу убрзо почело да употребљава као импровизовану цркву.[6]

Црква у Вођеници је саграђена у периоду 1912-1913. прилозима становника Вођенице, Скакавца и Брестовца, а по пројекту градитеља Милоша Миладиновића.[6]

Вођеница је приликом пописа становништва 1910. била сједиште истоимене Општине Вођеница, која је према попису имала 1453 становника (689 мушкараца и 764 жене).[5]

Краљевина Југославија

[уреди | уреди извор]

Успостављањем Краљевине СХС, спроводи се аграрна реформа и елиминишу се дотадашњи беговски феудални посједи у Вођеници.[3]

Вођеница је била средише истоимене општине све до 1938. када је указом спојена са општином Босански Петровац, и названа "Општина босанско-петровачка".[7]

Други свјетски рат

[уреди | уреди извор]

Након окупације Краљевине Југославије од стране Сила осовине, Вођеница се нашла у саставу НДХ.

У Вођеници, 27. јула 1941. долази до оснивања Вођеничке чете која је била састављена од бораца из Вођенице, Суваје, Скакавца и Брестовца.[8]

Једна од првих акција коју је Вођеничка чета извршила, био је напад на усташки камион који је превозио заробљене цивиле из Крњеуше за Босански Петровац, када је ослобођено шест талаца.[9] Вођеничка чета је учествовала и у нападу на Крњеушу, која се до тада налазила под контролом усташа, а приликом напада је коришћена и хаубица коју су претходно устаници заробили у Врточу.[10]

Први командант Вођеничке чете је био Здравко Челар, све до почетка 1942. када је био унапријеђен у команданта новооснованог Пролетерског батаљона Босанске крајине.[8] Челара замјењује Марко Јокић, и чета наставља да самостално дјелује у петровачком крају све до љета 1942. када је интегрисана у састав Треће крајишке пролетерске ударне бригаде.[8]

Црква Успења Пресвете Богородице у Вођеници

Марко Јокић је погинуо 25. маја 1944. у борби са њемачким падобранцима код Дрвара и након рата је проглашен за народног хероја.[11] Здравко Челар је такође проглашен за народног хероја, и по њему је названо Челарево, мјесто у Војводини које су након 1945. населили колонисти из Босанске Крајине.[12]

Црква у Вођеници саграђена 1913. бива запаљена 2. августа 1941. од стране усташа.[6]

Социјалистички период

[уреди | уреди извор]
Споменик у Вођеници, подигнут 70-их

Током 1950-их, поред школе у Вођеници бива подигнут споменик посвећен страдалим борцима Народноослободилачке војска Југославије са подручја Мјесне заједнице Вођеница (из Вођенице и Брестовца).[8] Током седамдесетих недалеко од старог споменика подигнут је бетонски споменик у бруталистичком стилу погинулим борцима и жртвама фашистичког терора са подручја бивше Општине Вођеница (из Вођенице, Брестовца, Суваје и Скакавца, са засеоком Марјановића До, који је био посебно означен на споменику).[8][13]

Висина споменика је 6 метара, а са спољне стране су се налазиле мермерне плоче са именима палих бораца НОВЈ, док су са унутрашње стране биле плоче са именима убијених цивила.[8][13] Једино је сачуван дио плоче са именима убијених цивила из Суваје.[8]

Рат у Босни и Херцеговини

[уреди | уреди извор]
Кућа оштјећена у рату

Током рата у Босни и Херцеговини (1992—1995), Вођеница се налазила у саставу тадашње територије Републике Српске. Током септембра 1995. године у здруженој операцији хрватских и бошњачких снага под називом Маестрал, Босански Петровац долази под контролу 5. корпуса Армије РБиХ, и Вођеница коју је прије тога напустило локално српско становништво бива спаљена и опљачкана.[14][15]

Црква у Вођеници, чија је обнова започета 1991. поново је била спаљена 1995.[6] Тужилаштво БиХ за спаљивање цркве сумњичи генерала Атифа Дудаковића.[16]

Споменици палим партизанским борцима су такође оштјећени, са бруталистичког споменика су уклоњене мермерне табле са именима палих бораца, а плоча са именима убијених цивила из Суваје је разбијена.[8]

Након рата 2002. у дворишту запаљене старе школе, недалеко од цркве пронађена је гробница са посмртним остацима четири мјештана Вођенице.[17] За њихово убиство сумњиче се припадници 2. батаљона Петог корпуса Армије РБиХ.[16]

Прије тога 1999. пронађени су посмртни остаци старца Јове Ступара (1922—1995), и посмртни остаци једне неидентификоване особе, пронађени 2000. године на сеоском гробљу у Горњој Вођеници.[18][19]

Знаменитости

[уреди | уреди извор]

Становништво

[уреди | уреди извор]
Националност[20] 2013. 1991. 1981. 1971. 1961. 1910.[21]
Срби 178 509 651 882 969 1453 (као општина)
Хрвати 3 1 2 1 7 8
Муслимани 4
Југословени 6 7
остали и непознато 3 46 3 1 5
Укупно 184 562 663 884 981 1465
Демографија[20]
Година Становника
1910. 1.465
1961. 981
1971. 884
1981. 663
1991. 562
2013. 184

Знамените личности

[уреди | уреди извор]

Галерија слика

[уреди | уреди извор]
  • Сеоско имање у Вођеници
    Сеоско имање у Вођеници

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ Рађеновић, Петар (1923). Бјелајско поље и Бравско (PDF). Београд: Српска краљевска академија. стр. 445—449. 
  2. ^ Šabanović, Hazim (1959). Bosanski pašaluk: postanak i upravna podjela. Djela / Nauc̆no drus̆tvo NR Bosne i Hercegovine, Odjelenje istorisko-filoloških nauka, Naučno Društvo NR Bosne i Hercegovine. стр. 271. 
  3. ^ а б в Kamberović, Husnija (2003). Begovski zemljišni posjedi u Bosni i Hercegovini od 1878. do 1918. godine (PDF). Sarajevo: Institut za istoriju. стр. 82—83, 89, 369, 405—406. ISBN 9536324369. 
  4. ^ Bane. „Krnjeuša.net - 5. Otkriće crkvine u Vođenici.”. www.krnjeusa.net (на језику: српски). Архивирано из оригинала 21. 04. 2021. г. Приступљено 25. 03. 2021. 
  5. ^ а б Божић, Јелена (2019). „ПРИЛОГ ПОЗНАВАЊУ КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКЕ ПРОШЛОСТИ ПЕТРОВАЧКОГ КРАЈА: ВОЂЕНИЦА”. ГЛАСНИК УДРУЖЕЊА АРХИВСКИХ РАДНИКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ (на језику: rs). 4 (11). ISSN 1840-4626. doi:10.7251/GUARS1911007. 
  6. ^ а б в г д Божић, Јелена (2019). „СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У ВОЂЕНИЦИ (1911–1913)”. ГЛАСНИК УДРУЖЕЊА АРХИВСКИХ РАДНИКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ (на језику: rs). 4 (11). ISSN 1840-4626. doi:10.7251/GUARS1911012. [мртва веза]
  7. ^ „Преглед законодавства”. Бранич. Орган адвокатске коморе у Београду. 26: 203. 01. 04. 1938 — преко http://istorijskenovine.unilib.rs/. 
  8. ^ а б в г д ђ е ж з и „Spomenik Database | Memorial to the Vođenica Company in Vođenica”. spomenikdatabase (на језику: енглески). Приступљено 24. 03. 2021. 
  9. ^ Bane. „Krnjeuša.net - 2. Vođenička četa”. www.krnjeusa.net (на језику: српски). Архивирано из оригинала 21. 04. 2021. г. Приступљено 29. 03. 2021. 
  10. ^ Bane. „Krnjeuša.net - 7. Ustaški teror i oslobađanje Krnjeuše.”. www.krnjeusa.net (на језику: српски). Архивирано из оригинала 21. 04. 2021. г. Приступљено 29. 03. 2021. 
  11. ^ „Народни хероји Југославије”. www.subnor.org.rs. Приступљено 25. 03. 2021. 
  12. ^ Vojvodiny, Rádiodifúzna ustanovizeň VojvodinyRádio-televízia. „У Челареву немачко спомен обележје”. Rádio-televízia Vojvodiny. Приступљено 01. 04. 2021. 
  13. ^ а б Vođenica, Džolići (на језику: српски), 27. 09. 1989, Приступљено 2021-04-02 
  14. ^ „Atif Dudaković i ostali: Stričev nestanak”. Detektor (на језику: бошњачки). 08. 07. 2019. Приступљено 25. 03. 2021. 
  15. ^ „STUPAR: NI DANAS NE ZNAM GDJE SU KOSTI UBIJENOG STRICA | SRNA”. www.srna.rs. Приступљено 25. 03. 2021. [мртва веза]
  16. ^ а б „ZA KOJE ZLOČINE JE OSUMNJIČEN GENERAL DUDAKOVIĆ: Ubistva zarobljenika i civila u Bosanskom Petrovcu, Ključu, selima Krnjeuša, Orašac, Vođenica...”. zurnal.info (на језику: енглески). Приступљено 26. 04. 2021. 
  17. ^ „Operativni tim Republike Srpske za traženje nestalih lica”. www.nestalirs.com. Приступљено 2021-03-25. 
  18. ^ „Operativni tim Republike Srpske za traženje nestalih lica”. www.nestalirs.com. Приступљено 25. 03. 2021. 
  19. ^ „Operativni tim Republike Srpske za traženje nestalih lica”. www.nestalirs.com. Приступљено 25. 03. 2021. 
  20. ^ а б Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.
  21. ^ Резултати пописа житељства у Босни и Херцеговини од 27. септембра 1910. Сарајево. 1912. стр. 242—245. 
  22. ^ „Биографија Митрополита Дабробосанског Хризостома Јевића”. Српска православна црква - Вишеград. Архивирано из оригинала 28. 02. 2021. г. Приступљено 24. 03. 2021. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Вођеница на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вођеница&oldid=28415077”