Пређи на садржај

Дискурзивна психологија

С Википедије, слободне енциклопедије

Дискурзивна психологија (ДП) је облик анализе дискурса који се фокусира на психолошке теме у разговору, тексту и сликама.

Као супротност мејнстрим психолошком третману дискурса као „огледала“ за изражавање мисли, намера, мотива, итд., оснивачи ДП-а су је замишљали као „грађевинско двориште“ у коме су сви такви претпостављени претходни и независни појмови мишљења грађени од лингвистичких материјала, актуализовани и, на различите мање директне начине, обрађени и вођени.[1] Овде проучавање психолошког подразумева посвећеност не унутрашњем животу ума, већ писаним и говорним праксама у оквиру којих су људи призивали, имплицитно или експлицитно, појмове управо попут „унутрашњег живота ума“.[2]

Дискурзивна психологија стога почиње са психолошким феноменима као стварима које се конструишу, прате и разумеју у интеракцији. Евалуација се, рецимо, може конструисати коришћењем одређених фраза и идиома, на које прималац одговара (можда као комплимент) и третирати као израз јаке позиције. У дискурзивној психологији, фокус није на психолошким стварима које некако излазе у интеракцију; радије, интеракција је примарно место где су психолошки проблеми активни. Он је филозофски супротстављен традиционалнијим когнитивистичким приступима језику. Користи студије природног разговора да би критиковао начин на који су теме концептуализоване и третиране у психологији.

Дискурзивна психологија је релативно нова област или субдисциплина психологије. Развила се крајем двадесетог и почетком двадесет првог века, углавном из друштвеног конструкционизма и анализе дискурса и снажно је повезана са методолошким иновацијама и анализом језичких података. Међутим, њен већи значај је теоријски, кроз изазове које је поставио за концептуализације кључних психолошких феномена, као што су памћење, ставови, емоције и разумевање особе. И даље је обележена споровима о њеној одговарајућој територији и пракси, као и да генерише нова и другачије названа поља рада.[3]

Дискурс се може једноставно дефинисати као говорна или писмена комуникација. Из тога следи да се термин анализа дискурса може разумети као анализа такве комуникације. Међутим, у контексту истраживања, анализа дискурса је неспецифичан појам. Користи се за означавање:[4]

  • методе или скуп стратегија или процедура за анализу података који с у прикупљени или генерисани за решавање одређених истраживачких питања;
  • методологију или план акције који лежи у основи нашег избора одређених метода анализе података и повезује овај избор са оним што се истраживач нада да ће постићи помоћу истраживања
  • перспектива друштвеног живота која укључује метатеоријски и теоријски, заједно са аналитичким, принципи;
  • критика когнитивизма у психологији – то јест, о идеји да су когнитивни процеси примарни обликотворци људског деловања[4]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Potter, J. (1996). Representing Reality. London: Sage.
  2. ^ Edwards, D., Potter, J. (2005) Discursive psychology, mental states and descriptions, in L. te Molder, J. Potter (eds.) Conversation and Cognition. Cambridge: Cambridge University Press. pp. 241–259.
  3. ^ dx.doi.org https://dx.doi.org/10.17658/issn.2058-5462/issue-03/ghilty/p1. Приступљено 2023-08-25.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  4. ^ а б www.apa.org (PDF) https://www.apa.org/pubs/books/essentials-discursive-psychology-sample-chapter.pdf. Приступљено 2023-08-25.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)