Пређи на садржај

Небојша Митрић

С Википедије, слободне енциклопедије
Небојша Митрић
Лични подаци
Пуно имеНебојша Митрић
Датум рођења(1931-07-07)7. јул 1931.
Место рођењаБеоград, Краљевина Југославија
Датум смрти23. август 1989.(1989-08-23) (58 год.)
Место смртиБеоград, СФРЈ
УниверзитетУниверзитет уметности у Београду
Занимањесликар и вајар

Небојша Митрић (Београд, 7. јул 1931 — Београд, 23. август 1989) био је југословенски и српски вајар и сликар. Његов опус обухвата медаље, скулптуре, рељефе и портрете. Митрић је био инспирисан мотивима из времена српско-византијског доба као и знаменитим особама из српске историје.

Биографија и каријера

[уреди | уреди извор]

Митрић је рођен у јеврејској породици и био је једини члан породице који је преживео холокауст. Мајка га је сакрила у обућарској радњи „Митрић” у београдској Бранковој улици, а касније је преузео презиме „Митрић” по власнику радње који му је спасао живот.[1]

Био је студент прве генерације на новооснованој Академији примењених уметности у Београду код професора Ивана Табаковића.[2] Након дипломирања 1952. године одлучио је да посети средњовековне споменике у Србији, Македонији, Црној Гори и Далмацији, који су касније инспирисали његову уметност.[3] Резултат тог опуса су израђене медаље, скулптуре, портрети и рељефи прожети мотивима из времена српско-византијског доба, његове националне традиције, обичаја и ликова Стефана Душана, Лазара Хребељановића, Стефана Лазаревића, Филипа Вишњића Вука Стефановића Караџића, Петра II Петровића Његоша, Јанка Веселиновића, Јована Јовановића Змаја, Борисава Станковића, Николе Тесле, Милене Павловић-Барили, Радоја Домановића и Бранка Миљковића.[4][5][6] Учествовао је 1957. на изложби савремене српске скулптуре, Галерија УЛУС-а, Београд.[7]

Основни традиционализам српске скулптуре после Другог светског рата обогаћен је индивидуалним изразима Јована Солдатовића и Небојше Митрића, али је још једној генерацији препуштено да се отргне од фигуративних схватања.[8] Године 1973. поводом освећења новог Његошевог маузолеја на планини Ловћен израдио је и дизајнирао серију сребрних и златних медаља.[9]

Непосредно пре смрти, Митрић је осмислио и израдио крстове који данас красе Храм Светог Саве у Београду. Извршио је самоубиство 1989. године.[10][11] Иза себе је оставио супругу Изу Крајнер Митрић, словеначку уметницу.[12]

Српски колекционар и дипломата Павле Бељански је 1960. године уврстио је у своју колекцију два Митрићева рељефа.

Описиван је као уметник великог дара и аутентичности.[13]

Галерија

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ "Nebojša Mitrić - potresna sudbina jednog od najboljih vajara". Blic.rs, 03.08.2018.
  2. ^ „Културни магазин: Небојша Митрић • Радио ~ Светигора ~”. svetigora.com (на језику: српски). Приступљено 19. 4. 2020. [мртва веза]
  3. ^ Macedonian Review – Google Books
  4. ^ Kruševac – Ljubiša Đidić – Google Books
  5. ^ Socialist Thought and Practice – Google Books
  6. ^ jovandespotovic.com Resources and Information[мртва веза]
  7. ^ „Savremena srpska skulptura”. Hronologija izlaganja skulpture u Srbiji (на језику: српски). 1957-01-12. Приступљено 2024-01-26. 
  8. ^ Umetnički život – Pavle Vasić – Google Books
  9. ^ The Numismatist – Google Books
  10. ^ „Nebojša se ubio čim je krst podignut na Hram Svetog Save: Strašna tajna srpske svetinje”. srbijadanas.com. 3. 8. 2018. Приступљено 25. 4. 2022. 
  11. ^ Nebojša Mitrić – Blic Online
  12. ^ "1955 - Portret Ize Krainer, supruge Nebojše Mitrića" Архивирано на сајту Wayback Machine (8. фебруар 2022).Кultura.rs, Spomen zbirka Pavla Beljanskog
  13. ^ Stojanović, Gorčin (2021-04-24). „Piše Gorčin Stojanović: Vajar varoši beogradske”. NOVA portal (на језику: српски). Приступљено 2024-01-28. 

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Небојша_Митрић&oldid=28709539”