Фјодор Достојевски

Фјодор Достојевски
Фјодор Достојевски 1876. године
Лични подаци
Пуно име	Фјодор Михајлович Достојевски
Датум рођења	(1821-11-11)11. новембар 1821.
Место рођења	Москва, Руска Империја
Датум смрти	9. фебруар 1881.(1881-02-09) (59 год.)
Место смрти	Санкт Петербург, Руска Империја
Књижевни рад
Период	1846—1881
Утицаји од	Николај Гогољ
Утицао на	Фридрих Ниче, Албер Ками, Жан-Пол Сартр, Михаил Булгаков
Најважнија дела	Понижени и увређени, Злочин и казна, Коцкар, Идиот, Зли дуси, Браћа Карамазови
Потпис
Званични веб-сајт
fedordostoevsky.ru

Фјодор Михајлович Достојевски (рус. Фёдор Михайлович Достоевский; рођен 11. новембра, односно 30. октобра по старом календару, 1821. године у Москви, преминуо 9. фебруара, односно 28. јануара по старом календару, 1881. године у Санкт Петербургу) био је руски писац и један од највећих писаца свих времена.

Завршио је војну школу. У двадесетосмој години због учешћа у револуционарној организацији био је осуђен на смрт. Након помиловања провео је четири године на присилном раду у Сибиру.

Он је један од најутицајнијих писаца руске књижевности. Према ширини и значају утицаја, посебно у модернизму, он је био светски писац у рангу Шекспира и Сервантеса. Реализам Достојевског представља својеврсни прелаз према модернизму, јер његово стварање управо у епохи модернизма постаје неком врстом узора начина писања. Са аспекта књижевне технике његови су романи још увек блиски реализму због обухвата целине, начина карактеризације и доминирајуће нарације, док драматични дијалози, филозофске расправе и полифонија чине од њега претечу модернизма. Утемељитељ је психолошког романа. По многима је и претеча егзистенцијализма.

Биографија

Детињство и младост

Достојевски као инжињерски поручник.

Фјодор је био други од седморо деце Михаила и Марије Достојевски, који су били потомци белоруских имиграната. Породица Достојевски вуче порекло од белоруских унијатских (гркокатоличких) племића који су се касније вратили у оквире православља. Убрзо пошто је мајка умрла од туберколозе 1837. године, он и брат Михаил су послати у Војну академију у Санкт Петербургу. Године 1839. умро му је и отац, пензионисани војни хирург и насилни алкохоличар, који је служио као лекар у болници за сиромашне „Марински“ у Москви. Претпоставља се да су Михаила убили његови кметови, за које је познато да су у више наврата били огорчени Михаиловим понашањем у пијаном стању.

Фјодору није превише добро ишло у Војној академији у Санкт Петербургу, пошто је био лош из математике коју је презирао. Уместо тога се посветио књижевности. Тада је високо ценио Оноре де Балзака, те је 1843. чак превео једно од његових највећих дела, „Евгенија Гранде“, на руски језик. Достојевски је почео да пише своју дела отприлике у ово време и 1846. се појавио његов први роман у форми епистоларне прозе, „Бедни људи“, који је добио одличне критике, а један критичар (Висарион Белински) је дао чувену карактеризацију: „Рођен је нови Гогољ!“.

Прогон у Сибир и књижевно стваралаштво

Достојевски је ухапшен и затворен 23. априла 1849. под оптужбом да је учествовао у револуционарним активностима против Цара Николаја I. На дан 16. новембра исте године је осуђен на смрт због делања против власти у склопу интелектуалног круга, тзв. Круга Петрашевског. Пресуда је гласила: „Инжињерски поручник Ф. М. Достојевски, стар 28 година, због учешћа у злочиначким плановима и покушаја ширења брошура и прокламација штампаних у тајној штампарији - осуђује се на смрт стрељањем“. После лажног стрељања гду су му везане очи и када је остављен на хладном времену да чека на хитац одреда за стрељање, Достојевски је помилован и упућен на присилни рад у радном кампу „Каторга“ у Омску, у Сибиру. Осуђен је на осам година робије. Током овог периода повећао се број епилептичних напада за које је имао генетску предиспозицију. Године 1854. је пуштен из затвора да би служио у Сибирском регименту. Достојевски је провео наредних пет година као поручник у седмом батаљону, који је био стациониран у тврђави у Семипалатинску, у данашњем Казахстану.

Овај период се сматра за прекретницу у његовом животу. Достојевски је напустио раније политичке ставове и вратио се традиционалним руским вредностима. Постао је убеђени хришћанин и велики противник филозофије нихилизма. У то време је упознао и Марју Дмитријевну Исајеву, удовицу пријатеља из Сибира, којом се потом оженио.

Године 1860. се вратио у Санкт Петербург, где започиње неколико неуспешних књижевних часописа са својим братом Михаилом. Достојевски бива изузетно потресен смрћу супруге 1864, а одмах затим и смрћу свога брата. Био је у лошој финансијској ситуацији, а морао је да издржава и удовицу и децу свога брата. У то време је потонуо у депресију, коцкајући се, често губећи и задужујући се.

Достојевски је имао проблем са коцком. Тако је и једно од његових најпознатијих дела, „Злочин и казна“ написано у рекордно кратком року и брзо објављено да би успео да исплати коцкарске дугове, а пошто их је отплатио поново је остао готово без новца. Роман му је донео славу, али га није спасао беде. Издавач Стеловски га уцењује, нуди три хиљаде рубаља за право да издаје његова дела, али уз обавезу да напише још један роман. Немајући избора, Достојевски је пристао. У исто време је написао и књигу „Коцкар“ да би задовољио уговор са својим издавачем.

Достојевски је у ово време путовао по западној Европи. Тамо је прво покушао да обнови љубавну везу са Аполинаријом Сусловом, младом студенткињом, али је она одбила да се уда за њега. Још једном му је сломљено срце, али је ускоро упознао Ану Григорјевну, двадесетогодишњу девојку која је радила као стенографкиња, којом се оженио 1867. У том периоду је написао своја највећа дела. Од 1873. до 1881. издаје, овај пут успешан, месечни књижевни часопис са кратким причама, карикатурама и чланцима о актуелним дешавањима — Пишчев дневник. Пишчев дневник се издавао у новинама кнеза Мешчерског „Гражданин“, где је Достојевски био уредник. Часопис је доживео огроман успех.

За време српско-турског рата 1876—1877. више пута је писао о Србији и Црној Гори, Черњајеву и добровољцима. Тих година почиње рад на роману Браћа Карамазови.

Достојевски је 1877. одржао почасни говор на сахрани песника Некрасова, који је тада побудио многе контроверзе, а године 1880. одржао је познати Пушкинов говор на отварању споменика Пушкину у Москви.

Пред крај живота је живео у граду Стараја Руса у Новгородској области, недалеко од Санкт Петербурга.

Стваралаштво и утицај

Радни сто Фјодора Михајловича Достојевског

Најпознатија дела су му „Злочин и казна“„“ и „Браћа Карамазови“. У „Злочину и казни“ главни лик, сиромашни студент, искушава себе понет идејама о „великим људима“ и социјалној правди. Живећи у највећој беди изграђује поглед на свет који се заснива на идеји да је друштво суштински неправедно, јер омогућава бескорисним и исквареним људима да уживају у богатству, док истински вредни људи пропадају у сиромаштву без могућности да развију и остваре своје способности. Правосуђе осуђује ситне злочине, а историја слави људе попут Наполеона који су одговорни за смрт хиљада људи. Одлучује да искуша себе и да почини злочин који ће му омогућити новац за школовање и човека достојни живот. Међутим, под теретом савести на крају се предаје полицији. „Браћа Карамазови“ је последња књига Достојевског. То је роман сложене структуре у чијем је средишту судбина породице Карамазових. Осим тога познати су и његови романи „Коцкар“ и „Идиот“.

Стваралаштво и име Достојевског је временом постало синоним за дубоку психолошку анализу. Дуго су психолошка анализа и контрадикторност његових ликова чиниле да чак и систематске психолошке теорије значајних психолога изгледају површно. Многи теоретичари психологије, укључујући и самог Сигмунда Фројда, сматрали су Достојевског зачетником психолошке теорије и анализе. Осећај за зло и љубав према слободи учинили су његово дело врло релевантним за 20. век, век два светска рата, масовних убистава и тоталитарних режима. Његове идеје и иновације у форми књижевног дела, дубоко су утицале на многе филозофе и писце, Фридриха Ничеа, Албера Камија, Жана Пола Сартра, Михаила Булгакова. Немачки писац Томас Ман назива Достојевског највећим психологом светске књижевности. Дела склопљена од комбинације обичних и свакодневних тема са универзалним питањима, као што су вера, патња и значење живота, и данас буде живо интересовање читалаца широм света. Поред константног интересовања читалачке публике широм света Достојевски привлачи пажњу и изучавалаца књижевности, књижевних критичара, историчара књижевности и теоретичара књижевности, као и стручњака из других области (психологије, хришћанске теологије, филозофије, антропологије и др). Достојевски се сматра руским књижевником о коме је највише писано, а само библиографија радова о њему на руском језику до половине 20. века објављена је у више томова. Његова дела остварила су значајног утицаја и у српској култури. Неки од најзначајнијих српских интелектуалаца писали су о Достојевском или били под утицајем његовог књижевног стваралаштва: Јустин Поповић написао је студију о филозофским схватањима Достојевског са позиција православне теолошке мисли, Исидора Секулић му је посветила више есеја, сматра се да је остварио утицај на литерарно стваралаштво Милована Ђиласа, а Никола Милошевић му је посветио више филозофских и књижевнотеоријских студија (Достојевски као мислилац, Негативни јунак итд). Посебно је велики утицај Достојевски имао на руску религиозну филозофију.

Смрт

Гроб Фјодора Михајловича Достојевског

Преминуо је 9. фебруара по новом, односно 28. јануара по старом, календару, 1881. године у Санкт Петербургу од последица крварења узрокованог епилептичним нападом. После два дана, његово тело је испратила на гробље безбројна гомила народа, монаштва и свештенства. Сахрањен је на гробљу „Тихвин“ при манастиру Александар Невски, у Санкт Петербургу, у Русији. Процењује се да је 40.000 људи присуствовало његовој сахрани, махом омладина и студенти, а сам се погреб претворио у демонстрације против царизма - упркос пишчевом недвосмисленом ставу према целом том питању. Таква почаст одавана је једино телима преминулих руских царева. На његовом надгробном споменику пише: „Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично, паднувши на земљу, не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди.“ (Јеванђеље по Јовану XII,24), што је и епиграф његовог последњег романа, „Браћа Карамазови“.

Дела

Романи

• Бедни људи, 1846. - роман у писмима
• Двојник, 1846. - психолошка студија на тему раздвојене личности
• Неточка Незванова, 1849. - недовршено дело, прекинуто хапшењем и одласком у Сибир
• Село Степанчиково, 1859. - написано у Сибиру, комични роман с темом о провинцијској властели
• Понижени и увређени, 1861. - роман-фељтон, апологија љубави
• Записи из мртвог дома, 1861. - роман о заточеништву, један од најбогатијих карактеролошких списа у историји, било да је реч о чисто психолошким, антрополошким или конкретно књижевним остварењима
• Записи из подземља, 1864. - интимна филозофска исповест човека из „подземља”
• Злочин и казна, 1866. - прелазни облик према модерном роману, виртуозни роман на тему савести
• Коцкар, 1866. - такође врста аутобиографског списа, роман о урвинама коцкарске страсти
• Идиот, 1868. - апологија доброте, православља и лепоте
• Зли дуси, 1871—1872. - „антинихилистички роман“
• Младић, 1875. - филозофско разматрање мотива и циља, невероватно понирање у дубину младе људске душе
• Браћа Карамазови, 1879—1880. - круна пишчевог стваралаштва

Новеле и кратке приче

• Господин Прохарчин, 1846
• Слабо срце, 1848
• Мали јунак, 1849
• Зимске белешке о летњим утисцима, 1863. - историјско-филозофски „експеримент“ о буржоаском друштву.
• Крокодил, 1865
• Вечни муж, 1870
• Бобац, 1873
• Кротка, 1876. - објављена унутар пишчевог дневника, „једна од најпотреснијих новела очаја“ у светској књижевности
• Сан смешног човека, 1877

Анегдоте и цитати

Чувени портрет Достојевског (1872)

Достојевски (1863)

Кћи Достојевског чудила се својој мајци што је она, двадесетогодишња девојка, имала храбрости да се уда за човека од четрдесет и седам година. На то је госпођа Достојевска одговорила:

— Твој отац био је у оно време много веселији и млађи по лику од младића свог времена који су према тадашњој моди сви носили наочаре и изгледали као професори зоологије.

Изабрани цитати:

„ Ако нема Бога, све је допуштено. ”

„ Сви идеали овог света не вреде сузе једног детета. ”

„ Лепота ће спасити овај свет. ”

„ Бесмртан сам. Моја бесмртност је нужна једном чињеницом да Бог неће хтети да заувек угаси пламен љубави који се запалио за њега у мом срцу. ”

„ Жена је свака жена, па ма то била и калуђерица. ”

„ Глупан који је постао свестан да је глупан, није више глупан. ”

„ Кад би на земљи било све разумно, не би се ништа догађало. ”

„ Они који знају да говоре, говоре ретко. ”

„ Човек је тајна и загонетка, и ако читав живот проведеш у њеном одгонетању, немој рећи да си узалуд проживео век. ”

„ Сваки је човек пред свима и за све крив. ”

„ Ако при свакој пријатељској услузи одмах мислиш на захвалност, онда ниси давао, већ продавао. ”

„ Не можете замислити каква туга и срџба обузимају душу када велику идеју, коју одавно поштујемо као своју светињу, дохвате невешти људи и извуку је на улицу пред глупаке какви су и сами. ”

Види још

• Дуг из Баден Бадена (филм)

Литература

• Достојевски, Фјодор Михајлович, Комплет 12 књига, Ленто, Београд, 2009.
• Belinsky, Vissarion (1847). Polnoye sobranye (на језику: руски). 10. 
• Bloshteyn, Maria R. (2007). The Making of a Counter-Culture Icon: Henry Miller's Dostoevsky. University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-9228-1.  (на енглеском)
• Breger, Louis (2008). Dostoevsky: The Author As Psychoanalyst. Transaction Publishers. ISBN 978-1-4128-0843-9.  (на енглеском)
• Burry, Alexander (2011). Multi-Mediated Dostoevsky: Transposing Novels Into Opera, Film, and Drama. Northwestern University Press. ISBN 978-0-8101-2715-9.  (на енглеском)
• Carr, Edward Hallett (1962). Dostoevsky 1821-1881. Taylor & Francis. OCLC 319723.  (на енглеском)
• Catteau, Jacques (1989). Dostoyevsky and the Process of Literary Creation. Cambridge University Press. ISBN 9780521324366.  (на енглеском)
• Dostoyevsky, Fyodor. A Writer's Diary.  (на енглеском)
• Jones, Malcom V.; Terry, Garth M. (2010). New Essays on Dostoyevsky. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-15531-1.  (на енглеском)

Спољашње везе

• Фјодор М. Достојевски: Пишчев дневник II
• Сајт обожавалаца Достојевског, на енглеском
• Апостол православног реализма („Православље“, бр. 927, 1. новембар 2005)
• Dostojevski eBook na Google book: Stogodišnja baka
• Dostojevski eBook na Google book: Bobac
• Dostojevski eBook na Google book: Krotka