Прнар

Прнар
	Грана са листовима и плодовима
Научна класификација
Царство:	Plantae
Тип:	Magnoliophyta
Класа:	Magnoliopsida
Ред:	Fagales
Породица:	Fagaceae
Род:	Quercus
Секција:	Cerris
Врста:	Q. coccifera
Биномно име
	Quercus coccifera; L.
	Ареал распрострањења храста прнара
Синоними
	Списак Ilex aculeata Garsault ; Quercus aquifolia Kotschy ex A.DC. ; Quercus arcuata Kotschy ex A.DC. ; Quercus brachybalanos Kotschy ex A.DC. ; Quercus calliprinos Webb ; Quercus chainolepis Kotschy ex A.DC. ; Quercus consobrina Kotschy ex A.DC. ; Quercus cretica Raulin ex A.DC. ; Quercus dipsacina Kotschy ex A.DC. ; Quercus dispar Kotschy ex A.DC. ; Quercus fenzlii Kotschy ; Quercus inops Kotschy ex A.DC. ; Quercus mesto Boiss. ; Quercus palaestina Kotschy ; Quercus pseudococcifera Desf. ; Quercus pseudorigida Kotschy ex A.Camus ; Quercus recurvans Kotschy ex A.DC. ; Quercus rigida Willd. ; Quercus rivasmartinezii (Capelo & J.C.Costa) Capelo & J.C.Costa ; Quercus sibthorpii Kotschy ex Boiss. ; Quercus valida Kotschy ex A.DC. ; Scolodrys rigida (Willd.) Raf.;

Прнар или оштрикар (лат. Quercus coccifera), врста је ниског зимзеленог дрвета из рода храстова. Пореклом са Медитерана.

Распрострањеност

Прнар самоникло расте у јужној Европи, Малој Азији, северозападној Африци,^[2] Сирији и Палестини. Његов ареал се у Европи простире дуж целог Средоземља, највише на Пиринејском полуострву, а затим на југу Балканског полуострва. На Апенинском полуострву има га у Апулији, а мали ареал простире се и у атлантском приморју. Извесна континенталност огледа се у продирању у Шпанију и Македонију. У Хрватској и Црној Гори јавља се дуж обале Јадранског мора.^[3]^[4]

У Македонији се простире до 670 метара надморске висине, у Бугарској на јужним Родопима до 800 метара, а у Грчкој до 1.100 метара.^[4]

Изглед

Прнар или оштрикар је ниско, зимзелено дрво. Ретко достиже висину од 10 м, са прсним пречником дебла 10−50 цм. Кора дебла је густо и плитко испуцала. Крошња је густа. Младе гранчице су покривене звездастим длачицама, а пипољци ситни, скоро голи.^[3] Коренов систем одликује се јако развијеним централним кореном са бројним бочним жилама.^[5]

Листови су ситни, дуги 2−5, а некада и само 1 цм, дугуљасто јајасти. Кожасти су, крути, са јаком кутикулом и голи, осим по нервима где су видљиве ситне длачице. С лица су сјајни, зелени, са наличја бледо зелени. По ободу валовити, трновито назубљени и повијени надоле. Петељка је дуга 3−4 мм. Листови остају на гранама 3−4 године.^[3]

Цветови су једнодоми и једнополни, скупљени у цвасти. Мушки цветови су у висећим ресама, а женски седећи, на кратким дршкама. Цвета од марта до маја.^[2]

Плод је здепасти жир, дуг до 3 цм и широк до 1,5 цм, са купулом која је готово седећа (без петељке). Купула је прекривена љуспама (стипулама) које су тврде, ушиљене, одстојеће од основе. Жир је трећином или већим делом у купули. Сазрева августа−септембра друге године.^[3]

Кора дебла
Лист
Мушке цвасти
Зрео плод

Станиште

Прнар је топлољубива врста, која најбоље расте на осунчаним положајима. Подноси и полусенку.^[2] Одговарају му сиромашна, најчешће кречњачка земљишта, али се јавља и на силикатним. Са другим медитеранским вртстама изграђује макије и гариге^[4] Гради састојине са црним јасеном (Orno−Cocciferetu H−ić на јадранској обали) и са грабићем (Coccifero−Carpinetum orientalis (Obrad.) Horv. у јужној Македонији).^[3]

Има јаку и трајну изданачку снагу из пања и корена, па се чешће налази у узгојном облику шума пањача и деградацијским стадијумима (макија, гарига), док су појединачна стабла, добијена из семена, врло ретка и могу се наћи углавном на декоративним зеленим површинама.^[4]

Употреба

У време немаштине и глади и жир плутњака се, као и жиреви многих других врста храстова, користио као храна. Употребљавал се куван у варивима или се сушио и млео у прах. Овако самлевен додавао се житарицама и од добијеног брашна правио се хлеб. Како жиреви плутњака садрже танин, који је изузетно опорог укуса, потапали су се у текућу воду, како би се танин испрао. На жалост, овим испирањем губила се и значајна количина других корисних састојака. Традиционални начин припреме жира био је и да се закопа у мочварну земљу током зиме. Проклијали жиреви, који се ископавају у пролеће, изгубе највећи део опорости. Пржени жир може се користити и као замена за кафу.^[6]

Малч од лишћа одбија пужеве, ларве и сл. Свежи листови не би требало да се користе јер танин у њима делује на друге биљке као инхибитор раста.^[6]

У оквиру природног ареала прнар се може користити за формирање високих живих ограда.^[3]

Занимљивости

На храстовима се често јављају гале, израслине које су изазване активношћу ларви разних инсеката. Инсекти живе унутар ових гала и из њих црпе хранљиве материје. У галама прнара живе штитасте ваши из рода Kermes (Kermes vermilio). Из тела мртвих женки ових инсеката добија се гримизна боја.^[2] Име врсте coccifera потиче од латинских речи coccum (скерлетно црвено).^[7] Из коре и семена, богатих танинима, такође се добија црна боја.^[6]
Храст прнар заштићена је врста на свим природним стаништима у Републици Хрватској од 9. 5. 1969. године.^[4]

Види још

Медитеранска вегетација

Референце

^ „The Plant List, Quercus coccifera L.”. Архивирано из оригинала 19. 10. 2018. г. Приступљено 13. 12. 2016.
^ ^а ^б ^в ^г „Quercus coccifera”. Missouri Botanical Garden. Приступљено 12. 12. 2016.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ Vukićević 1993, стр. 282−283
^ ^а ^б ^в ^г ^д Najvirt, Željko; Miličević, Ante; Meštrović, Šime (јун 2008). „Areal hrasta oštrike (Quercus coccifera l.) u zapadnom dijelu poluotoka Pelješca”. Šumarski list. 132 (5-6): 253—258. Приступљено 13. 12. 2016.
^ „QUERCUS COCCIFERA L.”. Moja bašta. Архивирано из оригинала 03. 03. 2017. г. Приступљено 13. 12. 2016.
^ ^а ^б ^в „Quercus coccifera - L.”. Plants For A Future. Приступљено 12. 12. 2016.
^ „Oštrika”. Priroda i biljke. Приступљено 13. 12. 2016.

Литература

Vukićević, Emilija (1996). Dekorativna dendrologija. Beograd: Šumarski fakultet. ISBN 978-86-7299-041-6. COBISS.SR 155524871
Lanzara, Paola; Pizzetti, Mariella (1982). Drveće. Ljubljana: Mladinska knjiga. COBISS.SR 14675983
Vojin Gligić, (1953), Etimološki botanički rečnik, Sarajevo: "Veselin Masleša"
Tsiouvaras, Constantinos N. (новембар 1987). „Ecology and Management of Kermes Oak (Quercus coccifera L.) Shrublands in Greece: A Review”. Journal of Range Management. 40 (6): 542—546. Приступљено 13. 12. 2016.

Спољашње везе

„Quercus coccifera L.”. Global Biodiversity Information Facility. Приступљено 13. 12. 2016.
„Quercus coccifera”. Oaks of the World. Приступљено 13. 12. 2016.
„Quercus coccifera”. EOL - Encyclopedia of Life. Приступљено 13. 12. 2016.

[1] „The Plant List, Quercus coccifera L.”. Архивирано из оригинала 19. 10. 2018. г. Приступљено 13. 12. 2016.

[missouribotanicalgarden-2] а ^б ^в ^г „Quercus coccifera”. Missouri Botanical Garden. Приступљено 12. 12. 2016.

[vukicevic-3] а ^б ^в ^г ^д ^ђ Vukićević 1993, стр. 282−283

[Šumarski_list-4] а ^б ^в ^г ^д Najvirt, Željko; Miličević, Ante; Meštrović, Šime (јун 2008). „Areal hrasta oštrike (Quercus coccifera l.) u zapadnom dijelu poluotoka Pelješca”. Šumarski list. 132 (5-6): 253—258. Приступљено 13. 12. 2016.

[Moja_bašta-5] „QUERCUS COCCIFERA L.”. Moja bašta. Архивирано из оригинала 03. 03. 2017. г. Приступљено 13. 12. 2016.

[Plants_For_A_Future-6] а ^б ^в „Quercus coccifera - L.”. Plants For A Future. Приступљено 12. 12. 2016.

[Priroda_i_biljke-7] „Oštrika”. Priroda i biljke. Приступљено 13. 12. 2016.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]