Климатски систем

Пет компоненти климатског система које узајамно делују.

Климатски систем Земље произилази из интеракције пет главних компоненти : атмосфере (ваздух), хидросфере (вода), криосфере (лед и пермафрост ), литосфере (земљин горњи каменити слој) и биосфере (жива бића). Клима је просечно време, обично током периода од 30 година, а одређује се комбинацијом процеса у климатском систему, као што су океанске струје и обрасци ветра. Кружење у атмосфери и океанима првенствено се покреће сунчевим зрачењем и преноси топлоту из тропских региона у регионе који примају мање енергије од Сунца. Водени циклус такође помера енергију у читавом климатском систему. Поред тога, различити хемијски елементи, неопходни за живот, стално се рециклирају између различитих компоненти.

Климатски систем се може променити због климатских промена и спољашњих сила. Ове спољашње силе могу бити природне, попут варијација сунчевог интензитета и вулканске ерупције, или проузроковани од стране људи. Акумулација гасова са ефектом стаклене баште, које углавном испуштају људи кад сагоревају фосилна горива, изазива глобално загревање. Људска активност такође ослобађа расхладне аеросоле, али њихов нето ефекат је далеко мањи од ефекта стаклене баште. Промене се могу појачати повратним процесима у различитим компонентама климатског система.

Компоненте климатског система

Атмосфера обмотава земљу и протеже се стотинама километара од површине. Састоји се углавном од инертног азота (78%), кисеоника (21%) и аргона (0,9%). Неки гасови, као што су водена пара и угљен диоксид који се јављају у траговима у атмосфери, јесу гасови који су најважнији за рад климатског система, јер су то гасови стаклене баште који омогућавају видљивој светлости Сунца да продре на површину, али и да блокирају неко од инфрацрвених зрачења које Земљина површина емитује да уравнотежи Сунчево зрачење. То узрокује пораст површинске температуре. Хидролошки циклус је кретање воде кроз атмосферу. Хидролошки циклус не само што одређује обрасце падавина, већ такође има утицај и на кретање енергије широм климатског система.

Сама хидросфера садржи сву течну воду на Земљи, а највећи део је у светским океанима. Океан покрива 71% Земљине површине до просечне дубине од готово 4km, и може да задржи знатно више топлоте од атмосфере. Садржи морску воду са просечним уделом соли око 3,5%, али то варира у зависности од простора. Брактична вода се налази у естуарима и неким језерима, а већина слатке воде која чини 2,5% светске воде, налази се у леду и снегу.

У криосфери се налазе сви делови климатског система у којима је вода чврста. Ово укључује морски лед, ледене плоче, пермафрост и снежни покривач. Пошто на северној хемисфери има више копна у поређењу с јужном, већи део те хемисфере је прекривен снегом. Обе хемисфере имају приближно исту количину морског леда. Већина смрзнуте воде налази се у леденим плочама на Гренланду и Антарктику, са просечне висине од око 2km. Ове ледене плоче се полако померају према својим ивицама.

Земљина кора , посебно планине и долине, обликују глобалне обрасце ветра: огромни планински ланци формирају препреку ветровима и утичу на то где и колико пада киша. Земљиште ближе отвореном океану има умеренију климу од копна које је даље од океана. У сврху моделирања климе, земљиште се често сматра статичним јер се веома споро мења у односу на остале елементе који чине климатски систем. Положај континената одређује геометрију океана и самим тим утиче на обрасце циркулације океана. Локације мора су важне за контролу преноса топлоте и влаге широм света, а самим тим и за одређивање глобалне климе.

И на крају, биосфера такође делује са осталим климатским системом. Вегетација је често тамнија или светлија од тла испод ње, тако да се више или мање сунчеве топлине губи у подручјима са вегетацијом. Вегетација је добра у задржавању воде, коју потом узимају њени корени. Без вегетације, ова вода би отекла до најближих река или других водених тела. Вода коју биљке узимају уместо тога испарава и доприноси хидролошком циклусу. Падавине и температура утичу на дистрибуцију различитих вегетацијских зона. Фиксација угљеника из морске воде растом малих фитопланктона готово је исто толико колико копнених биљака из атмосфере. Иако су људи технички део биосфере, често се третирају као одвојене компоненте климатског система Земље, антропосфере , због великог утицаја човека на планету.

Ток енергије, воде и елемената

Земаљску циркулацију атмосфере покреће неравнотежа енергије између екватора и полова. На то додатно утиче ротација Земље око сопствене осе.

Енергија и општа циркулација

Климатски систем прима енергију од Сунца и у далеко мањем обиму из Земљиног језгра, као и енергију плиме од Месеца. Земља емитује енергију свемиру у два облика: директно рефлектује део зрачења Сунца и емитује инфрацрвено зрачење као зрачење црним телом. Равнотежа долазне и одлазне енергије и пролаз енергије кроз климатски систем одређују енергетски буџет Земље. Када је укупна количина долазне енергије већа од одлазеће енергије, Земљин енергетски буџет је позитиван и климатски систем се загрева. Ако више енергије нестане, енергетски буџет је негативан и Земља доживљава хлађење.

Више енергије достиже се у тропима него у поларним регионима, а накнадна температурна разлика покреће глобалну циркулацију атмосфере и океана. Ваздух се подиже када се загреје, тече према полу и поново тоне када се охлади, враћајући се до екватора. Због очувања момента импулса, Земљина ротација преусмерава ваздух у десно у Северну хемисферу и на лево у Јужну хемисферу, формирајући тако различите атмосферске ћелије. Монсуни, сезонске промене ветра и падавина које се јављају углавном у тропима, настају због чињенице да се копнене масе загревају лакше него океан. Температурна разлика индукује разлике притиска између копна и океана, изазивајући стални ветар.

Океанска вода која има више соли има већу густину а разлике у густини играју важну улогу у морским струјама. Термохалинска циркулација преноси топлоту из тропских у поларне регионе. Морска струјања су даље под утицајем ветра. Компонента соли такође утиче на температуру тачке смрзавања. Вертикални покрети могу донијети хладнију воду на површину у процесу званом апвелинг, који хлади ваздух изнад.

Хидролошки циклус

Хидролошки циклус или водени циклус описује се стално помера између површине Земље и атмосфере. Биљке евапотранспиришу и сунчева светлост испарава воду из океана и других водених тела, остављајући за собом со и друге минерале. Испарена слатка вода касније пада на површину. Падавине и испаравање нису равномерно распоређени широм света, у неким регионима као што су тропи имају више падавина него испаравање, а други имају више испаравања него кише. Испаравање воде захтева знатне количине енергије, док се током кондензације ослобађа пуно топлоте. Ова латентна топлота је главни извор енергије у атмосфери.

Биохемијски циклуси

Угљеник се непрестано преноси између различитих елемената климатског система: устаљен у живим бићима, преноси се кроз океан и атмосферу.

Хемијски елементи, витални за живот, такође се непрекидно провлаче кроз различите компоненте климатског система. Циклус угљеника је директно важан за климу јер одређује концентрације два важна гаса ефекта стаклене баште у атмосфери: ${\ce {CO2}}$ и метан. У брзом делу циклуса угљеника биљке преузимају угљен-диоксид из атмосфере користећи фотосинтезу, који се касније поново испушта дисањем живих бића. Као део спорог циклуса угљеника, вулкани ослобађају ${\ce {CO2}}$ отплињавањем, ослобађањем угљен-диоксида из Земљине коре и омотача. Како ${\ce {CO2}}$ у атмосфери чини кишу мало киселом, ова киша може полако растворити неке стене, процес познат као елувијални. Минерали који се на овај начин ослобађају, преносе се у море, користе их жива бића чији остаци могу да формирају седиментне стене, враћајући угљеник у литосферу.

Циклус азота описује проток активног азота. Како је атмосферски азот инертан, микроорганизми га прво морају претворити у једињење активног азота у поступку који се назива азотофиксација, пре него што се он може користити као градивни блок у биосфери. Људске активности играју важну улогу и у циклусима угљеника и азота. Изгарање фосилних горива избацило је угљеник из литосфере у атмосферу, а употреба ђубрива увелико је повећала количину доступног фиксног азота.

Промене у климатском систему

Клима се стално мења, у временским размацима који се крећу од годишњих доба до животног века Земље. Промене узроковане властитим компонентама и динамиком система називају се интерна климатска варијабилност . Систем такође може доживети спољашње форсирање од појава изван система (нпр. Промена Земљине орбите). Дуже промене, најчешће дефинисане као промене које трају најмање 30 година, називају се климатским променама, иако се ова фраза обично односи на тренутне глобално загревање. Када се клима мења, ефекти могу да се погоршавају једни другима, каскадно се кроз друге делове система у низу климатских реакција (нпр. Промене албеда ), производећи различите ефекте (нпр. Пораст нивоа мора ).

Интерна променљивост

Разлика између нормалне децембарске температуре мора [°C] и температура током јаког Ел Нињо из 1997. Ел Нино обично доноси влажније време Мексику и Сједињеним Државама.

Компоненте климатског система варирају у континуитету, чак и без спољних притиска (спољно форсирање). Један пример атмосфере је Северноатлантска осцилација (НАО), која делује као тестера за атмосферски притисак. Португалски Азори обично имају висок притисак, док је на Исланду често нижи притисак. Разлика у притисцима осцилира и то утиче на временске обрасце широм северноатлантског региона до централне Евроазије . На пример, време на Гренланду и Канади је хладно и суво током позитивног НАО-а. Различите фазе северноатлантске осцилације могу се одржавати више деценија.

Океан и атмосфера могу такође радити заједно да спонтано створе унутрашњу климатску варијабилност која може да траје годинама и деценијама истовремено. Примери ове врсте променљивости укључују Ел Нино-јужну осцилацију, пацифичку децадалну осцилацију и Атлантску вишедекадеталну осцилацију . Ове варијације могу утицати на глобалну просечну површинску температуру редистрибуцијом топлоте између дубоког океана и атмосфере; али и променом облака, водене паре или морског леда, што може утицати на укупни енергетски буџет земље.

Океански аспекти ових осцилација могу створити варијабилност на стогодишњим временским размацима због тога што океан има стотину пута већу масу од атмосфере, а самим тим и веома високу топлотну инерцију. На пример, промене у оцеанским процесима, као што је циркулација термохалина, играју кључну улогу у редистрибуцији топлоте у светским океанима. Разумевање унутрашње варијабилности помогло је научницима да недавне климатске промене приписују стакленичким гасовима.

Спољашње форсирање

Клима се у дужим временским интервалима углавном одређује колико енергије има у систему и куда се креће. Када се Земљин енергетски буџет промени, следи клима. Промјена енергетског буџета назива се присиљавањем, а када је промјена узрокована нечим што се налази изван пет компоненти климатског система, назива се вањским присиљавањем . Вулкани, на пример, произлазе из дубоких процеса унутар земље који се не сматрају делом климатског система. Промјене ван планете, попут сунчеве варијације и долазећих астероида, такође су „спољашње“ пет компоненти климатског система, као и људске акције.

Сунчево светло

Сунце је претежни извор уноса енергије у Земљу и покреће циркулацију атмосфере. Количина енергије која долази од Сунца варира у краћим временским размерама, укључујући 11-годишњи соларни циклус и дугорочније временске скале. Иако је соларни циклус премали за директно загревање и хлађење Земљине површине, он директно утиче на виши слој атмосфере, стратосферу, што може имати утицаја на атмосферу у близини површине.

Незнатне разлике у кретању Земље могу проузроковати велике промене у сезонској дистрибуцији сунчеве светлости која досеже Земљину површину и начину на који је она дистрибуирана широм света, иако не на глобалну и годишњу просечну сунчеву светлост. Три врсте кинематских промена су варијације ексцентричности Земље, промене угла нагиба Земљине оси ротације и прецесија Земљине осе. Заједно, они стварају Миланковичеве циклусе, који утичу на климу и значајни су по корелацији са глацијалним и међуглацијалним периодима .

Гасови стаклене баште

Стакленички гасови задржавају топлоту у доњем делу атмосфере апсорбујући дуготаласно зрачење. У прошлости Земље многи процеси су допринели варијацијама у концентрацијама гасова са ефектом стаклене баште. Тренутно су емисије од стране људи узрок повећаних концентрација неких стакленичких гасова, као што је ${\ce {CO2}}$ </br> ${\ce {CO2}}$, метан и N </br> N О. Доминирајући ефекат стаклене баште је водена пара (~ 50%), са облацима (~ 25%) и ${\ce {CO2}}$ </br> ${\ce {CO2}}$ (~ 20%) такође играју важну улогу. Када су концентрације дуговечних гасова са ефектом стаклене баште као што су ${\ce {CO2}}$ </br> ${\ce {CO2}}$ се повећавају и температура расте, повећава се и количина водене паре, тако да се водена пара и облаци не посматрају као спољни напади, већ уместо повратних информација. Временање у стијенама је врло спор процес који уклања угљен из атмосфере.

Аеросоли и вулканизам

Течне и чврсте честице у атмосфери, које заједнички називају аеросоли, имају различите ефекте на климу. Неки првенствено распршују сунчеву светлост и на тај начин хладе планету, док други апсорбују сунчеву светлост и загријавају атмосферу. Индиректни ефекти укључују чињеницу да аеросоли могу деловати као језгра кондензације облака, стимулишући стварање облака. Природни извори аеросола укључују распршивање мора, минералну прашину и вулкане, али и људи доприносе јер сагоревање фосилних горива ослобађа аеросоле у атмосферу. Аеросоли дјелују против дјеловања загријавања емисије стакленичких плинова, али само док се не врате на површину за неколико година или мање.

На атмосферској температури од 1979. до 2010. године, коју одређују МСУ НАСА сателити, ефекти се јављају од аеросола који се испуштају великим вулканским ерупцијама ( Ел Цхицхон и Пинатубо ). Ел <span typeof="mw:Entity" id="mwAVk"> </span> Нино је посебан догађај, од океанске променљивости.

Иако су вулкани технички део литосфере, која је и сама део климатског система, вулканизам је дефинисан као спољно присилно средство. У просеку, само неколико вулканских ерупција по веку које утичу на климу Земље дуже од годину дана избацивањем тона СО ₂ у стратосферу . Сумпор диоксид се хемијски претвара у аеросоле који изазивају хлађење блокирајући део сунчеве светлости на Земљину површину. Мале ерупције само суптилно утичу на атмосферу.

Промена коришћења земљишта

Крчење шума или друге промене људске употребе земљишта могу утицати на климу. Рефлективност подручја може се променити, узрокујући да регион хвата више или мање сунчеве светлости. Поред тога, вегетација утиче на хидролошки циклус, тако да утичу и падавине. Пејзажни пожари испуштају стакленичке гасове у атмосферу и ослобађају црни угљен, који потамни снег и олакшава се топљење.

Одговори и повратне информације

Различити елементи климатског система реагирају на спољашње форсирање на различите начине. Важна разлика између компоненти је брзина којом они реагују на форсирање. Атмосфера обично реагује у року од неколико сати до недеља, док дубоким океанима и леденим плохама треба вековима и миленијима да би се постигла нова равнотежа.

Почетни одговор компоненте на спољно форсирање може бити ублажен негативним повратним информацијама и појачан позитивним повратним информацијама . На пример, значајно смањење сунчевог интензитета брзо би довело до смањења температуре на Земљи, што би омогућило ширењу леда и снежног покривача. Додатни снег и лед имају већу албедо или рефлективност и зато одражавају више Сунчевог зрачења натраг у свемир пре него што га климатски систем може да апсорбује у целини; то заузврат узрокује да се Земља додатно охлади.

Референце

Литература

 

• Aiuppa, A.; Federico, C.; Giudice, G.; Gurrieri, S.; Liuzzo, M.; Shinohara, H.; Favara, R.; Valenza, M. (2006). „Rates of carbon dioxide plume degassing from Mount Etna volcano”. Journal of Geophysical Research. 111 (B9): B09207. Bibcode:2006JGRB..111.9207A. doi:10.1029/2006JB004307. 
• Barry, Roger G.; Hall-McKim, Eileen A. (2014). Essentials of the Earth's Climate System. Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-03725-0. 

• Brengtsson, L.; Bonnet, R.-M.; Calisto, M.; Destouni, G. (2014). The Earth's Hydrological Cycle. ISSI. ISBN 978-94-017-8788-8. 

• Bridgman, Howard A.; Oliver, John. E. (2014). The Global Climate System: Patterns, Processes, and Teleconnections. Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-66837-9. 

• Brown, Patrick T.; Li, Wenhong; Li, Laifang; Ming, Yi (28. 7. 2014). „Top-of-atmosphere radiative contribution to unforced decadal global temperature variability in climate models”. Geophysical Research Letters. 41 (14): 5175—5183. Bibcode:2014GeoRL..41.5175B. doi:10.1002/2014GL060625. hdl:10161/9167 . CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Brown, Patrick T.; Li, Wenhong; Cordero, Eugene C.; Mauget, Steven A. (21. 4. 2015). „Comparing the model-simulated global warming signal to observations using empirical estimates of unforced noise”. Scientific Reports. 5 (1): 9957. Bibcode:2015NatSR...5E9957B. PMC 4404682 . PMID 25898351. doi:10.1038/srep09957. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Chiodo, Gabriel; Oehrlein, Jessica; Polvani, Lorenzo M.; Fyfe, John C.; Smith, Anne K. (21. 1. 2019). „Insignificant influence of the 11-year solar cycle on the North Atlantic Oscillation”. Nature Geoscience. 12 (2): 94—99. Bibcode:2019NatGe..12...94C. doi:10.1038/s41561-018-0293-3. CS1 одржавање: Формат датума (веза)

• Delworth, Thomas L.; Zeng, Fanrong; Vecchi, Gabriel A.; Yang, Xiaosong; Zhang, Liping; Zhang, Rong (20. 6. 2016). „The North Atlantic Oscillation as a driver of rapid climate change in the Northern Hemisphere”. Nature Geoscience. 9 (7): 509—512. Bibcode:2016NatGe...9..509D. doi:10.1038/ngeo2738. CS1 одржавање: Формат датума (веза)

• Desonie, Dana (2008). Hydrosphere: Freshwater Systems and Pollution (Our Fragile Planet): Fresh Water Systems and Pollution. Chelsea House books. ISBN 9780816062157. 

• England, Matthew H.; McGregor, Shayne; Spence, Paul; Meehl, Gerald A.; Timmermann, Axel; Cai, Wenju; Gupta, Alex Sen; McPhaden, Michael J.; Purich, Ariaan; Santoso, Agus (9. 2. 2014). „Recent intensification of wind-driven circulation in the Pacific and the ongoing warming hiatus”. Nature Climate Change. 4 (3): 222—227. Bibcode:2014NatCC...4..222E. doi:10.1038/nclimate2106. CS1 одржавање: Формат датума (веза)

• Gettelman, Andrew; Rood, Richard B. (2016). „Components of the Climate System”. Demystifying Climate Models. Earth Systems Data and Models. 2. стр. 13—22. ISBN 978-3-662-48957-4. doi:10.1007/978-3-662-48959-8_2. 
• Goosse, Hugues (2015). Climate System Dynamics and Modelling. New York: Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-08389-9. 

• Graf, H.-F.; Feichter, J.; Langmann, B. (1997). „Volcanic sulphur emissions: Estimates of source strength and its contribution to the global sulphate distribution”. Journal of Geophysical Research: Atmospheres. 102 (D9): 10727—38. Bibcode:1997JGR...10210727G. doi:10.1029/96JD03265. hdl:21.11116/0000-0003-2CBB-A . 

• Gruza, George Vadimovich (2009). Environmental Structure And Function: Climate System - Volume I. EOLSS Publications. ISBN 978-1-84826-738-1. 

• Hasselmann, K. (децембар 1976). „Stochastic climate models Part I. Theory”. Tellus. 28 (6): 473—485. Bibcode:1976TellA..28..473H. doi:10.1111/j.2153-3490.1976.tb00696.x. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Haug, Gerald H.; Keigwin, Lloyd D. (22. 3. 2004). „How the Isthmus of Panama Put Ice in the Arctic”. Oceanus. Woods Hole Oceanographic Institution. 42 (2). CS1 одржавање: Формат датума (веза)

• Houze, Robert A. (6. 1. 2012). „Orographic effects on precipitating clouds”. Reviews of Geophysics. 50 (1): RG1001. Bibcode:2012RvGeo..50.1001H. doi:10.1029/2011RG000365. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Kerr, Richard A. (2013-01-25). „Soot Is Warming the World Even More Than Thought”. Science. 339 (6118): 382. Bibcode:2013Sci...339..382K. ISSN 0036-8075. PMID 23349261. doi:10.1126/science.339.6118.382. 

• Jones, Andrew D.; Collins, William D.; Torn, Margaret S. (16. 8. 2013). „On the additivity of radiative forcing between land use change and greenhouse gases”. Geophysical Research Letters. 40 (15): 4036—4041. Bibcode:2013GeoRL..40.4036J. doi:10.1002/grl.50754. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Kundzewicz, Zbigniew W. (јануар 2008). „Climate change impacts on the hydrological cycle”. Ecohydrology & Hydrobiology. 8 (2–4): 195—203. doi:10.2478/v10104-009-0015-y. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Liu, Zaihua; Dreybrodt, Wolfgang; Liu, Huan (јун 2011). „Atmospheric CO2 sink: Silicate weathering or carbonate weathering?”. Applied Geochemistry. 26: S292—S294. Bibcode:2011ApGC...26S.292L. doi:10.1016/j.apgeochem.2011.03.085. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Lohmann, U.; Feichter, J. (2005). „Global indirect aerosol effects: a review” (PDF). Atmospheric Chemistry and Physics. 5 (3): 715—737. doi:10.5194/acp-5-715-2005. 

• Man, Wenmin; Zhou, Tianjun; Jungclaus, Johann H. (октобар 2014). „Effects of Large Volcanic Eruptions on Global Summer Climate and East Asian Monsoon Changes during the Last Millennium: Analysis of MPI-ESM Simulations”. Journal of Climate. 27 (19): 7394—7409. Bibcode:2014JCli...27.7394M. doi:10.1175/JCLI-D-13-00739.1. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Mauritsen, Thorsten; Graversen, Rune G.; Klocke, Daniel; Langen, Peter L.; Stevens, Bjorn; Tomassini, Lorenzo (29. 5. 2013). „Climate feedback efficiency and synergy”. Climate Dynamics. 41 (9–10): 2539—2554. Bibcode:2013ClDy...41.2539M. doi:10.1007/s00382-013-1808-7 . CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• McMichael, Anthony J; Woodruff, Rosalie E; Hales, Simon (март 2006). „Climate change and human health: present and future risks”. The Lancet. 367 (9513): 859—869. PMID 16530580. doi:10.1016/S0140-6736(06)68079-3. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Meehl, Gerald A.; Hu, Aixue; Arblaster, Julie M.; Fasullo, John; Trenberth, Kevin E. (септембар 2013). „Externally Forced and Internally Generated Decadal Climate Variability Associated with the Interdecadal Pacific Oscillation”. Journal of Climate. 26 (18): 7298—7310. Bibcode:2013JCli...26.7298M. doi:10.1175/JCLI-D-12-00548.1. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Miles, M.G.; Grainger, R.G.; Highwood, E.J. (2004). „The significance of volcanic eruption strength and frequency for climate”. Quarterly Journal of the Royal Meteorological Society. 130 (602): 2361—76. Bibcode:2004QJRMS.130.2361M. doi:10.1256/qj.03.60. 

• Möller, Detlev (2010). Chemistry of the Climate System. de Gruyter. ISBN 978-3-11-019791-4. 

• Myhre, Gunman; Lund Myhre, Catherine; Samset, Bjorn; Storelvmo, Trude (2013). „Aerosols and their Relation to Global Climate and Climate Sensitivity”. Nature Education. 5. 

• Nath, Reshmita; Luo, Yong; Chen, Wen; Cui, Xuefeng (21. 12. 2018). „On the contribution of internal variability and external forcing factors to the Cooling trend over the Humid Subtropical Indo-Gangetic Plain in India”. Scientific Reports. 8 (1): 18047. Bibcode:2018NatSR...818047N. PMC 6303293 . PMID 30575779. doi:10.1038/s41598-018-36311-5. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• National Research Council (2001). „Natural Climatic Variations”. Climate Change Science. стр. 8. ISBN 978-0-309-07574-9. doi:10.17226/10139. 
• Olsen, Jesper; Anderson, N. John; Knudsen, Mads F. (23. 9. 2012). „Variability of the North Atlantic Oscillation over the past 5,200 years”. Nature Geoscience. 5 (11): 808—812. Bibcode:2012NatGe...5..808O. doi:10.1038/ngeo1589. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Palmer, M D; McNeall, D J (1. 3. 2014). „Internal variability of Earth's energy budget simulated by CMIP5 climate models”. Environmental Research Letters. 9 (3): 034016. Bibcode:2014ERL.....9c4016P. doi:10.1088/1748-9326/9/3/034016 . CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Roy, Idrani (2018). Climate Variability and Sunspot Activity: Analysis of the Solar Influence on Climate. Springer. ISBN 978-3-319-77106-9. 

• Samset, Bjørn Hallvard (13. 4. 2018). „How cleaner air changes the climate”. Science. 360 (6385): 148—150. Bibcode:2018Sci...360..148S. PMID 29650656. doi:10.1126/science.aat1723. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Schmidt, Gavin A.; Ruedy, Reto A.; Miller, Ron L.; Lacis, Andy A. (16. 10. 2010). „Attribution of the present-day total greenhouse effect”. Journal of Geophysical Research. 115 (D20): D20106. Bibcode:2010JGRD..11520106S. doi:10.1029/2010JD014287. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Planton, S. (2013). „Annex III: Glossary” (PDF). Ур.: Stocker, T.F.; Qin, D.; Plattner, G.-K.; Tignor, M.; Allen, S.K.; Boschung, J.; Nauels, A.; Xia, Y.; Bex, V.; Midgley, P.M. Climate Change 2013: The Physical Science Basis. Contribution of Working Group I to the Fifth Assessment Report of the Intergovernmental Panel on Climate Change. Cambridge University Press, Cambridge, United Kingdom and New York, NY, USA. 

• Peixoto, José P. (1993). „Atmospheric energetics and the water cycle”. Ур.: Raschke, Ehrhard; Jacob, Jacob. Energy and Water Cycles in the Climate System. Springer-Verlag Berlin Heidelberg. ISBN 978-3-642-76957-3. 

• Ruddiman, William F. (2001). Earth's Climate: Past and Future. W. H. Freeman and Company. ISBN 0-7167-3741-8. 

• Smil, Vaclav (2003). The Earth's Biosphere: Evolution, Dynamics, and Change. MIT Press. ISBN 978-0262692984. 

• Tosca, M. G.; Randerson, J. T.; Zender, C. S. (24. 5. 2013). „Global impact of smoke aerosols from landscape fires on climate and the Hadley circulation”. Atmospheric Chemistry and Physics. 13 (10): 5227—5241. Bibcode:2013ACP....13.5227T. doi:10.5194/acp-13-5227-2013 . CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Turner, T. Edward; Swindles, Graeme T.; Charman, Dan J.; Langdon, Peter G.; Morris, Paul J.; Booth, Robert K.; Parry, Lauren E.; Nichols, Jonathan E. (5. 4. 2016). „Solar cycles or random processes? Evaluating solar variability in Holocene climate records”. Scientific Reports. 6 (1): 23961. PMC 4820721 . PMID 27045989. doi:10.1038/srep23961. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Wallace, John M.; Deser, Clara; Smoliak, Brian V.; Phillips, Adam S. (2013). „Attribution of Climate Change in the Presence of Internal Variability”. Climate Change: Multidecadal and Beyond. World Scientific Series on Asia-Pacific Weather and Climate. Volume 6. World scientific. стр. 1—29. ISBN 9789814579926. doi:10.1142/9789814579933_0001. 

• Willson, Richard C.; Hudson, Hugh S. (1991). „The Sun's luminosity over a complete solar cycle”. Nature. 351 (6321): 42—44. Bibcode:1991Natur.351...42W. doi:10.1038/351042a0.