Расно законодавство НДХ

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Погласа упућен Јеврејима и Србима, настао на основу расног законодавства НДХ

Расно законодавство Независној Држави Хрватској (НДХ) било је део целокупна унутрашње политика НДХ засноване на политици националсоцијалистичке Њемачке и фашистичке Италије. По директивама Сила Осовине усташке власти су биле у обавези да целокупно законодавство усагласе са немачким, односно италијанским, у областима које су се односиле на националне и расне искључивости.[1] У том смислу НДХ је била обавезна да главне цилејве расне политике од почетка Првог светског рата уграђују у правни систем који је у свом крајњем остварењу требал да доведе до “чистог хрватског животног простора”.[2]

Предуслови[уреди | уреди извор]

Дезинтеграцијом и поделом Краљевине Југославије коју су спровели победници настала је НДХ, на простору Хрватске, Босне и Херцеговине и Срема, а једно време и Рашке области, с тим што су Немачка и Италија одредиле своје зоне утицаја и задржале одређене војне ефективе у њима. Следећи начела и политички програм који су до тада заступали и користећи погодну антисемитску атмосферу у Бановини Хрватској, усташе су објавиле низ закона који су били уперени против Јевреја, Рома и Срба.

Одмах по формирању државе, следећи пример нациста од којих су често примали инструкције, власт у Независној Држави Хрватској у својим унапред планираним плановима за убијање Срба додаје и још оштрије мере против Јевреја. Све је то било у потпуности у складу са немачким плановима и састојало се од три фазе:

  • екскомуникација,
  • концентрација и
  • екстерминација.

Тако је целокупна унутарашн јаполитика НДХ заснована на политици националсоцијалистичке Немачке и фашистичке Италије, па је то „усташке дужноснике” натерало да и цело законодавство прилагоде њемачком, односно италијанском, па су тако и законске одредбе у законима НДК темељиле на националнсоцијалистичкој и расној искључивости.[3] Ту политику међу првима је објавио у Загребу, 22. априла 1941. године новопостављени министар унутрашњих послова Андрија Артуковић, који је за Дер Деутсцхе Зеитунг ни Кроатиен, дао следећу изјаву уј којој је навео да ће влада Независне Државе Хрватске

Ускоро ријешити жидовско питање на исти начин као што га је ријешила њемачка влада“, и „да ће се свом строгошћу надзирати, да се расни закон у најскорије вријеме стриктно примијени.

Почетком маја Анте Павелић је поновио свој став у сличниј изјаву за исте новине:

Жидовско ће се питање радикално ријешити према расним и господарским гледиштима.[4]

Одмах по формирању НДХ и успостављању власти, следећи ставовове националсоцијализма у Немачкој и политички програм који су присталице усташтва до тада заступала, створемна је погодна антисемитска атмосфера у Бановини Хрватској, у којој су усташе објавиле низ закона који су били уперени против Јевреја, Рома и Срба. Тиме су правно озаконили дискриминацију и терор који су спроводили над њима.[5]

Готово од самога оснивања усташке државе власти су свим својим потенцијалима усмериле на Јеврејску (и српску) имовину. У том смислу донесене су посебне „законске одредбе“ по којима је јеврејска покретна и непокретна имовина проглашена „државним власништвом“. Тиме је омогућена пљачка у име државе, иза које се крио и велики број злодела, уз све отворенију подршку, без жеље да да спрече злодела, јер су усташе нису сматрале таква дела „илегалним“, и тиме су потстицале неправду.

Најава холокауста реализована је доношењем низа расних закона који су били уперени против Јевреја, али и Рома.[6][7][8]

У периоду од прва два месеца постојања власти НДХ су донеле 15 законских одредби које су битно утицале на друштвени и економски положај Јевреја, а затим и на њихов опстанак на овом простору.[9] Срби су, као главни противник у новоформираној држави, били под ударом антидржавних закона, од којих су поједини коришћени и против Јевреја.[10]

Неке од значајнијих законских одредаба из расног законодавства НДХ[уреди | уреди извор]

Међу значајније законске одредабе расног законодавства НДХ спадају:

Законска одредба за одбрану народа и државе[уреди | уреди извор]

Полазећи од начеле о неопходности политичког терору, и потребе националсоцијализма за масовним стријељањем талаца до оснивања логора, настала је ова законска одредба46 Њоме је регулисано да свако

...ко на било који начин повриједи или је повриједио част и животне интересе хрватског народа или на било који начин угрози опстанак НДХ или државне власти, па макар дјело и остало само у покушају, чини се кривцем злочинства велеиздаје” и “тко се учини кривцем злочина у точки 1. има га стићи казна смрти”.[11]

Истом законском одредбом предвиђено је оснивање “изванредних народних судова”, који су законском одредбом од 17. маја прерасли у преке судове. Анте Павелић је у складу са овим законом 5. јула 1941. детаљније одредио надлежности преких судова. Они су добили задатак да кажњавају особе које угрожавају НДХ...

...писањем, тискањем, издавањем или ширењем књига, новина, прогласа, летака или слика или на било који други начин врше промиџбу против хрватске државе, затим особе које раде да се неки дио НДХ одцијепи из цјелине или раде да се промијени данашње државно уређење или друштвени поредак у држави, или да се угуши усташки поредак.[12]

Законска одредба о расној припадности[уреди | уреди извор]

Законском одредбом о расној припадности регулисан је појам аријевско порекла, и начин његовог признавања. Тако је по овој законској уредби ближе одређено:

  • Да није аријевац особа која не потиче од предака, који су припадници европске расне заједнице или потичу од потомака те заједнице ван Европе.
  • Поступак утврђивања аријевског порекла.
  • Које се особе сматрају Јеврејима.[5]

Законска одредба о заштити аријевске крви и части хрватског народа[уреди | уреди извор]

Законском одредбом о заштити аријевске крви и части хрватског народа, желело се забранити склапање брака између Јевреја и других лица неаријског порекла са особама аријевског пореклатла. У складу са овом уредбом морала се тражити посебна дозвола за склапање брака коју је могло издати само Министарство унутарњих послова по саслушању раснополитичкога повјеренства. I поред ове законске могућности број таквих случајева који је био у процедуру усташке администрације био релативно мали и скоро по правилу сви захтеви за склапање брака решавани суј негативно.

Овом уредбом посебан нагласак био је је стављен и на забрану

...изванбрачно сполно опћење Жидова или ине особе, која није аријске крви, са женском особом аријског подријетла.[13]

”. У складу са овом уредбом сваки мушкарац неаријевска особа крчио би ову забрану ступањем у ванбрачну заједницу, што се матрало злочин оскврнућа раса, и кажњавало се затвором или тамницом”. У нарочито тешким случајевима, нпр силовању невине девојке, моглас се изрећи смртна казна.[14]

Овом оодредбом било је забрањено и запошљавање аријевских жена млађих од 45 година у домаћинствима Јевреја. Уредбом је прописан и одредба да сви они који су након 1. децембра 1918. године променили своје презиме, по било ком основу, узму своје првобитно презиме.[5]

Законска одредба о држављанству[уреди | уреди извор]

Законском одредбом о држављанству дискриминација Јевреја је заокружена:

Државни припадник НДХ је особа, која стоји под заштитом НДХ, а држављанин НДХ је само државни припадник аријског поријетла, који је својим држањем доказао, да није радио против ослободилачких тежња хрватског народа и који је вољан спремно и вјерно служити хрватском народу и НДХ.[13]

Присилно покрштавање у римокатоличку веру била је једна од мера расног законодавства НДХ. Под тим изговором православни Срби су окупљени у глинској цркви у лето 1941. године од стране усташа под изговором покатоличавања.

Овим правним актом практично, се сматрало да особе које нису аријевског порекла (Роми, Срби или Јевреји) делују против државе, па самим тим оне нису могле имати повлашћен статус држављанина. А као недржавни припадници НДХ могли су бити изложена свакој врсти самовоље и прогона.[15]

Законска одредба о прелазу из једне вере на другу[уреди | уреди извор]

Наметањем римокатоличке вере као доминантне вере у НДХ, настало је масовно покрштавање припадника других вера изузев јеврејске. Наиме овом законском уредбом је онемогућен прелаз из јеврејске вере у католицизам или ислам (јер су укинути сви дотадашњи законски прописи о начину прелаза на другу веру). Мада прелаз на римокатоличку или исламску веру није значило и признање аријевства.[15]

Законска одредба о заштити народне и аријевске културе хрватског народа[уреди | уреди извор]

У скалу са одредбама о заштити народне и аријевске културе хрватског народа Јеврејима је било забрањено свако учешће у раду, организацијама и установама: “друштвеног, омладинског, спортског и културног живота хрватског народа уопште, а затим у књижевности, новинарству, ликовној и музичкој уметности, урбанизму, позоришту и филму.[16]

Укидање расног законодавства од стране НДХ[уреди | уреди извор]

Како је време у окупацији пролазило, а Други светски рат се све више ближио крају, властима НДХ било је све очигледније да је савезничка победа неизбежна, и да ће Народноослободилачка борба окончати постојање НДХ. У том смислу почетком 1945. године међу челницима НДХ почела се рађати идеја о очувању НДХ као државне творевине, и по окончају Другог светског рата. Како би се домогле тог циља усташке вође желеле су да придобију савезнике за подршку опстанку НДХ.

У одбрану поретка, и придобијању маса, 5. маја 1945. донесена је Законска одредба о изједначењу права припадника НДХ с обзиром на расну припадност. У њој пише:

Све законске одредбе, према којима се припадници Независне Државе Хрватске разликују с обзиром на расну припадност, као и сви остали прописи, издани на темељу тих законских одредаба, губе правну моћ.[17]

Тиме су власти у НДХ покушале добити подршку у реализације намере да наставе борбу са новоснованом Југославенском армијом. Међутим такве замисли биле су осуђене на пропаст од првог дана, због потпуног уништење сила Осовине, па је једини могући исход била капитулација НДХ, као једне од задњих верних савезника Хитлера у Европи.[18]

Последице расног законодавства у НДХ[уреди | уреди извор]

У усташким логорима и на осталим стратиштима у НДХ од укупно 39.000 Јевреја, изгубило је животе око 24.000, а око 7.000 СС-овци су уз помоћ усташа у лето 1942. и пролеће 1943. послали у смрт у разне нацистичке логоре, највише у Аушвиц.

Са подручја НДХ преживело је приближно 8.000 до 9.000 Јевреја, највише у подручјима под италијанском контролом и у партизанима.[19] Трагедија Јевреја унутар НДХ оставила је тешке последице и трагове на хрватско те босанско-херцеговачко Јеврејство.

Према Славку Голдстеину на подручју данашње Хрватске било је 1940. године око 25.500 чланова јеврејски општина, а рат је преживело око 5.500.[20]

Томашевић износи податак да је на подручју данашње Босне и Херцеговине према процени броја становника почетком 1941. од 14.000 животе изгубило њих 10.000.[21]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Биланџић, Душан, Хрватска модерна повијест, Голден маркетинг, Загреб, 1999.
  2. ^ Блажевић, Роберт; Алијагић, Амина, “Антижидовство и расно законодавство у фашистичкој Италији, нацистичкој Њемачкој и усташкој НДХ”, Зборник Правног факултета Свеучилишта у Ријеци, ур. Ненад Хлача, Правни факултет Свеучилишта у Ријеци, Ријека, 2010.
  3. ^ Матковић, Хрвоје, Повијест Независне Државе Хрватске, Наклада Павичић, Загреб, 2002.
  4. ^ Иво Голдстеин, Геноцид над Жидовима у Независној Држави Хрватској У: Холокауст у Југославији, Јеврејска општина Земун 2013.
  5. ^ а б в Матковић, Хрвоје, Повијест Независне Државе Хрватске, Наклада Павичић, Загреб, 2002. стр. 176.
  6. ^ Злочини на југословенским просторима у првом идругом светском рату – зборник докумената, ур. Славко Вукчевић, Београд 1993, 22–28, 48–49,73–77, 81–86.
  7. ^ Усташа, документи о усташком покрету, ур. Петар Пожар, Загреб 1995, 149, 165–169,171,173,201–203, 348;
  8. ^ О спровођењу расног законодавства и његовом утицају на јеврејску заједницу опширније у: I. Голдстеин, Холокауст..., 117–198, 223–233.
  9. ^ Ђуро Затезало, Јадовно комплекс усташких логора 1941, књига I, Београд 2007, 105,112, 126
  10. ^ Драган Цветковић Холокауст у Независној Држави Хрватској – нумеричко одрђење Историја 20. века, 1/2011. стр.168
  11. ^ Блажевић, Роберт; Алијагић, Амина, “Антижидовство и расно законодавство у фашистичкој Италији, нацистичкој Њемачкој и усташкој НДХ”, Зборник Правног факултета Свеучилишта у Ријеци, ур. Ненад Хлача, Правни факултет Свеучилишта у Ријеци, Ријека, 2010. стр.
  12. ^ Матковић, Хрвоје, Повијест Независне Државе Хрватске, Наклада Павичић, Загреб, 2002., стр. 178-179.
  13. ^ а б Давид Живић, Холокауст у НДХ, Свеучилиште Јурја Добриле у Пули, Филозофски факултет, Завршни рад, Пула, 2016. стр. 15
  14. ^ Блажевић, Роберт; Алијагић, Амина, “Антижидовство и расно законодавство у фашистичкој Италији, нацистичкој Њемачкој и усташкој НДХ”, Зборник Правног факултета Свеучилишта у Ријеци, ур. Ненад Хлача, Правни факултет Свеучилишта у Ријеци, Ријека, 2010. стр. 907.
  15. ^ а б Блажевић, Роберт; Алијагић, Амина, “Антижидовство и расно законодавство у фашистичкој Италији, нацистичкој Њемачкој и усташкој НДХ”, Зборник Правног факултета Свеучилишта у Ријеци, ур. Ненад Хлача, Правни факултет Свеучилишта у Ријеци, Ријека, 2010. стр. 908.
  16. ^ Блажевић, Роберт; Алијагић, Амина, “Антижидовство и расно законодавство у фашистичкој Италији, нацистичкој Њемачкој и усташкој НДХ”, Зборник Правног факултета Свеучилишта у Ријеци, ур. Ненад Хлача, Правни факултет Свеучилишта у Ријеци, Ријека, 2010. стр. 909.
  17. ^ Матковић, Хрвоје, Повијест Независне Државе Хрватске, Наклада Павичић, Загреб, 2002. стр. 295.
  18. ^ Гитман, Естхер, “Арцхбисхоп Алојзије Степинац оф Загреб анд тхе Ресцуе оф Јеwс, 1941-45“, Тхе Цатхолиц Хисторицал Ревиеw, 3, 2015., 488-529.
  19. ^ Голдстеин, Иво, Холокауст у Загребу, Загреб: Нови либер, Жидовска опћина Загреб, 2001. стр. 17.
  20. ^ . Голдстеин, Иво, „Антисемитизам у Хрватској: Коријени, појава и развој антисемитизма у Хрватској“, Антисемитизам, холокауст, антифашизам, ур. Огњен Краус, Жидовска опћина Загреб, Загреб, 1996., стр. 148.
  21. ^ Томасевицх, Јозо, Рат и револуција у Југославији 1941 – 1945: окупација и колаборација, ЕПХ, Нови либер, Загреб, 2010. стр. 674

Литература[уреди | уреди извор]

  • Голдстеин, Иво, „Антисемитизам у Хрватској: Коријени, појава и развој антисемитизма у Хрватској“, Антисемитизам, холокауст, антифашизам, ур. Огњен Краус, Жидовска опћина Загреб, Загреб, 1996., 12-53.
  • Голдстеин, Иво, „Стјепан Радић и Жидови“, Радови: Радови Завода за хрватску повијест Филозофскога факултета Свеучилишта у Загребу, 1, (29) 1996., 208-2016.
  • Голдстеин, Иво, Повијест 21: Хрватска повијест, Загреб: ЕПХ, 2008.
  • Голдстеин, Славко, „Жидови Хрватске у антифашистичком отпору“, Антисемитизам, холокауст, антифашизам, ур. Огњен Краус, Жидовска опћина Загреб, Загреб, 1996., 148-155.
  • Матковић, Хрвоје, Повијест Независне Државе Хрватске, Наклада Павичић, Загреб, 2002.
  • Швоб, Мелита, Жидови у Хрватској, Загреб: К.D. Мирослав Шалом Фреибергер; Жидовска опћина Загреб, 1997.
  • Томасевицх, Јозо, Рат и револуција у Југославији 1941 – 1945: окупација и колаборација, ЕПХ, Нови либер, Загреб, 2010.
  • Давид Живић, Холокауст у НДХ, Свеучилиште Јурја Добриле у Пули, Филозофски факултет, Завршни рад, Пула, 2016.

Види још[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Rasno_zakonodavstvo_NDH&oldid=27355146”